Odazvala sam se pozivu dverjana iz Merošine da obiđem ovu divnu opštinu, jedinu na svetu koja ima oblačinsku višnju. Ono po čemu se ne razlikuje od ostalih mesta u Srbiji jeste da ima divne ljude i korumpiranu vlast.
Domaćin, predsednik OO Dveri Merošina je bio savestan, obavestio je nadležne o mom dolasku i našim planiranim aktivnostima. Neposredno pred moj dolazak je javljeno da je zabranjen skup Dveri u parku ispred opštinske zgrade. Preduzimljivi čelnici opštine doduše nisu imali ni hrabrosti ni časti da nam to saopšte pismenim putem, baš kao što su i obavešteni s naše strane, već nezvanično, usmeno, da ne kažem stidljivo, bez traga i bez svedoka.
Domaćin me dočekuje uz izvinjenje zbog zabrane skupa. Kad sam čula da je Merošina, koja ima oko 12.000 stanovnika samo za poslednjih godinu dana izgubila 1610 stanovnika, da nema seoske zadruge, da je hladnjača upropaštena a naspram nje se gradi nova, bilo mi je jasno zašto se lokalna vlast plaši Dveri. Razumem ih, imaju šta da kriju i čega da se stide.
Okupili smo se ipak ispred Doma zdravlja gde sam mogla da čujem da već godinama nema ginekologa, interniste, kardiologa…Trudnice su čak i pred sam porođaj prinuđene da čekaju kombi, koji ih sa bolesnicima koji boluju od najrazličitijih oboljenja, prevoze do Doljevca gde im se pruža potrebna zdravstvena usluga i kontroliše zdravlje bebe. Savesne buduće majke su prinuđene da se svakodnevno maltretiraju i u toj neudobnoj vožnji rizikuju svoje i bebino zdravlje, kako bi obavile rutinske kontrole, neophodne u toj fazi trudnoće.
Podsetila sam prisutne žene da je ministarka Dejanović- Đukić najavila da će i opštine koje imaju manje od 20.000 stanovnika dobiti ginekologa u svojim Domovima zdravlja i datreba iskoristiti tu priliku i da ću je podsetiti na obećanje. U međuvremenu nam se priključilo nekoliko znatiželjnika, SNS i SPS kadrova, od kojih me jedan obaveštava (citat sa autentičnim greškama u izgovoru): „Doveđen je pre 15 dana ginekolog.“ Saznala sam naknadno da je nedavno zaistadošao ginekolog u Dom zdravlja Merošina, ali da nema pečat RFZO-a, ne može da prepiše terapiju. Svima je poznata mangupska dosetka: „Nisam ginekolog, ali…“ U slučaju Merošine ima ko da pogleda, ali nema čime da leči! Saznali smo i da je lekarima dozvoljeno da po jednom pacijentu mogu tokom jedne godine da prepišu lekove u ukupnoj vrednosti do maksimalno 300€!?
Druga tema bila je odnos zaposlenih u Centru za socijalni rad i ugrožavanje bezbednosti korisnika. Upoznata sam sa konkretnim slučajem da je veoma mlada žena sa bebom prinuđena da viđa bivšeg supruga, nasilnika i trpi njegove fizičke i verbalne napade, a da pri tom ni policajac ni osoblje Centra ne reaguju, uprkos tragedijama koje je Srbija doživela upravo u ovim institucijama. Ponavlja se jeziva praksa da niko ni za šta nije odgovoran, niti ima nameru da preuzme odgovornost.
Upoznala sam i devojčicu koja je đak generacije u turističkoj školi, pobednik na takmičenju iz stručnih predmeta, jedina iz opštine koja nije nagrađena. Kriterijum nije bio uspeh, već partijska podobnost roditelja.Devojčica je hrabra i odvažna, nije propustila priliku da od predsednice opštine zatraži objašnjenje za takvu sramotu. Predsednica je kratko rekla: „Drugi put“. Ista ona predsednica, koja se tokom poslednje izborne kampanje na izbornom mestu fotografisala sa članovima proširenog sastava izborne komisije, podsmevajući se dverjanima: „ Ja idem tamo gde mogu da kupim! Ko je tebi kriv što vi nemate pare da kupite.“ Deo njene slavne biografije dostavljamo u prilogu. Loša vest za predsednicu opštine Merošina- Dveri ne trguju obrazom, a ni novcem građana.
Šta sam još mogla da vidim obilazeći opštinu? Divne ljude koji rade svoj posao najbolje što mogu, spremne da menjaju stanje na bolje. Odvezli smo se do nekadašnje hladnjače, ruinirane, bez razloga zapuštene u ovom kraju prebogatom voćem i povrćem. Samo oblačinska višnja je dovoljan razlog za njeno postojanje i rad. Za najkvalitetnije bečke torte, na primer, koristi se isključivo oblačinska višnja, jedinstvena u svetu. Preko puta napuštene hladnjače, gradi se novi objekat iste namene. Meštani nagađaju da je to investicija ministra Krkobabića, nisam se upuštala u proveru istinitosti ovih nagađanja. Za sada.
Na putu do Oblačine zastajemo kod škole. Sramota na javnoj izložbi! Deca u oblačinskoj školi nemaju rešeno pitanje pijaće vode, ali je važno da se zamene prozori…Sasvim novi i funkcionalni prozori, folija na njima još stoji kao dokaz da nije prošlo mnogo vremena od promene stolarije. Renovira se i krov, ali tako što se na stare, već trule drvene nosače zakivaju nove daske.
Bacanje novca na sve strane. A vode za decu nema. A ovo pitanje bi moglo da se reši, jer je odavno sagrađena brana i pregrađena Krajkovačka reka, koja se ulivala u Oblačinsko jezero. Novostvoreno veštačko, Krajkovačko jezero trebalo je da snabdeva opštinu pijaćom vodom, ali je nekom naknadnom mudrošću, kada je brana već sagrađena, zaključeno da se ne isplati investirati u vodovod, jer Merošina ima samo 12.000 stanovnika.
Bojim se da pomislim šta je zadnja namera ovog režima, ako se zna da je Vučić nedavno izjavio da Kosovo i Metohija nije srpsko, ali zato Niš jeste. Ako se zna da auto- put za Drač treba da počinje u Merošini!? Da li to neko razgraničava jug Srbije i zatire srpski živalj na jugu, kako je i obećao stranimnalogodavcima?
Da li zato gore šume, a niko ih ne gasi? Naime, obilazeći staru crkvu, posvećenu Svetom Nikolaju, nailazimo na požar. Vatrogasci nose vodu na brdo u mehovima, kao da ga gase kafenomkašičicom. Ponudili smo pomoć, ali rekoše nam da jebeskorisno, da nema efekta. Nemoćno gledamo u vatru koja se širi i prekriva brdo iznad sela. Sveštenik je obećao da će doći da nam pokaže crkvu, ali je iz nekog razloga bio sprečen da dođe. Uviđajan čovek, ostavio je otključanu crkvu. Objekatje pod zaštitom UNESKO-a, a fotografije crkve same za sebe najbolje oslikavaju odnos države prema ovom blagu.
Spuštamo se zatim do samog Oblačinskog jezera, odakle se bolje vidi kako gori šuma. Radi se o rezervati lovišta u vlasništvu Srbijašuma.Objašnjavaju mi da su avioni koji mogu da zahvate vodu – kanaderi, prodati Grcima dok je Šutanovac bio ministar vojni.
Oblačinsko jezero, neiskorišten turistički dragulj, gradnjom neupotrebljene krajkovačke brane je pretvoreno u baru. Nedaleko od njega u žabokrečini i rastinju nekadašnji olimpijski bazen. I na samomkraju našeg obilaska – famozna krajkovačka brana. Beton neumoljivo stoji kao spomenik ljudskoj gluposti, nemaru i lopovluku.
Bila bih nepoštena da ne spomenem da mi gostoprimstvo nisu priredili samo prijatelji iz Dveri. Nikako ne mogu da zanemarim i celodnevnu pratnju i prismotru koju su nam priredili lokalni naprednjačko-dačićevski kadrovi. „Nezainteresovano“ sunčanje jednog pripadnika bezbednosnih snaga na krajkovačkom jezeru je najkomičniji trenutak koji smo doživeli, ako izuzmemo automobil koji je „neupadljivo“za nama vozio kroz merošinske atare. Ni sada ne mogu da se odlučim da li je akcija tog dana više podsećala na radnju filma „Profesionalac“ ili „Balkanski špijun“
Nažalost, tragikomično ponašanje vlasti u Merošini nije ni najmanje bezazleno. Dveri smatraju da je ključ rešenja u brizi o građanima, podrška rađanju, obnova postojeće hladnjače, podizanje proizvodnje. Rešenje prosto ko pasulj. Pod uslovom da narod kazni nesposobnu i nedomaćinsku vlast u Merošini, koja nema viziju i nema dobru nameru.
Nedopustivo je da je prosečna plata zaposlenih u prosveti 17 odsto niža od republičkog proseka. Samo je to i više nego dovoljan razlog za štrajk prosvetnih radnika.
Iako su dva reprezentativna sindikata najavila da će u 1.000 škola širom Srbije 1. septembra časovibiti skraćeni na 30 minuta, a preostala dva prosvetna sindikata su najavila jednodnevni štrajk po istom scenariju za 4. septembar, Dveri svakako podržavaju štrajk prosvetnih radnika, koji u ovom trenutku predstavlja borbu protiv čitavog mafijaško-korumpiranog sistema koji već predugo traje u Srbije.
Svake godine krajem avgusta i početkom septembra u prosveti se pokreću iste teme i analiziraju isti problemi. Smenjuju se samo oni koji misle da se sve može rešiti otpuštanjem prosvetnih radnika.
Ministar Šarčević je izjavio da postoje osnovne škole u kojima je prosek đaka po odeljenju 19,2 učenika i upitao zašto u tim odeljenjima nemaju svi četvorke i petice. Dakle, svi treba da imaju četvorke i petice i to je mera uspeha obrazovanja i kvaliteta nastave.
Da li je to poruka koju resorno ministarstvo šalje prosvetnim radnicima – svima četvorke i petice i bićete uspešna škola i uspešan nastavnik.A posebno zabrinjava izjava ministra da ni u jednoj evropskoj zemlji prosek učenika po odeljenju nije 19, pa čak da je to privilegija i u privatnim školama.
U vreme dostupnosti informacija, vrlo je nesmotreno od ministra da izjavi ovako nešto jer je na primer, u švajcarskim školama u mlađim razredima, prosek od 15 do 16 učenika i to sa njima često rade i po dva nastavnika.
Dveri podržavaju štrajk prosvetnih radnika, koji u ovom trenutku predstavlja borbu protiv čitavog mafijaško-korumpiranog sistema koji već predugo traje u Srbiji.
U porti crkve u Dasiji, mestašcu udaljenom 12 kilometara severno od grada Krfa, na ostrvu Krfu, u nedelju 27.08.2017. godine osveštan je i otkriven spomenik Drugom pešadijskom puku prvog poziva Moravske divizije „Knjaz Mihajlo“, poznatom pod nazivom „Gvozdeni puk“.
U toj slavnoj jedinici srpske vojske tokom balkanskih i Prvog svetskog rata časno su ratovali naši pradedovi iz Toplice, Jablanice, Leskovca, Puste Reke i Zaplanja.
Na ostrvu Krfu, nakon Albanske golgote, tokom 1916. godine, upravo na potezu između mesta Dasija i Ipsos bila je smeštena Moravska divizija Prve armije srpske vojske odakle je posle oporavka i popunne upućena na Solunski front. Nažalost, veliki broj srpskih junaka se nije oporavio od iscrpljenosti i bolesti. Sahranjeni su na grobaljima širom Krfa. Kosti ratnika sa groblja koje je postajalo na ostrvu Vidu i onih sahranjenih na krfskim vojničkim grobljima čija su imena bila poznata, preneta su 1934. godine u kasete u unutrašnjosti mauzoleja na Vidu. Ukupno 1.232 kasete postavljene su po azbučnom redu, a mošti još 1.532 neidentifikovana vojnika pohranjena su u dva spoljna bočna bunkera mauzoleja.
dr Predrag Mitrović kod spomen obeležja Gvozdenom puku
Krfsko društvo grčko-srpskog prijateljstva iniciralo je postavljanje spomenika „Gvozdenom puku i Moravskoj diviziji“. Bilo je zamišljeno da spomenik bude podignut i postavljen kao „krajputaš“ na magistrali između Dasije i Ipsosa. Međutim, veliki prijatelj srpskog naroda Kostas Nikolouzos, gradonačelnik Krfa, odgovorio je na inicijativu – zna se gde je bilo srpsko groblje u Dasiji, zna se gde su sahranjeni i odakle su kosti srpskih junaka prenete u mauzolej na ostrvu Vido. Spomenik će biti postavljen u centralnom delu crkvene porte, a njegovo održavanje preuzima Grčka pravoslavna crkva i grad Krf.
Osveštanju spomenika i njegovom otkrivanju pored velikog broja Grka – meštana Krfa, Dasije i Ipsosa, prisustvovali su članovi Krfskog društva grčko-srpskog prijateljstva, gradonačelnik Krfa, turisti iz Srbije i nekoliko leskovačkih porodica potomaka slavnih ratnika.
Potpredsednik Srpskog pokreta Dveri, dr Predrag Mitrović, koji je sa porodicom i prijateljima prisustvovao otkrivanju spomenika pokreće inicijativu da školske ekskurzije za učenike srednjih škola u Srbiji moraju obuhvati obilazak Krfa i upoznavanje sa srpskom golgotom tokom Prvog svetskog rata, posebno skretajući pažnju na, za Leskovčane važan detalj i eksponat u najnovijoj postavci u „Srpskoj kući – muzeju Srbi na Krfu 1916-1918“ – Bitka kod Leskovca, o kojoj izuzetno mali broj građana Leskovca i okoline zna, o kojima učenici leskovačkih škola ne uče, kao i o stanju spomenika kraj Južne Morave prema Vlasotincu i spomeniku na vrhu Hisara koji svedoče o ovim događajima slavne odbrane Leskovca tokom oktobra 1915. godine.
Takođe, pokrenućemo inicijativu za bratimljenje grada Leskovca sa Krfom u znak trajnog prijateljstva, iskrene ljubavi grčkog i srpskog naroda i večne zahvalnosti potomaka „Gvozdenog puka i Moravske divizije srpske vojske“ Krfljanima na bratskoj podršci i gostoprimstvu našim pradedovima tokom zlosrećnih i slavnih godina Prvog svetskog rata provedenih na Krfu.
U avgustu ove godine se na listi tehnoloških viškova nalaze 4.473 osobe zaposlene u obrazovanju, tako da je broj tehnoloških viškova duplo veći nego u julu, ali će ovaj broj biti još veći zbog stručnog uputstva ministarstva o formiranju odeljenja.
Po procenama sindikata prosvetnih radnika, zbog toga će biti oko 800 odeljenja manje nego prošle godine.Na reakcije prosvetnih radnika i roditelja koji smatraju da ne treba ponovo formirati već formirana odeljenja, odgovorio je ministar Šarčević koji je rekao da ne moraju prosvetni radnici da rone suze što su pravljena lažna odeljenja i da se lažnim odeljenjimane mogu čuvati radna mesta. Ali pravo pitanje za ministra je, da li se mogu sačuvati lažnim diplomama?
Da je sve manje učenika u osnovnim školama, ne treba posebno isticati. A da je jedan od osnovnih problema našeg društva pad nataliteta, odnosno bela kuga, Srpski pokret Dveri ističe svuda i uvek, jer se ovaj problem prelama kroz sve sfere našeg društva.
Ipak, prosvetni radnici, ta „amorfna masa“ kako ih je nazvala premijerka Brnabić, i pored nejedinstva sindikata i nemanja jedinstvene strategije u nastupu prema resornom ministarstvu i Vladi, čuvaju svoju struku i imaju jedinstven i zajednički cilj – borbu za očuvanje obrazovanja i njegovog kvaliteta, uprkos svim vladama i ministrima koji su ovaj resor preuzimali.
Ministar Šarčević je rekao da bez obzira na sve zahteve prosvetara, prvo mora obaviti razgovore sa MMF-om.
Dok Vlada na čelu sa resornim ministarstvom ne shvati da prosveta nije trošak, nego resurs, nikakva reforma ne može doneti napredak.
Predstojeće Ljubičevske konjičke u igre u Požarevcu su prilika da se javnosti ukaže na zabrinjavajuće lošu situaciju u ergeli „Ljubičevo“. Osnovna delatnost ergele je odgoj engleskog punokrvnog konja i ukoliko se ne preduzmu najhitnije neophodne mere, ergela bi mogla prestati da se bavi svojom osnovnom delatnošću.
U proteklih 159 godina ergela ,,Ljubičevo“ prošla je kroz razne etape postojanja obeležene značajnim događajima, ljudima koji su upravljali njima, plemenitim trkačkim grlima, jahačima, trenerima i vladarima dobročiniteljima. Kroz dugi period postojanja ergela ,,Ljubičevo“ egzistira kao područje organizovanog odgoja konja plemenite rase. Ergela je u svom radu imalauspone i padove. Uglavnom padovi se vezuju za vihore velikih ratova vladavinu okupatora, kada je ergela bivala u potpunosti uništavana. Situacija u ergelidanas može se u velikoj meri porediti sa tim vremenima. Veliki uspesi ergele vezuju se za 1974., 1994. i 1995. godinu kadasu grla Ljubičevac, Mobi Dik i Tina osvajala ,,Tripl krunu“- san svih odgajivača konja.
Umesto da nastavi sa dobrim radom i još boljim rezultatima, jedinaergela u vlasništvu države počinje sve primetnije da propada. Svakako, jedan od razloga je bilo i propadanje tadašnjeg giganta SOUR-a PIK Požarevac, koji je u značajnoj meri doprinosio dobrim rezultatima ergele. Na sve to nadovezuje se i sve lošija ekonomska i politička situacija u zemlji, koja nije mogla da zaobiđe ni naš grad pa samim tim ni ergelu.
Menadžment koji je dobro vodio ergelu zamenio je lošiji, a ovaj još lošiji i tako smo došli do samoga kraja. Nedostajesamo završni čin. Iskreno se nadamo da do njega neće doći. Odkako se beleži istorija ovoga kraja na području Ljubičeva uvek su se gajili konji. Nakon završetka drugog svetskog rata gaji se isključivo engleski punokrvni konj.
Činjenica je da, u svetu,baviti se odgojem engleskog punokrvnog konja je veoma unosan biznis. Pametnim ulaganjem u ovaj biznis gradski budžet bi umesto rashodne imao sasvim sigurno prihodnu stranu. Neophodni su novi napori kako biergela ponovo zasijala u punom sjaju. Dobri rezultati sigurno ne bi izostali.
Ljubičevske konjičke igre su jedina manifestacija upisana u svetski kalendar dešavanja ovakve vrste i kao takva predstavlja jedinstven slučaj na prostoru bivše Jugoslavije. Umesto da se priča o poznatim grlima engleskih punokrvnih konja, danas je aktuelnijai popularnija zabava koje se narodu organizuje svake godine. Sve to i te kako košta gradsku kasu. Pitamo se koliko? Još uvekzavršni račun od prošle godine nije podnet, a novi već stiže. Smatramo da organizovanje ovih, za naše građane primamljivih zabava, treba jednostavno prepustiti sponzorima, a sva sredstva namenjena u tu svrhu preusmeriti na razvoj ergele.
Dugogodišnji predsednik Konjičkog saveza Jugoslavije, Vojin Kosanović, rekao je: ,,Engleski punokrvni konj je životinja koja galantno vraća ako joj se obilno daje“.
Dveri u Požarevcu uveravaju celokupnu srpsku javnost da bez gore navedenog, sva ulaganja na području ergele, renoviranje hipodroma, pozicioniranje grada na turističku mapu Evrope i sveta, jednostavno padaju u vodu i da od tih velikih reči se ništa neće pretočiti u delo.
Ovo je nastavak katastrofalnih i ponižavajućih postavljenja nestručnih partijskih kadrova SNS na ključna mesta u gradskom rukovodstvu. Obrazovanje, zdravstvo, javna preduzeća i ustanove, sve se tokom leta našlo na udaru raspomamljene gradske vlasti, kao da se nekome mnogo žuri da stavi recke „završeno“ na već legendarni podugački spisak donatora predsedničke kampanje.
Vest da je bivši direktor Turističke organizacije Čačka, Miodrag Stevanić, imenovan na mesto upravnika zaštićenog područja Ovčarsko-kablarske klisure izazvala je opšte zgražavanje među pristojnim građanima ovog grada koji se sa nevericom pitaju, čime je on to mesto zaslužio. U tu svrhu, smatramo da je važno napraviti presek radne biografije uvaženog upravnika i podsetiti sve koji su zaboravili na njegova postignuća u karijeri.
Dakle, krenućemo od trenutnih pozicija na kojima porodica Stevanić stoluje u Čačku.
Miodrag Stevanić – upravnik zaštićenog područja Ovčarsko-kablarske klisure, supruga – zaposlena u Gradskoj stambenoj agenciji, sin Miloš – direktor Sportskog centra „Mladost“, snaha – zaposlena u Gradskoj upravi za finansije. Takođe, svi se nalaze na spisku donatora Vučićeve predsedničke kampanje. Doduše, u njihovom slučaju bi to, verovatno i bilo normalno, pošto su u kumovskim vezama sa porodicom Vučić, ali da je za to izdvojen novac iz sopstvenih prihoda, a ne novac građana Srbije.
Nivo gađenja se pojačava uvidom u spisak protraćenog novca koji je vrli gospodin Stevanić „opredelio“ za poboljšanje turističke ponude Čačka za vreme njegovog neslavnog mandata na mestu direktora TOČ-a.
Već legendarni „zlatni toalet“ od 65m2, dotični je predstavio kao objekat od 90m2, i lasno platio, naravno, ne iz svog džepa, 4,8 miliona dinara (bez PDV-a). Objekat kojim bi se ponosili i egipatski faraoni!
Polovni vozić star 18 godina, koji nikada nije vozio, koštao je ovaj grad 5,9 milona dinara.
Revizorska komisija je ustanovila da je Stevanić nenamenski utrošio 28 miliona dinara budžetskih sredstava.
Čitavih 2,7 miliona je otišlo na njegove putne troškove, što se ne može sa sigurnošću utvrditi, jer putni nalozi nisu nikada pronađeni.
Početkom ove godine, TOČ je morao da plati kaznu u iznosu od 3 miliona dinara za poreske prekršaje u vreme Stevanićeve vladavine.
Za sve navedeno, ispostavilo se da na kraju niko nije odgovarao, što zbog zastarelosti, što zbog nedostatka dokaza. Stara i dobro poznata priča naše Srbije. Epilog je, da umesto da izdržava zatvorsku kaznu zbog svojih nedela, Stevanić biva nagrađen mestom upravnika, a novi direktor Jakovljević poletno i vizionarski izražava nadu da će Ovčarsko-kablarska klisura, pod diregentskom palicom novog upravnika, konačno procvetati.
–
Informativna služba Gradske organizacije Dveri u Čačku
Reakcije mnogih udruženja poljoprivrednika jasno govore, da su poljoprivrednici prozreli nameru Vlade Srbije i da se izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu pravi problemi neće rešiti i da se rasprodaja državnog zemljišta strancima nastavlja
Stav Srpskog pokreta Dveri je jasan već 7 godina, nema prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima! Zemlja je važan nacionalni resurs i prodaja makar i jednog hektra zemljišta je ugrožavanje suvereniteta države Srbije!
Vlada Republike Srbije je izmenama zakona htela da ugodi i svojim šefovima u Briselu time što će omogućiti strancima da postaju vlasnici našeg zemljišta u skladu sa štetnim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju , a i da obmane naše poljoprivrednike da će država zaštititi njihove interese.
Smutnja među poslanicima vladajuće koalicije se videla i u tome, da su i njihovi poslanici imali različita tumačenja zakona i da Ministar Nedimović nije bio previše siguran i jasanu svojim izlaganjima. Čak se i Ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan pre neki dan oglasio, rekavši da izvore pijaće vode koje smo prodali strancima treba opet vratiti u vlasništvo države!
Mnogi predstavnici poljoprivrednih asocijacijama su se oglasili u medijima proteklih dana i poslali jasnu poruku Vladi i Ministarstvu poljoprivrede, da se ne slažu sa novim zakonskim rešenjima, jer se stvari u suštini neće promeniti. Stranci će i dalje moći da postaju vlasnici našeg poljoprivrednog zemljišta ako kupe neko propalo poljoprivredno preduzeće baš kao i u proteklih 15 godina. Zašto vlast u proteklih 5 godina nije preispitala vlasništvo nad preko 20.000 hektara državnog zemljišta kojim sada gazduju razni Todorići, Glavaši, Irci, Mađari…?
Posledice ovakvog nakaradnog zakona, ubrzo će videti naši poljoprivredni proizvođači kada država proda PKB i kada 5.200 hektara zemljišta koje je u vlasništvu ove kompanije postane imovina nekog stranog tajkuna.
Suština je da će ova naprednjačka vlast nastaviti da krčmi 400.000 hektara državnog obradivog poljoprivrednog zemljišta i da ga daje svojim stranačkim tajkunima, baš kao što i sada rade.
Srpskim seljacima je potreban nov Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji će omogućiti da državnu zemlju dobiju na besplatno petogodišnje korišćenje srpska porodična gazdinstvai da se određene količine zemljišta poklone mladim poljoprivrednicima koji hoće da ostanu da žive na selu.
Poslednji u nizu bezobrazluka Srpske napredne stranke (SNS) je ponovo prekopavanje i sečenje asfalta u ulici Mije Kovačevića, na delu autobuskih stajališta i zamene potpuno novog asfalta, postavljenog pre samo mesec dana, kako bi se postavile granitne kocke. Ovaj nalog za promenu izgleda stajališta „dao“ je gradski urbanista Milutin Folić.
Da krenemo iz početka: Rekonstrukcija Ruzveltove i ulice Mije Kovačevića u dužini od 1,6 km trebala je da otpočne 1.maja ali je početak radova kasnio 20 dana. Predviđeno je da se ta dužina saobraćajnice u Ruzveltovoj i ulici Mije Kovačevića, kao i trg Slavija, Bulevar oslobođenja od Slavije do Autokomande, odnosno sve tri saobraćajnicerekonstruišu za 180 dana, a radove je na tenderu dobila firma MBA Ratko Mitrović, niskogradnja d.o.o Beograd , vrednost radova je15 miliona evra.
Prva faza rekonstrukcije Mije Kovačevića,od Bogoslovije do ulice Čarlija Čaplina završena je početkom jula.Otvaranju 500 metara urađene ulice prisustvovao lično gradonačelnik grada Beograda Siniša Mali u pratnji glavnog urbaniste Milutina Folića. Pored obnovljene saobraćajnice i tramvajske mreže, saobraćajnica je dobila nova autobuska stajališta, novu biciklističku stazu,odvodnu kanalizaciju, trotoare, vertikalnu i horizontalnu signalizaciju, nove pametne semafore.
Ali ne zadugo. Samo mesec i po dana posle otvaranja, radnici firme MBA Ratko Mitrović, prekopali su već asfaltirana autobuska stajališta i krenuli da postavljaju granitne kocke, jer to treba da „razbije“ monolitnostveć urađene saobraćajnice. Prvobitnim usvojenim projektom granitne kocke nisu bile predviđene i koštaće „tričavih 300 evra po stajalištu“- pravda se Gradski sekretar za investicije u Beogradu Luka Petrović. Mi na to kažemo da svesno obmanjuje javnost, jer novi naknadni radovi podrazumevaju prethodno rušenje asfalta, skidanje slojeva ispod, nabavku i postavljanje nove podloge i na kraju postavljanje granitnih kocki, što i neupućeni mogu da zaključeda će ti radovi koštati građane Beograda mnogo više.
Mi pitamo: Da li je moguće da je projekat rekonstrukcije Ruzveltove i Mije Kovačevića „prošao“ sve faze projektovanja, tehničkih kontrola, usvajanja i usklađivanja sa svim mogućim usvojenim i neusvojenim dokumentima, a da je ipak imao takav propust, koji je primetio gradski urbanista posle završetka, primopredaje i otvaranja saobraćajnice, kojem je i sam prisustvovao (ali to tada nije primetio)?
Kako objasniti i opravdati dodatne i nepotrebne troškove za naknadnu „ideju“ gradskog urbaniste Milutina Folića, kojoj niko nije smeo da se suprotstavi? Zašto se „isti“ radovi rade dva i više puta? Zašto svi mi ćutimo na ovakvo nezakonito postupanje? Zašto zakoni ne važe za članove SNS a posebno za vodeće ljude u Beogradu iz SNS? Da li glavni gradski urbanista poznaje proceduru javnih nabavki i kako može da menja projektom usvojenu rekonstrukciju jednim obilaskom?
Kako je moguće da nemamo novac za izgradnju samo „običnih trotoara“ od betona a ne od granita u mnogim delovima Beogradskih opština, počev od Zvezdare, primer Mali Mokri Lug,pa do Surčina, a imamo za naknadne radove u vidu granitnih kocki za bus stajališta i to posle već izvedenihradova? Kako je moguće da grad Beograd troši iz budžeta milione evra za građevinske radove neprimerene ni po kvalitetu ni po funkcionalnosti, a da pored radova koji se izvode stoje bilbordi koji pozivaju obične građane da pomognu u lečenjubolesne dece SMS porukama.SNS u liku i delu propalog političara i istrošenog DS kadra, Gorana Vesića i iskompromitovanog gradonačelnika Siniše Malog, nenamenski, bahato i bezobrazno troši novac iz budžeta na izvođenje radova koji već posle mesec dana izgledaju kao da su izvedeni pre više godina.
Nove granitne kocke kao podloge na autobuskim stajalištima, pored novih nameta građanima, stvaraće velike probleme zimi prilikom poledice, snega i leda a posebno iz razloga što nisu i neće biti stabilne. Iz tog razloga i protestvujemo i ukazujemo da se marketinški izvode veliki radovi a grad nikad više prljaviji i manje urbanizovan. Zidaju sezgrade pored samih tramvajskih šina, bez zelenila, bez parkova za decu, bez trotoara…
Svi građevinski radovi koji su „naprasno“ krenuli da se rade u centru Beograda imaju za cilj isključivo „šminkanje“ grada pred Beogradske izbore a sa ciljem „ispumpavanja“ velikog novca iz budžeta i zaduživanjem Beograđana novim kreditima. Sve institucije su urušene, zakoni se ne poštuju već samo volja funkcionera SNS. U uređenoj državi ovakvi funkcioneri odavno bibili iza rešetaka, u zatvoru. U Srbiji su na najvećim funkcijama.
Poručujemo glavnom gradskom urbanisti Milutinu Foliću, gradskom menadžeru Goranu Vesiću, gradonačelniku grada Beograda Siniši Malom:
Podnesite ostavke, niste dostojni funkcija koje obavljate.
Prekinut govor Boška Obradovića u Narodnoj skupštini jer je rekao da vlast laže da se novim zakonom zabranjuje prodaja zemlje strancima. Umesto prava na repliku Obradović dobio novu kaznu.
„Po dosadašnjem zakonu strana pravna i fizička lica nisu mogla da kupuju domaće poljoprivredno zemljište. Novi zakonom po prvi put stranci mogu da kupuju našu zemlju. To je dokaz da nikakve razlike nema između sadašnjeg i bivšeg režima. DS je potpisala SSP, a SNS ga sprovodiˮ, rekao je predsednik poslaničke grupe Dveri Boško Obradović na zaključenju jučerašnje rasprave o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.
On je istakao da ova vlast laže građane Srbije, zbog čega je predsedavajući prekinuo njegov govor. Nakon direktnog prozivanja i napada od strane Maje Gojković umesto replike dobio je novu opomenu i kaznu. „Vi već godinama unazad omogućavate da stranci i tajkuni zakupljuju ili kupuju desetine hiljada hektara naših oranica. Setimo se samo Vaših arapskih lažnih investitora ili nemačkog „Tenisaˮ, ličnih prijatelja predsednika SNS Aleksandra Vučića, koji dobijaju ono što nijedan srpski privrednik ili poljoprivrednik ne može da dobije u svojoj zemlji. Vi brinete da državljani zemalja članica EU dobiju ista prava kao i državljani Srbije kada je u pitanju kupovina nepokretnosti u Srbiji, iako mi nismo članica EU.
To je za Vas hitno da se reši u Narodnoj skupštini. Vi, dakle, kao jedinu brigu imate ispunjavanje naloga iz EU. Šta će biti sa državljanima Srbije i kada će bilo koja tema od interesa građana Srbije doći na dnevni red Narodne skupštine – Vas to nije briga?“ – zaključio je predsednik Dveri.
Tamo gde se niko ne rađa, a život večno traje, započeo je trajan susret srpskog Pravoslavlja sa Evropom, u Hilandaru, na Svetoj Gori.
Taj susret će biti vrlo plodonosan i oni koji se bave istorijom umetnosti znaju da jedna od najuticajnijih škola za portrete u istoriji Evrope – Pizanska škola – koja svoj vrhu-nac doživljava 1280. godine, duguje svoju umetnost onim impoza-ntnim Bogorodičinim likovima i portretima rađenim i u ma-nastiru Hilandaru. Biće to, čini mi se, i razlog da susret srpskog Pravoslavlja i Evrope doprinese i bližim odnosima i interesovanjima Evrope za Srbiju.
Neki od vas to znaju, a neki možda ne, da je i najveći Evro-pejac, Dante Aligijeri, u odeljku „Raj“ Božanstvene komedije, u 19. poglavlju a 140. stihu, govorio o srpskim narodnim običaji-ma, o srpskom narodu i kralju Milutinu. Razume se da se susret različitih religijskih iskustava i susret Evrope sa hrišća-nskom idejom dogodio mnogo ranije, praktično 395. godine, kada će Teodosije podeliti Rimsku imperiju na Istočnu i Zapadnu, stvorivši dva carska centra i dva Crkvena centra. Počinje, ne više susret već prožimanje Evrope i Hrišćanstva, dve razli-čite civilizacije, koji će se završiti i hristijanizacijom Evrope, a na žalost, i evropeizacijom Hrišćanstva. Biće plo-donosni susreti, u to vreme sasvim neksenofobični, jer ono što se danas svakom istoričaru i istoričaru ideja čini nemo-gućim, desilo se baš tako kako ću ja to ovde izgovoriti: prima-jući Hrišćanstvo, Evropa se opravoslavila, jer evropski naro-di su krštavani izvornim hrišćanstvom, znači pravoslavnim Hrišćanstvom. Ali taj proces se nije odvijao niti u dva smera, niti na korist vizantijske civilizacije i vizantijskog centra koji će se držati Hristovih Zaveta.
Vrlo rano će doći do pokušaja da se izvorno hrišćanstvo tumači na neki novi način, i već 794. godine na Saboru u Fra-nkfurtu biće osuđen VII Vaseljenski Sabor, a na Saboru u Ahenu 809. godine zvanično će biti dogmatizovano učenje o ishođenju Svetoga Duha i od Sina – et Filio, kasnije jedno od ozbiljnih ra-zdora između Istočne i Zapadne Hrišćanske Crkve. Šta to zna-či? To znači da je hristijanizacija Evrope počela vrlo rano sa crkvenim nadogradnjama koje neće dopustiti da se Evropa hri-stijanizuje u celosti. Evropa se ohristovila, ali se nikad nije uhristovila.
Stožerna tačka, stožerni stub, stožer nesporazuma šta za-pravo jeste a šta nije hrišćanstvo nalazi se (na sreću sada i na srpskom jeziku) u knjizi Svetog Jovana Damaskina „Izvor sazna-nja“ koja, ne slučajno, pokazuje da se Istočno i Zapadno Hrišća-nstvo razlikuje pre svega i isključivo, u jasnim, preciznim te-rminološkim tumačenjima. Dakle, maločas nisam bio sasvim u pravu: Car Teodosije jeste izvršio podelu Rimskog Carstva na Istočno i Zapadno Rimsko carstvo, time podelio i budućnost hrišćanske civilizacije Evrope, ali se ona uistinu desila, što uviđamo čitajući Svetog Jovana Damaskina, odlukom Halki-donskog Sabora, dakle 451. godine, odlukama IV Vaseljenskog Sabora.
Ima li to ikakve veze i uticaja na potonja vremena i svet današnje evropske civilizacije? Da li ta Evropa koja se ohri-stovila, ali se nije uistinu uhristovila, nosi naznake neke ne-običnosti u odnosu na druge, pre svega istočne i izvorno hri-šćanske narode? Rekao sam vam maločas, ta podela će se uočiti vrlo rano, daleko pre Velike šizme 1054. godine, ali ono što želim ovom prilikom da istaknem to je neksenofobičnost kod ljudi duha i to je ono što je najvažnije – duh se ne može ogra-ničiti politikom.
Taj duh će neprekidno koristiti darove svojih rođaka, ma-kar ih nerazumevajući uvek ispravno, i zato će najveći hrišća-nski filosof IX veka u Evropi, Jovan Skot Erigena ili Eriugena (vrlo sumnjive ortodoksnosti, čovek koji mnogo toga nije razu-meo, čije je učenje o božanskoj predestinaciji osuđeno), ali će on zdušno prevoditi celokupna dela Pseudo-Dionisija Areopa-gite i Maksima Ispovednika.
I kasnije kada dođe do sukoba u okviru evropske civili-zacije, on se neće ticati duhovnog sveta. Najveći Vizantinac svoga vremena, Genadije Skolarije, iz 15. veka, profesor filo-sofije na Carskom Univerzitetu u Carigradu, onom Univerzi-tetu koji je za sedam vekova stariji od Univerziteta u Bolonji, predstavnik vizantijskog humanizma, filosof renesansne eru-dicije, prevodi Tomu Akvinskog, celokupna njegova dela; on, takođe, piše komentare i na Aristotelova dela.
ZDRAVO DRUŠTVO
Takva iskustva nam govore o različitim pristupima prema hrišćanskoj ideji i kako ona dopri- nose izmeni ne samo indi-vidualne, već i kolektivne biografije. Ova iskustva aktualizuje i biografija razhristovljene Evrope. Zato smo danas pred va-žnim pitanjem, pred pitanjem najvećeg iskušenja u istoriji lju-dske civilizacije, najvećeg zato jer svet živi u vremenu kada može sam sebe potpuno da uništi i kada je opet na ispitu tako-zvana građanska etika koja od antičke Grčke do dana današnjeg pokušava da odbrani čoveka od njega samoga. Šta je to onda za srpski narod, posle procesa satanizovanja, važno u njegovom zajedničkom koračanju sa Evropom?
Pre svega, ne treba idealizovati nijedan politički si-stem, pa ni demokratski. Ali nema u istoriji ideja i političkih doktrina nijedne uspešnije tvorevine od demokratske. To je razlog da iskustva demokratskog sveta, zajedno sa ostalim naro-dima Evrope, Srbi treba da dele i da prihvate, uz svu obazri- vost, kao i da moraju biti oslobođeni fanatizovanog prihvata-nja bilo kakve ideje. Uostalom, demokratska Evropa je iznedri-la Hitlera! Hitler nije uzurpator! Hitler je na demokratskim izborima došao na vlast! Svakom normalnom je jasno da se za takvu vrstu demokratskog iskustva ne bi trebalo boriti i da, u to sam uveren, takvu vrstu demokratskog iskustva srpski narod nikada neće podržavati.
Postoji još jedno iskustvo, zahvaljujući hrišćanskoj ideji i Hrišćanstvu koje će politička Evropa nadograditi i pretvo-riti u najvažnije učenje i doktrinu savremenog sveta. To je do-ktrina Karla Popera o otvorenom društvu, jer samo otvorena društva ne dopuštaju stvaranje nedemokratskih mehanizama, stvaranje totalitarističkog ustrojstva i, razume se, stvaranje tiranije nad pojedincima i nad kolektivitetima.
Ali, netačno je da je otvoreno društvo društvo slobode i milosnosti. Svi oni koji su bombardovali Srbiju 1999. godine pripadaju takozvanim otvorenim društvima. Dakle, nije reč niti o demokratskom, niti o otvorenom društvu kome treba da teži srpska intelektualna misao danas. Šta je to što vi možete i treba da ponudite svom narodu? Uz sve prednosti koje daju de-mokratska društva i uz sva iskustva koja daju teorije o otvore-nim društvima, morate mu ponuditi zdravo društvo. U zdravom društvu imaćete prave institucije koje brinu o vladavini pra-va, imaćete institucije koje mogu da zaštite i pojedince i ko-lektivitet od svake vrste izopačenosti i patologije, a takvih je danas, na pragu 21. veka, sve više. Zalažite se, dakle, za zdravo društvo, širite ideju o takvom hrišćanskom i pravoslavnom društvu u kome ćete i vi i vaš narod živeti, ja sam ubeđen na korist velike familije evropskih naroda. Ali da biste sa uve-renjem pristupili svemu tome, generacija vaših očeva mora da se na pravi način odredi prema onoj staroj izreci: „Kada bi mladost znala, a starost mogla“. Ostaje, naime, da stariji učine sve kako biste znali ono što vam može pomoći da ne zapadnete u društvenu patologiju.
Imajte veru! Razume se, preispitujte svoju veru, ali morate imati i znanje čija je uporišna tačka Istina. Bez tog znanja ne možete graditi zdravo društvo. Sve ovde što smo čuli ovih da-na su iskušenja koja nam govore kako se teško možemo braniti neznanjem od svih patologija kojima je bio izložen, i još uvek jeste, jedan od najdrevnijih evropskih naroda – srpski narod.
Suočili smo se ovde sa problemom jezika, čuli smo da se danas u delovima pod međunarodnim protektoratom ili kolo-nijalnim statusom koji danas imaju Srbija ili Crna Gora, sve-jedno, poništavaju tragovi nacionalnog identiteta u koji nesu-mnjivo spada pre svega jezik, jer jezik jeste, kako je rekla najmu-drija žena među Srpkinjama, Isidora Sekulić – dom naroda; je- zik je kuća jednog naroda. Znači, imamo danas u Republici Srpskoj i bosanski, a biće, izgleda, i u Crnoj Gori crnogorski jezik, na štetu identiteta srpskog naroda.
I moguće je, s obzirom na ono što smo maločas čuli ovde od gospodina Marka Markovića, o tumačima i teoretičarima koji danas deluju u Evropi, moguće je, dopustimo to, da možda i postoje ta dva jezika, ali nas prethodno vrlo ozbiljnom naučnom argumentacijom neko u to mora uveriti, a ja ću za ovu priliku da vas podsetim na nekoliko događaja. Kada bosanski ban Stevan Kotromanić Dubrovčanima piše povelju, on u svome pismu 1333. godine kaže da piše srpskim jezikom. Moguće je, dopuštam i to, da u toj Bosni i Hercegovini, naročito u Hercegovini, koju svi kartografi Evrope nominalno određuju kao „Ducato di Santo Saba“, dakle vojvodstvo od Svetog Save, možda jeste govoren srpski jezik, ali da tamo nije, i ne mora zakonito biti, živeo srpski narod. I to dopuštam, ali i sebe i vas moram da podse-tim da su Matija Ninoslav 1234. godine, a Juraj Vojsalić 1434. godine u svim svojim dokumentima (a kao što znate ovaj ban i ovaj vojvoda su živeli u Bosni), pisali da su njihovi podanici Srbi i da oni vladaju srpskim narodom na svojim teritorijama.
OD OVA ČETIRI JEZIKA POSTOJE SAMO DVA
Morate se naoružavati znanjem, jer vas ono jedino može braniti od svake vrste iskušenja, kao što morate dovesti u pi-tanje jedan pravno nevaljan dokumenat. Pravnici među vama znaju vrlo dobro šta to znači. Taj pravno neuređen dokument se zove Dejtonski sporazum, koji je zaključen između stranaka dovo-deći ih u zabludu, i taj dokumenat po prirodi stvari mora biti oboren na svakom normalnom sudu. Dejtonski sporazum doveo je u zabludu potpisnice tog sporazuma, jer je potpisan, kako to pi-še u preambuli, na bosanskom, srpskom, hrvatskom i engleskom jeziku. Od ova četiri jezika postoje samo dva. Do danas još uvek nauka nije utvrdila nigde u svetu, ni u Americi ni u Evropi, da postoje bosanski i hrvatski jezik. Ne postoji nijedan ozbiljan lingvista u svetu koji vam neće reći da hrvatski ne predstavlja ništa drugo do zagrebačku varijantu srpskog ili da taj takozva-ni bosanski jezik ne predstavlja ništa drugo nego sarajevsku va-rijantu srpskog jezika. Od leksike do gramatičkih pravila sve je i u jednom i u drugom jeziku Srpski jezik i nesumnjivo da je Vuk Karadžić bio u pravu tvrdeći da niti ima Srba koji nisu štoka-vci niti ima štokavaca koji nisu Srbi, i to pravilo najbolje pokazuje da nije moguće u teoriji o jeziku izboriti pravo za ta-kozvani hrvatski, bosanski ili možda crnogorski.
Ovo sve kažem zato da bismo uočili razliku od onih izvo-rnih načela i Hristovih Zaveta sa kojima se suočila Evropa 395. godine, odnosno, 451. godine, pa ih transponovala u svojoj evo-luciji, stvarajući nešto što je nepoznato izvornom hrišća-nstvu. Evropa je ukinula istinu kao osnovno načelo hrišćan- stva, pa tako i Crkvu: ne postoji više Saborna Crkva, ne postoji više „esslesia universalis“, postoji samo jedna trijumfalna crkva, osvajačka crkva, „esslesia triumphans“, i to je odličje i intele-ktualne misli i političke istorije u kojoj je zarobljena istori-ja evropskog kolektiviteta i evropskog pojedinca do dana dana-šnjeg. Ta osvajačka crkva (borbena crkva – „esslesia militans“) ili trijumfalna crkva ne traži vernike, ona traži podanike.
Kada je Ignjacijo de Lojola osnovao Družbu Isusovu 1540. godine, osnovni zadatak jezuita je bio da se šire na sve četiri strane sveta. Razume se, već 1597. će biti proterani iz Japana, naredni vek kasnije iz Indije, i tako će se završavati jedna za drugom avantura koju će narodi plaćati veoma skupo, kao što je to slučaj sa narodima Latinske Amerike. Ali šta rađa ta svest o trijumfu, ta svest o neprekidnoj avanturi osvajanja, šta je ta „esslesia triumphans“ korenila u svesti evropskog čoveka? Ona je doprinela i rađanju permanentne protestantnosti.
Protestantizam je posledica upravo te doktrine trijumfa-lizma i zato će već 1510. godine Martin Luter staviti 95 teza na vrata crkve u Vitembergu i tražiti reformu crkve. Kao bu-merang se sada trijumfalnoj crkvi vraćaju njena osnovna odli-čja, iako ni to nije najvažnije. Pojava protestantizma, međutim, uslovljava stvaranje okultizma, i zato će se 1. maja 1776. godine u svetu pojaviti takozvano Veliko belo bratstvo, koje u svom naj- užem krugu ima devetoricu prosvetljenih. Tada će predavač ka-nonskog prava u Inglštatu, u Bavarskoj, Adam Vajshaupt, osnovati Iluminate ili Prosvetljene sa idejom da se mora stvoriti sve-tska monarhija, da se mora uspostaviti jedinstven svetski pore-dak. Ta vrsta okultizma će širiti svoju patologiju i razvijaće se podjednako kako na evropskom tako i na evropsko-atlantskom području i zato će, samo šest godina kasnije, američka republi- ka, instalirajući veliki pečat, upisati u njega prepoznatljivo geslo držeći ga se do dana današnjeg. Na Velikom pečatu ameri-čke republike stoji natpis „Novus ordo seclorum“ – Novi poredak sveta, dakle, iz 1782. godine.
To su posledice trijumfalnog pogleda na svet i te posle-dice idu iz jednog patološko-političkog stanja u drugo, one se služe instrumentalizacijom i željom za pokornošću svojih podanika. Ta instrumentalizacija postaje prisutna kao najva-žnija poluga u istoriji doktrine vladanja čovekom. Razume se da je bilo mena u kojima su se sukobljavale različite struje, različiti interesi u okviru takve civilizacije. Takav je slučaj bio sa Napoleonom, koji predstavlja politički zemljotres u istoriji Evrope, revoluciju u istoriji trijumfalne ideologije, jer je on svestan da je najveće uporište izopačenosti upravo u trijumfalnoj crkvi. Prvo, 1804. godine dovodi papu da ga kru-niše za cara, a onda ga stavlja u zatočeništvo od 1809. do 1815. Kako će se odvijati istorija te kvazihrišćanske Evrope? Razume se da će trijumfalna crkva uzvratiti udarac i ona će uzurpato-rima svetskog poretka i svetske vladavine 1870. godine oglasi-ti ono što je papa još 1075. godine obnarodovao. 1870. godine trijumfalna crkva će odgovoriti carskim uzurpatorima tako što je donela dekret, primat o papskoj nepogrešivosti.
To je, u najkraćem, istorija jednog kvazi hrišćanskog pogle-da na svet koji je Evropu i sve narode u Evropi koštao velikog broja vojnih pohoda i, razume se, koji je unesrećio mnoge narode sveta. Taj žig koji nosi evropska trijumfalna crkva, ta potreba za instrumentalizacijom koju nosi evroatlantska civilizacija ostala je prisutna do danas u političkoj običajnosti evropske i evroatlantske kulture i država u okviru tih kultura.
Da navedem jedan primer. Mi živimo u vremenu stvaranja Evropske zajednice, Evropske Unije i to je dobro što je tako. Vi sigurno znate da Panevropska zajednica nije ideja nijednog pri-padnika tih velikih i kolonijalnih i mnogobrojnih evropskih naroda, to je ideja koju će iznedriti posle 1920. godine jedan od najvećih ljudi intelektualne Evrope – Dimitrije Mitrino-vić, koji će okupiti oko sebe sva najvažnija imena Evrope tog doba: Papini, Kandinski, H. Dž. Vels, Bernar Šo; nijednog veli-kog imena nema u to vreme kojeg ne pleni ideja Dimitrija Mi-trinovića da se stvori Panevropska zajednica, ali ne na sukobu, čiji smo mi svedoci, već na susretu civilizacija.
Ta panevropska zajednica, i dobro je danas da Srbi žive u njoj, jer prva prirodna srpska pripadnost jeste pripadnost Evropi, nije se oslobodila manira improvizacije i instrume-ntalizacije svega postojećeg pod kapom nebeskom i ta običajnost je danas odlika političkog života u Evropi i političkog ži- vota u Americi. Primer: u okviru Evropske Unije postoji Biro Carigradske Patrijaršije na čijem čelu se nalazi arhimandrit Emanuil Adamekis. Celokupna štampa Evropske Unije (odnosno, Evropske zajednice) tvrdi – šaljući svakodnevno izveštaje – da ovaj arhimandrit u stvari predstavlja svepravoslavnu zajedni-cu u okviru Evropskog parlamenta, što je ordinarna laž. Ta že-lja za instrumentalizacijom odlika je i nove kvazihrišćanske kulture. Primera ima napretek. Na jednoj konspirativnoj ko-nferenciji, konferenciji koja se dogodila 1998. godine, 3. i 4. jula u Berlinu, potpuno sakrivenoj od javnosti evropskih naro-da, na kojoj je učestvovao i Vladika Artemije, Kinkel će izgovo-riti rečenicu koja na najbolji način odslikava stanje Evrope danas. Na prigovore određenom dokumentu koji se bavi dousa-vršavanjem Evrope, dokumentu u kome se za Srbiju predviđa „sanitarni kordon“, na prigovor da u tom dokumentu nema do- voljno hrišćanskog jezika, Kinkel će decidirano i uz jedno-glasno odobravanje izgovoriti, rekao bih, aksiomatičan stav: Evropa nije hrišćanski klub.
Dabome, antihrišćansko raspoloženje političara nije u saglasnosti sa hrišćanskim raspoloženjem naroda. Ponuđeni projekat „Dousavršavanje Evropske unije“ narod Starog konti-nenta bi dočekao sa radošću i s verom da će evropski hrišća-ni posle 2000. godina ostvariti sabornu i zajedničku hrišća-nsku Evropu. Za Stari kontinent to ima značaj duhovnog uspenja, jer je dosadašnja istorija Evrope istorija velikih iskušenja, mržnje, ratova i svih oblika nehrišćanskih vrlina.
Ali ponuđuni dokument je prepun manjkavosti, verovatno pod uticajem infantilnih političara i intelektualne bižute-rije američkih konkvistadora u Evropi. Prema tome, neprime-reno je hrišćanskoj civilizaciji da je odlikuje vlastodržački tribalizam, što malobrojne narode dovodi u neravnopravni položaj. Taj tribalizam i nasleđeni evropocentrizam (kako se ističe na stranama 17, 20. i 23. ponuđenog dokumenta) ne bi tre-balo da budu karakteristika najzad ostvarene hrišćanske evro-pske zajednice.
Ne postoji nijedan razlog (vidi str. 26. ovog dokumenta) da se uvodi prestižno, primordijalno odlučivanje bez saglasno-sti drugih. Tek nije dozvoljeno da se uvodi instrument pretori-janskog ili inkvizitorskog malja (str. 23) umesto lekovitog pri-ncipa dijaloga, koji je Evropa ipak dostigla. Ovoj istoj patolo-giji pripada i dominantno opredeljenje u ovom političkom do- kumentu po kome se mir uspostavlja primenom sile, kao što će se primenom sile obezbeđivati i ekonomski interes. Novi evropski poredak, znači, podrazumeva sigurna tržišta, a to znači i bezuslovno obezbeđivanje prirodnih resursa koje Evro-pa nema.
JEDINI EVROPSKI REZERVAT
Na strani 9. ovog političkog programa Evrope predviđaju se sive zone za regije koje se nisu dovoljno prilagodile predvi-đenom planu. Ista kazna predviđena je i za jednu enklavu. Zar ovo nije dovoljan dokaz da Evropa pati ne samo od zarobljeno-sti sopstvenom kolonijalnom biografijom već i da je teško obolela od neke vrste „novog hrišćanstva“. Zato treba neopo-zivo reći: nespojivo je stvaranje rezervata u okviru hrišća-nske zajednice. Evropa mora da se odrekne politike rasizma i protektorata ako želi da dostigne svoju budućnost.
I dalje, projekat pod nazivom „Dousavršavanje Evropske unije“ najkonkretnije pominje, kao moguće neuralgične tačke: Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju i Srbiju (str. 8, 15, 18 i 19). Posebno se naglašava albansko pitanje, a na uštrb svih ostalih nereše-nih pitanja koja bi se, isto tako, u Evropi mogla politički is- forsirati: na primer Moldavija, Korzika, Škotska, Vels, Bre-tanja, Galicija, Baskija i tome slično.
Posle dvostrukih aršina, satanizacije i kurdizacije Srba – Evropa ne bi smela da aktuelne događaje u Staroj Srbiji (teror islamskih fundamentalista u regiji Kosova i Metohije) rešava u okviru okoštalog i srbofobičnog tradicionalizma. A šta to u stvari znači?
Sasvim precizno, u prvoj Jugoslaviji albanska manjina je sačinjavala 3,6% stanovništva, slično mađarskoj manjini od 3,3%. U trećoj Jugoslaviji, nastaloj na ruševinama Titove komu-nističke imperije, odjednom se procenat arnautske manjine (Šiptari ili Albanci) „popeo“ do nekih 90% zahvaljujući ame-ričkoj političkoj manipulaciji. To znači da se stvarni proce-nat Šiptara u Srbiji i u Jugoslaviji posmatra u okviru regije a ne države – iako su i u smanjenoj trećoj Jugoslaviji, pa i državi Srbiji, Šiptari manjina. Naime, ako Arnauti na Kosovu i Meto-hiji i predstavljaju većinu oni su manjina u okviru Srbije gde ne prelaze 10-15% od ukupne populacije. Uostalom nigde se u svetu ne smanjuje državni suverenitet zbog manjinskog prira-štaja.
Prema tome, pitanje neodeljivosti Kosova i Metohije od srpske državnosti sasvim je prirodna. Svaka izmena bi pre-dstavljala novi nacistički eksperiment protiv pravoslavnih Srba. Sama činjenica da su Kosovo i Metohija srpska zemlja sa hrišćanskom episkopijom starom 1080. godina i sa oko 1.300 sakralnih objekata može se ukinuti jedino izopačenom politi-kom, a to znači: ne mogu se rešavati manjinska pitanja pretvara-njem u teritorijalna, niti se državnički interes može pretva-rati u etnički.
I više od toga: „Politički program“ za dousavršavanje Evrope proizišao je iz nasleđene ksenofobičnosti i odlikuje ga, povremeno, istorijski revanšizam. Kako inače razumeti strateško određivanje sivih zona (uočljive za Ukrajinu i Belo-rusiju) i jedne jedine enklave (Srbija) koju bi sanitarni kordon izdvojio iz vojnog, ekonomskog, kulturnog i političkog evro-pskog komonvelta.
Nije nezanimljiva i taktička politika tihe dominacije u odnosu na Rusiju, zašta se zalagao Klaus Kinkel, ali i forsira-nje Turske u evropskoj političkoj budućnosti. To je i razlog što zagovornici nehrišćanske (multireligiozne) Evrope – i evro-psku Tursku i balkanske muslimane određuju kao ozbiljnog i pripadajućeg partnera Evropske Unije. Samim tim nije ništa neobično što je Kinkel, govoreći o kosovskoj krizi u balka-nskom regionu, decidirano dao do znanja da su „Srbi gubitnici i da će još gubiti u događajima koji slede“.
Mi se zato s pravom na kraju 20. i početku 21. veka možemo pitati koliko Evropa jeste, doista, danas hrišćanska i ne manje – koliko je Amerika, koju je Stari kontininet evrpeizirao, uo-pšte hrišćanska? Ta ista trijumfalna civilizacija nam obe-ćava nešto drugo, i zato će 1990. godine u Organizaciji Ujedi-njenih nacija Džordž Buš Stariji izgovoriti onu poznatu rečeni-cu da dolazi vreme novog svetskog poretka i duge ere svetskog mira. Koji je to mir od 1990. godine uspostavljen i gde? Treba li da pitamo o tom miru narode u Srbiji, Republici Srpskoj Krajini, u Crnoj Gori, u Republici Srpskoj, Avganistanu, Nika-ragvi, Iraku? Razume se da je to odličje jednog nakaradnog hri-šćanskog principa kada se sabornost i „esslesia universalis“ i Hrišćanska Saborna Crkva, nažalost, uspešno pretvorila u „borbenu crkvu“, a saborna kultura u borbenu civilizaciju.
Trijumfalni princip je zavladao kao najvažniji princip, on do dana današnjeg nije odustao od takvog kvazi hrišćanskog pogleda na svet i zato moramo, svesni velike krize u kojoj se na-lazi danas hrišćanska zajednica u celini, razmatrati i svoje nacionalno pitanje. Moramo posedovati svest o tome kroz kakvu je krizu prošla i u kakvoj se krizi danas nalazi globalna hri-šćanska zajednica. Ta kriza je, rekao bih, na kraju 20. veka do-živela svoj vrhunac i zato će u Čikagu 1993. godine biti održan Svetski parlament religija, sa 120 zastupnika različitih reli-gija i sa 6.500 učesnika. Na Svetskom parlamentu religija biće doneta Deklaracija o novoj svetskoj etici. U Deklaraciji o no-voj svetskoj etici ne upotrebljava se čak ni nominalno određe-nje Bog. Odrednica Bog je zamenjena odrednicom Viša real- nost. I zato svi vi koji ste se ovde čudili nad pitanjima zastra-šujućeg obrazovanja koje se danas nameće srpskom narodu mora-te shvatiti da je ono proizvod jedne velike borbe koju je Ame-rici uspeo da nametne i da se za nju izbori predstavnik tako-zvane situacione etike, Džon Djui, koji se od 1937. godine bavi reformom školstva SAD i koji završava svoju pobedu 1973. go-dine isključujući crkvu iz škole.
Da li je već amerikanizovana Evropa doista samo taj paga-nski zloćudni duh koji želi da se obračuna sa milosnošću i lepotom Hristovom?! Nisam siguran da je Evropa samo to. Razlog više vidim i u jednoj potrebi koja se ranije nije mogla zami-sliti u istoriji trijumfalne crkve. 2001. godine biće donet jedan dokumenat na kome se radilo od 1976. godine. To je Karta ekumenika. Naime, 2001. godine, januara meseca, u Portou je objavljena Ekumenska povelja. Bez obzira što nije naišla na saglasnost (sem Carigradske Patrijaršije) svih Pravoslavnih Crkava, ona je dokaz da Evropa traži svoj praizvorski identi-tet, ona pokazuje da trijumfalna crkva uočava svoje sopstvene greške. Prvi put se u jednom tako važnom evropskom dokumentu kao što je Sarta oecymenica pojavljuje potreba da u vremenu anti-hrišćanstva, da u vremenu Novog svetskog poretka koji želi da stvori novu religiju, mora da se uspostaviti bliža saradnja svih hrišćanskih zajednica uočavajući da ona treba da bude osnovana na Nikeo-Carigradskom Simvolu vere. Ovo za istori-čare Crkve u Evropi jeste jedna velika i važna novina.
Šta to znači za nas danas? To znači da kada je u pitanju naš susret sa hrišćanskim zajednicama koje su davno zagubile Hri-sta, on mora da postoji, jer se svi nalazimo zajedno pred nale-tom jednog novog, žestokog religijskog fanatizma, nama još uvek nepoznate religije koja je u povoju, a to je Novi Svetski Poredak. Potrebno je i treba da se integrišemo, ali ne treba i ne smemo da se asimilujemo. Nema razloga da ne postoje dijalozi sa svim hrišćanskim zajednicama bilo u Evropi, bilo u svetu. Pravo-slavlje nije ksenofobično i nije zatvoreno, ono je ekumensko samo po sebi jer je saborno. Razgovori da, prihvatanje izopače-nosti ne. Ne postoji nijedan razlog, da ponovim, da se sve hri-šćanske zajednice najzad posle 2000 godina iskušenja ne ud- ruže, ali da budem sasvim jasan, ako me niste dobro razumeli ili ako ja to nisam najbolje izgovorio, ne mo-že se izvorno hrišćanska, dakle, nijedna Pravoslavna Crkva ujediniti već samo udružiti sa ovim drugim hrišćanskim zajednicama. Ne može se ujediniti dok se zapadne hrišćanske crkve ne oslobo-de tog velikog istorijskog iskušenja kroz koje su prošle i ne oslobode upravo tog trijumfalnog pogleda na svet koji je stran izvornom Hrišćanstvu, odnosno, pravoslavnoj civilizaciji i, s tim u vezi, konačno, treba određivati našu pripadnost Evro-pskoj Uniji. Ovo naglašavanje je potrebno pošto treba razli-kovati političke ugovore od jedinstvenog kulturološkog arela. To znači da Srbija jeste Evropa i da je oduvek bila u Evropi. Ona je naša prva prirodna odredišna luka. Ne postoji nijedan ra-zlog da Srbi zdušno ne daju svoj doprinos, kao što su i do sada davali, toj modernoj, savremenoj Evropi. Ali ne mogu prihvati-ti niti trijumfalnu crkvu niti socijalni darvinizam kao uče-nje iz Evrope.
Sasvim jednostavno: Srbi u Evropu da, duhovno iskustvo Evrope u Srbe ne. I to bi konačno, čini mi se, možda bilo na-jvažnije da u trenutku u kome se nalazi srpski narod moramo biti naoružani znanjem i svešću da buditi savest sveta i svoju sopstvenu savest ne znači ništa drugo doli služiti svom naro-du. I makar trenutak izgledao izuzetno ozbiljan, trenutak sve-tske kataklizme koja je nad glavama celokupne planete, moram da vam kažem da ne postoji nijedan jedini razlog da Srbi kao narod zapadnu u očajanje. Kao što su došli dani Vaskršnje ra-dosti tako dolaze i dani praznovanja u sve srpske domove ma gde oni bili.
Ne zaboravite da je u situaciji koja je bila mnogo teža nego danas jedan mudri čovek otposlao poruku svom narodu koja je bi-la kratka i glasila je baš ovako: „Spasa nam nema, al’ propasti nećemo“ (N. Pašić).
Beseda na 3. Saboru srpske pravoslavne omladine, manastir Studenica, 2-5. maj 2003.
Autor je književnik i sekretar Srpske književne zadruge, jedan od najuglednijih srpskih erudita
OO Dveri Nova Varoš oseća obavezu da demantuje intervju predsednika opštine Radosava Vasiljevića koji posle toliko glume i izrečenih gnusnih laži može bez problema da se kandiduje za nagradu Oskara.
Radosav Vasiljević kaže da nije želeo više da ga ucenjuju odbornici zarad ličnih interesa: Neka nam kaže samo ko je zaposlen u opštini ili javnom preduzeću, a da nije pristalica G. Građana, njegov prijatelj ili rođak. Svako jutro se pojavljivala nova osoba, a da o tome koalicija nije bila ni obaveštena. Sam je određivao pravce asfaltiranja, naravno opet zarad lične promocije, sam je odlazio na sastanke po Beogradu, a na kakve i sa kim sada vidimo. Vasiljević iz svog intervjua jasno daje do znanja da će sve uraditi zarad očuvanja svoje predsedničke fotelje. Dakle vlast za njega nema alternativu.
U periodu kada SNS prodaje, izdaje, ponižava Srbiju, Vasiljević vraća na vlast SNS u Novu Varoš, ali šta drugo i očekivati od Vasiljevića i Grupe Građana kada nemaju ideologiju, program, članstvo. Dakle, mogu sa svakim ko im ponudi fotelju, pa čak i po principu ,,Pljuni pa poliži“. Ako Vasiljeviću predstavlja uspeh i pobedu pregovori sa Darkom Glišićem i Andrejom Vučićem, za nas iz Dveri to znači kolaboraciona saradnja, jer ,,Čime se budala ponosi, pametan se stidi“.
Koliko Vasiljević poštuje svoj narod i građane jasno je pokazao time što ih je obmanuo sa predizbornim i doskorašnjim obećanjima da nema saradnje sa SNS-om i da je vlast stabilna i ako se dogodi da ipak padnemo lično će prekinuti da se bavi politikom. Tako da ako smo do sada imali sliku ,,poštenog“ Vasiljevića, sada je više nemamo. Dveri se kaju kome su verovali i dali poverenje i sa kim su bili u koaliciji. Gospodine Radosave Vasiljeviću vrlo rado iščekujemo nove izbore gde će narod reći šta ima o vašoj saradnji sa SNS-om, a kakva je reakcija to se vidi na ulicama našeg grada i po komentarima.
Koliko ste ucenjeni od strane vrha SNS-a govori i činjenica da ih sada opravdavate, jer do pre koji mesec ste pričali sve najgore o njima, što može svako da potvrdi, kao i oni o vama, a dovoljno će reći rečenica gospodina Selakovića – Mogu da dođu u Beograd i da popiju piće u nekoj kafani, za njih su zatvorena sva vrata ministarstava. Naime Dveri bi bez ikakve sujete volele da Nova Varoš procveta, izgradi se, zasija, ali vas pitamo zašto te sve investicije nije doveo u Priboj veliki koordinator SNS-a Krsto Janjušević? Možda zato što je sva ta priča obmana i laž. A zaostala isplata Limskih hidroelektrana bi morala biti isplaćena za ovu godinu jer je stavljen paraf na ugovor, to zna svaki laik, tako da je to još jedna obmana
Ako kažete da nikada niste videli Andreja Vučića zanima nas ko laže Vasiljeviću, vi ili vaš prvi čovek Šaponjić? Jer po njegovim rečima vi ste dogovorili saradnju rukujući se, pa nije čudo zašto baš sa Andrejom Vučićem, jer cela Srbija zna da upravo on radi sve prljave poslove za svog brata.
Da još napomenemo u lokalnom SNS-u nije napravljena nikakva čistka, smenjen je samo Dimitrije Paunović, sve ostalo je kako je i bilo, a svi smo svedoci kakva ste pogrdna imena upućivali tim ljudima, a sada ćete bez imalo srama da se folirate kao koalicija koja će da donese procvat. I sada pljujete već bivše koalicione partnere koji su vam dali mogućnost da budete predsednik upravo zbog borbe protiv SNS-a, a ispostavilo se kao velika greška.
S’obzirom da su Dveri politička opcija koja iz dana u dan raste i dobija na snazi, a i da na politiku gledamo i dalje i više od Borove Glave, ovakav scenario će biti vaš veliki poraz, a naša velika pobeda.
Za kraj bi samo dodali da OO Dveri Nova Varoš ostaje dosledan svojoj politici i programu i da ćemo bez straha biti najjača opozicija ovakvoj nakaradnoj novoformiranoj vlasti, iako smo svakodnevno pod raznoraznim pritiscima. I da građani Nove Varoši uvide i uvere se da konačno imaju kome da daju svoje poverenje, a da ih neće izdati, izneveriti, zbog lične koristi i fotelje, jer smo istu napustili bez razmišljanja, karakter i obraz nemaju cenu.
Nastavlja se medijski mrak uprkos ugovoru sa TV Telemark.
Na početku nedavno održane 8. sednice SO Ljig, pojavio se kamerman sa kamerom koja nije bila uključena. Kratko se zadržao, a umesto TV prenosa ili bar snimka sednice, građani koji koriste internet, na jutjub i fb stranici Ljig Info mogli su da vide prilog u kome zamenik sekretara ukratko prepričava tok sednice, naravno onako kako to vlastima odgovara!
Ovakvo vređanje inteligencije i omalovažavanje odbornika i građana je nečuveno i predstavlja vrhunski bezobrazluk lokalne vlasti! To što su loša vlast i što imaju katastrofalne rezultate, što se i potvrdilo na pomenutoj sednici, skrivanjem istine od naroda neće se popraviti. Naprotiv!
Pri tome, od narodnih para opština Ljig svakoga meseca plaća preko 222.000 dinara (bez PDV) TV Telemark po osnovu Ugovora o pružanju usluga informisanja! Ima li važnije informacije za građane opštine Ljig od toga ko i kako odlučujeu njihovo ime, od toga kako se puni i troši budžet? Ili je ipak važnije umesto sednice SO Ljig snimati ptice u reci Ljig? Pozivamo i prozivamo predsednika SO Ljig, Gorana Milovanovića, koji je odgovoran za javnost rada lokalne skupštine, da javno kaže građanima po čijem nalogu nema direktnih TV prenosa, niti snimaka sednica? Ko je taj ko se usuđuje da građanima uskrati pravo na informisanje, a uzima im svakoga meseca pare iz džepa za tu svrhu?
Postavljamo pitanje šta građani dobijaju za taj novac kojim se plaća (dez)informisanje? U čijem je to interesu? U interesu naroda svakako nije. Sakrivanje vlasti u medijskom mraku samo povećava štetu koju nanose naprednjaci, socijalisti i Ljajićevi omladinci kojivladaju u Ljigu. Nije interes naroda da plaća lične i stranačke promocije lokalnih političara na vlasti. Za tu vrstu usluga neka se uhvate za svoje džepove, koji su ionako prepuni.
