Jedan nacrt zakona je prošao javnu raspravu u maju i junu 2017. godine, a sasvim drugi je usvojen na Vladi 9 meseci kasnije, i taj drugi se nudi Skupštini na usvajanje.
Prvi je imao 55 članova, a ovaj drugi svega 24. Sama ta činjenica govori da Ministarstvo prosvete koje je pravilo nacrt Zakona, ni samo nema viziju kako treba da funkcioniše prosvetna inspekcija. U uređenoj zemlji, ovakva bruka u kojoj se jedan nacrt zakona predstavlja javnosti – građanima Srbije i stručnoj javnosti to jest prosvetnim radnicima, a potpuno drugi usvaja na Vladi i prosleđuje Narodnoj skupštini, bila bi dovoljna za ostavku ministra i celog njegovog tima.
Dok je onaj prošlogodišnji nacrt koji je prošao javnu raspravu bio manjkav, ipak je i nudio nekakva nova rešenja koja bi popravila rad prosvetne inspekcije. Ovim, novim predlogom zakona se nudi samo cementiranje postojećeg stanja u inspekcijskim službama, odnosno verifikuje se stanje kakvo imamo a to je stanje po kome su, da citiramo reči samog ministra, „inspekcijske službe najslabija karika u obrazovnom sistemu“. Po svemu sudeći, on želi da takvo stanje i ostane…
U Zakonu nema predviđene transparentnosti rada inspekcijske službe, po kome bi postojala obaveza postavljanja godišnjeg plana inspekcijskog nadzora na internet stranicu Ministarstva prosvete. Nema obaveze ni da se postavljaju izveštaji o obavljenom nadzoru i o radu inspekcije. Zatim, diskutabilna je i mogućnost žalbe na rešenje, kao i u slučajevima kada prosvetna inspekcija namerno odugovlači u postupanju. Nema ni propisanih kazni za prosvetne inspektore kada izvrše prekršaj u postupku nadzora. Valjalo bi i pooštriti uslove za inspektore i tražiti da se umesto 5 godina radnog iskustva traži najmanje 10. Ako se za direktora ustanove po Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja traži minimalno 8 godina rada u ustanovi, zar nije logično da prosvetni inspektor, kao lice koje između ostalog treba da kontroliše rad više ustanova obrazovanja, treba da ima još veće radno iskustvo nego jedan direktor ustanove?
Tužna činjenica je da prosvetni inspektori širom Srbije rade po diktatu lokalnih političara, jer su radnici opštinskih i gradskih uprava, a ne radnici ministarstva prosvete. Rezultat te činjenice su desetine i stotine izgubljenih sudskih sporova čija se vrednost meri stotinama miliona dinara, što se može videti iz budžeta ministarstva prosvete, u delu koji govori o sudskim kaznama.
U praksi, prosvetni radnik koji ostane bez dela norme, umesto da u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom odmah bude preuzet u drugu školu gde postoji slobodno radno mesto, mesecima, pa ponekad i duže od godine, ostaje neraspoređen i gotovo bez plate. Kada se obrati prosvetnoj inspekciji, ona najčešće, po direktivi lokalnih moćnika, ustanovi da zakon nije prekršen, ili odgovornost prebaci na inspekciju rada, i tako u krug. Tako počinje agonija prosvetnog radnika koji se na kraju obraća sudu, prosvetni radnici štrajkuju, a primera širom Srbije ima na pretek, dovoljno je samo da se pogledaju vesti u štampi ili veb stranice reprezentativnih sindikata.
Stoga bi najbolje bilo da se ovaj predlog Zakona povuče iz procedure i doradi na način koji će omogućiti da prosvetna inspekcija zaista postane služba koja će omogućiti sprovođenje zakona u prosvetnom sistemu, a ne služba koja će štititi burazersko-partijske interese lokalnih moćnika i njihovih nalogodavaca sa vrha.
Informativna služba Dveri