Prvi put u srpskoj istoriji, nadvila se opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke.
U ovom odsudnom času, mi dolepotpisani obraćamo se javnosti i srpskim vlastima sledećim zahtevima:
– neodgovornom politikom, odobravanjem Euleksa, izmeštanjem dijaloga o Kosovu i Metohiji pod okrilje Evropske unije, otpočinjanjem „tehničkog dijaloga” i zaključivanjem i sprovođenjem neustavnog Briselskog sporazuma, proces secesije Kosova i Metohije je dobio zabrinjavajući zamah. Taj proces se može i mora zaustaviti.
– zahtevi SAD i najmoćnijih zemalja EU da Srbija i Kosovo potpišu „pravno obavezujući sporazum“ i da se Srbija saglasi da „Kosovo“ bude primljeno u međunarodne organizacije, uključujući Ujedinjene nacije, kao i svaka podela Kosova i Metohije – neprihvatljivi su i moraju biti odbijeni, jednom za svagda.
– Sadašnje međunarodne okolnosti su takve da do pravednog rešenja nije moguće doći. Zamrznuti konflikt (poput konflikta na Kipru i drugde) je jedina razumna odluka. Budući naraštaji neće biti najsrećniji ako im u nasleđe ovo pitanje ostavimo nerešeno, ali će biti najnesrećniji ako i sebe i njih zauvek osramotimo, odričući se Kosova i Metohije, svoje časti i svog Jerusalima. To nikad nije učinio ni jedan narod. Pristajući na takav presedan Srbija bi smrtno ranila sebe i udarila sramni žig na lice Srba, svih i svuda.
– Razgovore sa predstavnicima Albanaca sa Kosova i Metohije valja nastaviti, neoročeno i neuslovljeno, pod okriljem Saveta bezbednosti UN, do konačnog rešenja u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom SB UN 1244 i međunarodnim pravom.
Pitanje Kosova i Metohije se ne može rešiti bez pristanka Srbije niti je iko može poniziti, ako ne ponizi sebe sama. Zakletva data na Jevanđelju prilikom preuzimanja dužnosti, obavezuje da se državni i nacionalni interesi štite bez obzira na opasnosti i ucene.
Bez Kosova i Metohije ili bilo kojeg dela svoje teritorije, Srbija ne bi bila samo osakaćena, već i trajno poražena, kao zemlja koja je svoju skupu sudbinu prodala i poništila svoj identitet. Zna se da ono što se silom uzme, može da se vrati, ali da ono što se pokloni ostaje izgubljeno.
Saglašavanjem sa otimanjem i dobrovoljnim odricanjem od sebe i svoje osnovne zemlje, sa najvećim brojem svojih Crkveno-narodnih srednjovekovnih Svetih Spomenika – Vladarskih, Patrijaraških i Svenarodnih Zadužbina – kao i od dela sopstvenog naroda, otpočelo bi nezaustavljivo propadanje i nestajanje Srbije, do konačnog ispisivanja iz istorije.
