U Novom Sadu postala praksa da se jedne godine uređuje parking prostor, trotoar, biciklistička staza i zeleni pojas, a onda se za godinu, dve kasnije sve to razvaljuje da bi se rekonstruisala cevovodna infrastruktura.
Prošle nedelje otpočeli su radovi na rekonstrukciji dela vrelovoda na Bulevaru Oslobođenja u Novom Sadu preko puta zgrade Dnevnika.
Investicija je kapitalna, iskopi su veliki sa povremenom saobraćajnom blokadom, pa se stvaraju gužve i nezadovoljstvo vozača, jer se vozila ne usmeravaju blagovremeno saobraćajnim znacima ili saobraćajnom policijom na druge alternativne pravce u Gradu.
Ovim radovima ponavlja se već ranije viđena praksa po kojoj se jedne godine uređuje parking prostor, trotoar, biciklistička staza i zeleni pojas, a onda se za godinu, dve kasnije sve to razvaljuje da bi se rekonstruisala cevovodna infrastruktura!
Takav je bio slučaj prošle godine na potezu od Futoške pijace prema zgradi „Daltonki“ kada je zbog iste rekonstrukcije razlupan prethodno tek urađen i skupo plaćen pojas parkiranja, biciklističke staze, trotoara i zelenila.
Na osnovu takvih poteza investitora, u ovom slučaju Grada Novog Sada, treba reći da je u pitanju ili elementarno neznanje u planiranju uređivanja gradske infastrukture ili, što je je najverovatnije u pitanju, potreba „izazivanja“ bilo kakvih investicija ne bi li se na taj način što više „obrtao“ i trošio novac građana Novog Sada!
Dušan Radojević Dule (tako ga zovu iz SNS-a) i nije na čelu kancelarije za mlade da mladima u Čačku bude bolje, ali jeste da bude bolje njemu i njegovom okruženju. Nije jasno kako je takav „kadar“ našao za shodno da komentariše bilo šta.
Radna biografija ovog omladinca SNS-a izgleda otprilike ovako:
1. Prvo radno mesto – lepljenje plakata za SNS
2. Drugo radno mesto – gradski većnik u Čačku
3. Treće – zaposlio ženu u javnu službu, bez konkursa
I otprilike to bi bilo to od ovog omladinca SNS-a. O obrazovanju i diplomi koju je stekao možemo samo da naslućujemo.
Podsetićemo da je Dušan Dule Radojević na čelu kancelarije za mlade od 2014. godine, i vidimo da osim prazne retorike i opštih mesta – „mi radimo“, „mi mislimo“, „mi se borimo“, „mi očekujemo“… od ovog omladinca ništa više nemamo.
SNS je na vlasti već 6 godina, kancelarijom za mlade upravljaju već 6 godina i odlazak mladih iz Čačka je dobio epidemijske razmere, što znači da ih SNS-ovci ama baš nimalo nisu ubedili da treba da ostanu u Čačku, niti im ponudili alternativu.
Ako misle da će dovođenjem firmi koje će plaćati za 12 sati rada 30.000 dinara, bez prava da se bune ili da imaju odmor, motivisati mlade da ostanu u Čačku, onda su u velikoj zabludi. Ako misle da mladi ne vide šta Milun Todorović i njegovi poslovni prijatelji rade i kako i koliko se bogate, i da će im to biti motiv da ostanu, onda su u još većoj zabludi.
O stotinama i hiljadama novozaposlenih u Čačku ne vredi trošiti ni reči, jer Čačani to ne vide, zato što to prosto i nije istina. Ako jeste gde su te silne nove fabrike i nova radna mesta. Prosto nema ih.
Ali Dušan Dule Radojević i nije tu da mladima bude bolje, ali jeste da bude bolje njemu i malobrojnoj kliki na vrhu lokalnog SNS-a. To se već uveliko širi i priča među aktivistima SNS-a i stvara sve veći jaz i razdor i sukobe koji se više ne mogu sakriti.
Priča se da jedni postaju samo bogatiji, a drugi služe samo za glasove i potpise. To je SNS Dušana Radojevića Dula. Od silne brige SNS-a za mlade, nije daleko dan kada će Čačak postati grad penzionera, SNS članova i verovatno migranata.
Narodni poslanici, članovi Predsedništva, Saveta omladine i članovi Dveri obišli su za Vidovdan manastir Gračanicu i prisustvovali pomenu kosovskim junacima na Gazimestanu, te i na taj način potvrdili stav Dveri o Kosovu i Metohiji i rešenost da se za južnu pokrajinu borimo do kraja.
Srđan Nogo, narodni poslanik, je čestitao Vidovdan svima i poručio da sa Gazimestana treba da ode jasna poruka da koliko god nas bilo taj dan na Gazimestanu Kosovo i Metohija su deo svakog od nas. „Pozvao bih ceo srpski narod da se probudi, neka ga sene kosovskih junaka trgnu iz letargije i pokažu mu put“ – rekao je on i dodao da je siguran da dolazi vreme preporoda.
Marija Janjušević, narodni poslanik, je istakla da kosovski boj i danas traje i da predsednik Srbije ne sme svojim građanima uskratiti bar nadu da je moguće nastaviti tu borbu i jednom pobediti. Ona je istakla da o važnosti ovog pitanja govori i to što se u Gračanici i prilikom molitve govorilo o politici i o protivljenju referendumu i odricanju od KiM.
Stefan Aksović, član Predsedništva i Saveta omladine istakao je da se danas ponovo nalazimo pred jednim istorijskim trenutkom jer vlast u Beogradu ima nameru da potpiše predaju Kosmeta što je nedopustivo. „Za nas uopšte nije pitanje hoćemo li ili nećemo da se borimo, nego hoćemo li ili nećemo da postojimo“ – rekao je Aksović.
Obradović podržao pismo Slaviše Ristića i istakao da su danas u Srbiji ugrožene dve velike svetinje srpskog naroda: Kosovo i Metohija i porodica, što je potvrdio i Dimitrijević govoreći o oduzimanju dece porodicama i novim predlozima zakona.
„Nedavno smo imali i montiran proces odborniku Dveri. Šta je sledeće, erdoganizacija Srbije, zatvaranje političkih neistomišljenika, hapšenje novinara, jel to čekamo?“ – pitao je Obradović.
„Osuđujem sramne napade režimskih funkcionera i medija na narodnog poslanika Slavišu Ristića, koji sa porodicom živi na KiM, koji je učestvovao u organizaciji barikada i odbrani Severa KiM kada je to bilo najteže i kome je svojevremeno pucano na porodičnu kuću. Vrhunac političke prevare i medijskog pakla u kome živimo biće medijska ofanziva vlasti da svi mi koji se protivimo izdaji Kosova jesmo zapravo oni koji ruše vlast i državu zbog stranih interesa i hoće rat umesto mira, dok su oni koji će potpisati priznanje nezavisnosti Kosova velike patriote koje brinu o budućnostiˮ, zaključio je Obradović.
On je dodao da ipak vidi pozitivne stvari u tome što se ljudi bude i naveo primer protesta ratnih vojnih veterana, Studentskog proglasa za KiM koji je juče objavljen, Vidovdanskog poziva grupe intelektualaca i protesta za KiM i dodao da očekuje da protesti protiv politike vlade prema KiM budu još jači u narednom periodu.
Predsednik Dveri upozorio je da smo ušli u finale procesa priznanja nezavisnosti Kosova od strane naše vlasti, o čemu govori i vest da predsednik IO SNS obilazi lokalne odbore ove stranke kako bi pripremio teren i ubedio ljude da je potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma nužno. „Ljudi treba da znaju da to nije nužnost za Srbiju, već za Vučića koji je to nekome obećao“ – rekao je Obradović.
Dr Vladimir Dimitrijević se osvrnuo na sve opasnije tendencije rušenja porodice i porodičnih vrednosti u Srbiji i govorio o nekoliko slučajeva oduzimanja denjce porodicama bez pravosnažnih odluka suda. Pomenuo je porodicu Milojković, kojoj je dete oduzeto pod izgovorom da im je kuća trošna, ali im nije vraćeno kada su se meštani udružili i sredili ovoj porodici kuću, a pomenuo je i porodicu Glišić kojoj je oduzeta dvomesečna beba bez sudske odluke.
„Ako se tome doda i niz zakona jasno je da je priča o obnovi nataliteta samo floskula“ – rekao je Dimitrijević osvrćući se na niz zakonskih rešenja koja su u najavi za ovu i sledeću godinu: zakon o rodnoj ravnopravnosti, zakon o istopolnim zajednicama, surogat materinstvo, eutanazija, zabrana fizičkog kažnjavanja dece, novčano kažnjavanje, zabrana dobijanja socijalne pomoći, zabrana upisa dece u vrtiće i škole za roditelje koji nisu vakcinisali decu itd.
Govoreći o Predlogu zakona o ravnopravnosti polova istakao je da su Dveri apsolutno za potpunu zaštitu žena, za više privilegija, za više učešća žena u svim sferama javnog života, i da o tome govore već godinama, ali da ovaj zakon o rodnoj ravnopravnosti ide u drugom smeru. „Ustav prepoznaje ravnopravnost polova, ali reč rod se sada upotrebljava onako kako su je definisali u ekstremno feminističkim i homosekusualističkim teorijama, a ne onako kako je poznaje naša pravna i lingvistička tradicija“ – rekao je on.
„Porodična politika je ključna politika za 21. vek i to je politika koja ponovo jača u Evropi, o čemu nam govore i izjave nove Vlade u Italiji.“ – tvrdi Dimitrijević.
On je na kraju pomenuo i činjenicu da je Branislav Ristivojević osuđen za verbalni delikt zbog naučnog teksta u kom je govorio o nametanju LGBT vrednosti i da mu je naloženo da ne sme da se bavi tim temama. „Nadam se da će građani shvatiti da nam ne treba novi mrak i novi titoizam“ – rekao je Dimitrijević.
„Od 1991. do 1999. godine svi ti ljudi su učestvovali u svim Otadžbinskim ratovima od Slovenije, preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine do Kosova i Metohije, a evo 27 godine neko ne može da reši njihove probleme. Ja razumem njihov štrajk i njihove zahteve i sve to podržavam. Jedino ne podržavam da ugrožavaju svoje zdravlje i mislim da bi to trebalo rešiti.“ – rekao je Obradović.
Predsednik Srpskog pokreta Dveri Boško Obradović sazvao je danas vanrednu konferenciju za medije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, povodom započetog štrajka glađu 10 ratnih vojnih veterana i invalida, koji su došli u posetu Skupštini, a niko iz rukovodstva Skupštine nije želeo da ih primi.
Obradović je ukazao i na veliki protest više stotina veterana i invalida, koji je započet danas na Vidovdan u 12 časova. Učesnici protesta su želeli na taj način da ukažu na izuzetno tešku situaciju u kojoj se danas nalaze. Učesnici protesta su se u više navrata obraćali i Vladi, kao i Predsedniku i Skupštini, sa željom da se u Skupštini donese Rezolucija o ratnim vojnim veteranima i da se napravi krovni zakon koji bi rešio status ratnih vojnih veterana i invalida rata i porodica poginulih u Otadžbinskim ratovima ’91-’99. godine, ali niko u vlasti ne želi da ih primi i sasluša njihove probleme.
Obradović je u ime poslaničke grupe Dveri primio delegaciju ratnih vojnih veterana i invalida i obećao je da će njihove zahteve proslediti ostalim poslaničkim grupama.
Određen broj veterana i invalida rata je započeo štrajk glađu u prostorijama Skupštine koji neće okončati dok ih neko sa vlasti ne primi i sasluša njihove zahteve.
Obradović se zapitao da li je moguće da niko sa vrha vlasti ne želi da primi i sasluša ljude koji su teško ranjavani, ljude koji su u ratu izgubili noge, ruke, koji su 100% invalidi, ljude koji su bili spremni da daju svoje živote za ovu zemlju. Ti ljudi nisu zaslužili takav odnos vlasti i države prema njima.
„Od 1991. do 1999. godine svi ti ljudi su učestvovali u svim Otadžbinskim ratovima od Slovenije, preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine do Kosova i Metohije, a evo 27 godine neko ne može da reši njihove probleme. Ja razumem njihov štrajk i njihove zahteve i sve to podržavam. Jedino ne podržavam da ugrožavaju svoje zdravlje i mislim da bi to trebalo rešiti.“ – istakao je Obradović.
Učesnici emisije „Debata“ produkcije medijske kuće „Centar“ bili su predsednik Srpskog pokreta Dveri, Boško Obradović, profesor beogradskog univerziteta (na Fakultetu političkih nauka) i predsednik Državotvornog pokreta Srbije, dr Slobodan Samardžić.
Tema emisije je bila da li će srpski državni vrh, na čelu sa Aleksandrom Vučićem priznati nezavisno Kosovo..
„Nažalost sadašnja država ima strane službenike u svojim redovima. Svako ministarstvo u Srbiji ima jedinicu za evrointegracije u kojim rade stranci. Tu je Venecijanska komisija, tu je Brisel, tu je Vašington i Pentagon. Takođe, u našoj državnoj upravi imamo važne službenike i funkcionere sa veoma sumnjivim titulama, koji imaju u sebi duboki strah, koji pre svega radeći za srpsku državu grade ličnu karijeru. Drugim rečima, nažalost, srpska pamet ne participira u donošenju odluka važnih za opstanak i jačanje srpske države”, u emisiji je otkrio prof. dr Slobodan Samardžić.
„Jasno je svima da Ana Brnabić nije slučajno dovedena i postavljena na mestu predsednika Vlade republike Srbije. Ona na toj funkciji ima brojne zadatke koje mora da ispuni, no oni nisu u našem domaćem i nacionalnom interesu već u interesu zapadnih mentora. To jeste čitav problem kada je u pitanju tematika Kosova i Metohije.
Od trenutka kada je sadašnji SNS režim doveden od strane Zapada na vlast, zato što je ponudila da uradi izdaju zemlje koju nije smela da učini ni prethodna vlast na čelu sa Borisom Tadićem, Aleksandar Vučić je dužan da tim krugovima ispuni ono što im je tada 2012 obećao: da će potpisati pravnoobavezujući sporazum sa lažnom državom Kosovom, da će Kosovu omogućiti ulazak u UN i da će time direktno priznati nezavisnost Kosova. Sada je to njegovo obećanje došlo na naplatu, on mora da to obećanje ispuni u narednih 6 do 12 meseci, i on sada samo traži način kako da objasni građanima Srbije da to nije izdaja naših nacionalnih i državnih interesa, nego da je to za naše dobro, da je to dobro za Srbe na Kosmetu, da to obezbeđuje mir i sigurnost za naš narod, a da to nije ono što svi vidimo da jeste, da je to klasična izdaje Srbije i srpske države, podsetio je tokom emisije Boško Obradović.
A šta su još u vezi srpske unutrašnje politike, srpske opozicije i režimskih stranaka rekli u emisiji dr Slobodan Samardžić i Boško Obradović pogledajte u video linku gore:
Intervju, za medijsku kuću „Centar”, (Zgrada „Borbe”, Trg Nikole Pašića 7, Beograd) vodio je gl. urednik srpskog medija „Srbin.info”, Dejan Petar Zlatanović.
Ako vam se sviđaju naše emisije, lajkujte i Fejsbuk stranicu – Učesnici emisije „Debata“ produkcije medijske kuće „Centar“ bili su profesor beogradskog univerziteta (na Fakultetu političkih nauka) i predsednik Državotvornog pokreta Srbije, dr Slobodan Samardžić, i predsednik Srpskog pokreta Dveri, Boško Obradović.
Tema emisije je bila da li će srpski državni vrh, na čelu sa Aleksandrom Vučićem priznati nezavisno Kosovo.
A šta su još u vezi srpske unutrašnje politike, srpske opozicije i režimskih stranaka rekli u emisiji dr Slobodan Samardžić i Boško Obradović pogledajte u videu dole:
Intervju, za medijsku kuću „Centar”, (Zgrada „Borbe”, Trg Nikole Pašića 7, Beograd) vodio je gl. urednik srpskog medija „Srbin.info”, Dejan Petar Zlatanović.
Ponovno otvaranje Muzeja zaslužuje da bude razmotreno objektivno i nepristrasno, upravo da bi se u budućnosti izbegao sličan događaj, koji je generacije ljudi skoro dve decenije lišavao uživanja u remek-delima nacionalne i svetske umetničke baštine.
Otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu za javnost bez sumnje je događaj koji raduje sve građane Srbije, a posebno stanovnike Beograda.
Velika posećenost tokom kratkog i privremenog izlagačkog perioda od pre nekoliko godina pokazala je u kojoj je meri ova institucija široko prepoznata kao jedan od ključnih činilaca kulturnog života zemlje i prestonice. Ali, ponovno otvaranje Muzeja zaslužuje da bude razmotreno objektivno i nepristrasno, upravo da bi se u budućnosti izbegao sličan događaj, koji je generacije ljudi skoro dve decenije lišavao uživanja u remek-delima nacionalne i svetske umetničke baštine.
Nad pogubnim posledicama zatvorenosti Muzeja sada nije mesto jadikovati (mada bi jedna naučno-sociološka studija na tu temu bila uputna) – dovoljno je konstatovati da jedan mladi slikar, istoričar umetnosti ili arheolog koji je ovog juna završio studije nije bio u prilici da vidi gotovo ništa od bogate kolekcije tokom čitavog svog školovanja, od prvog razreda osnovne škole, sve do fakultetske diplome. Zato je ponovno otvaranje Narodnog muzeja svakako pozitivan i srećan događaj.
foto: MediaSfera
Ovom prilikom, međutim, želimo da predočimo i njegove negativne strane. Pre svega, u medijima i u javnosti se, nemaštovitim a pretencioznim marketinškim šablonima, građanima nameće utisak da je reč o veličanstvenom poduhvatu i ogromnom uspehu svih koji su u proces bili uključeni. Već jedna načelna primedba trebalo bi da utiša to neukusno samoreklamiranje: zar je umesno hvaliti se time što radi jedna takva kulturna institucija od izuzetnog nacionalnog značaja? Time se ne razmeće, to je nešto što se podrazumeva. Jedina pozitivna strana ovog paradoksa jeste što napadno reklamiranje ponovnog otvaranja nameće pitanje: „A zašto je Muzej bio zatvoren toliko dugo?“ i „Ko je za to odgovoran/kriv?“
Na prvo od ova dva pitanja nije lako dati jednostavan odgovor. Narodni muzej je, kao i sve srodne institucije prestonice (sem Muzeja savremene umetnosti i Galerije fresaka) bio smešten u adaptirane, već postojeće zgrade, čija je prethodna namena bila bitno drugačija. Samim tim, izlagački prostor, u još većoj meri depoi, a posebno prostorije za rad stručnjaka bili su daleko od adekvatnih čak i u „zlatnom periodu“, kada je Muzej bio domaćin značajnih svetskih izložbi, a kada je njegova stalna postavka bila bogata remek-delima različitih epoha. Svakako da je bilo neophodno da se nešto promeni, ali je onda nastupila kriza devedesetih godina, koju su prve osetile institucije kulture. Strana postavka povučena je posle krađe (i srećnog nalaženja) Renoarove „Kupačice“, a sve ostalo je odneto iz izložbenog prostora u depoe već prvih dana NATO agresije, krajem marta 1999. Činilo se to kao iznuđena, ali dobra prilika da se dela vrate kada se makar izložbeni uslovi u Muzeju radikalno poprave, ali je onda došlo do promene vlasti u zemlji, oktobra 2000.
Odgovoru na drugo pitanje, o krivici što je Narodni muzej tako dugo bio zatvoren, stoga se prilazi sa poznatim činjeničnim stanjem: on je „pod Miloševićem“ bio zatvoren samo nešto više od godinu dana, i to (u početku) u ratnim uslovima. Odgovornost pada na novu, „demokratsku“ vlast i rukovodeće organe koje je ona svuda postavljala. Čak dva puta je u tom periodu pompezno najavljivana potpuna rekonstrukcija Narodnog muzeja, dva puta su organizovani konkursi za rešenja, koji svakako nisu besplatni, i dva puta su izdvajana značajna sredstva da se sa radovima počne. Od svega toga nije učinjeno baš ništa, osim što su (za značajnu sumu) odštampane reprodukcije (1:1) nekih remek-dela i izložene na otvorenom (te ubrzo i vandalizovane) u obližnjim ulicama. Da je to učinila neka neformalna grupa ili nevladina organizacija, delovalo bi sve kao smislen protest protiv stanja zatvorenosti, ali su u promociji „muzeja na otvorenom“ učestvovali i tadašnja direktorka i ministar kulture. Izgledalo je kao da protestuju protiv sebe samih. To rukovodstvo je, dakle, neposredno krivo što je Muzej ostao zatvoren, a pare za obnovu (čiji iznos nije javno saopšten) protraćen, pri čemu skoro sva ta (ne)odgovorna lica i dalje rade u Narodnom muzeju, čineći, istina manje štete, jer je sa novom promenom vlasti postavljeno i novo rukovodstvo (zapravo ono staro, od pre „petog oktobra“).
To novo/staro rukovodstvo je odustalo od rekonstrukcije i opredelilo se za sanaciju, koja se, posle nekoliko godina, okončava. Nema tu mnogo razloga za ponos, ali ima za još jednu štetu nanetu ne samo kulturnom životu zemlje i prestonice, nego i budžetu same institucije. Naime, kako bi prostorije odeljenja za konzervaciju i restauraciju Narodnog muzeja bile takođe „sanirane“, doneta je odluka da se ova služba preseli u Galeriju fresaka, koja je, zlom srećom, postala integralni deo Narodnog muzeja pre više od trideset godina. Iako je grupa odgovornih kulturnih pregalaca i naučnih radnika osnovala Društvo za zaštitu Galerije fresaka, sudbina ove institucije je samo odložena za nekoliko godina, te je na kraju ona pretvorena u atelje za konzervaciju i restauraciju i zatvorena za javnost.
Dakle, (uz Muzej savremene umetnosti) jedini muzejsko-galerijski prostor koji je izgrađen sa tom namenom u Beogradu posle 1945. i jedini (uz Muzej Vuka i Dositeja) segment Narodnog muzeja koji je bio otvoren za javnost – zatvoren je. Sve se to događa paralelno sa turističkim „bumom“, kada Beograd iznenada postaje izuzetno atraktivna destinacija za strance koji, pošto najčešće borave u Srbiji kratko, nemaju vremena da uživo obilaze naše srednjovekovne crkve i manastire. Umesto da se Galerija fresaka održi i postane međunarodna kulturna atrakcija i izvor dodatnih prihoda, ona se zatvara za javnost i menja funkciju neodgovornom politikom aktuelnog rukovodstva Muzeja.
Sve navedeno pokazuje da razloga za naročitu radost (a posebno neukusno samoreklamiranje) nema, ali ima za ozbiljnu istragu i utvrđivanje pojedinačne odgovornosti za štetu, duhovnu i materijalnu, kulturno-obrazovnu i novčanu, koja je naneta zemlji, gradu i samom Muzeju. Ovo je tim važnije što lica koja su štetu nanela ne samo što i dalje rade u Narodnom muzeju kao da se ništa nije dogodilo, već imaju ozbiljne ambicije da se ponovo domognu rukovodećih mesta u toj ili nekoj drugoj instituciji. Smatramo svojom obavezom da ta lica u najskorije vreme javno imenujemo ukoliko nadležne državne institucije ne preduzmu odgovarajuće mere da ubuduće zaštite srpsku kulturu od tih i sličnih štetočina.
Nakon što je pre pet dana na sednici Skupštine grada, zakazanoj i vođenoj neregularno i sa pogrešno izbrojanim glasovima, vladajuća većina protivno volji većine građana Niša, poklonila niški aerodrom „Konstantin Veliki“ , nepravedno oduzimanje imovine građanima Niša nastavlja se, zahvaljujući prevelikim ovlašćenjima javnih izvršitelja.
Tragedija Nišlijke, Snežana Stojiljković, invalida koja je zbog duga bivšeg supruga izbačena sa svojim sinom iz stana, koja je u postupku prinudnog izvršenja pokušala da se polije benzinom i zapali, najpotresnije govori o situaciji u kojoj se u Srbiji nalazi gotovo 150.000 ljudi.
GrO Dveri Niš smatra da Zakon o izvršenju i obezbeđenju, u uslovima kada ne postoji institucija ličnog bankrota u Srbiji, koja bi prezaduženim ljudima omogućila da im se ostavi minimum egzistencije, omogućava javnim izvršiteljima, koji su inače privatni preduzetnici, da se na nesreći osiromašenih ljudi enormno bogate.
Najtragičnija izvršenja su ona na nepokretnostima, smatraju Dveri Niš, pri čemu su najnezaštićenija treća lica u izvršenju koja najčešće propuste da iskoriste pravo prigovora, kao i prigovor trećeg lica, iz čl. 398. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Najteže situacije nastaju, što je bio slučaj i sa nesrećnom sugrađankom, kada dođe do zloupotrebe sredstva obezbeđenja iz čl. 414. ZIO ili do iseljenja dolazi kada se realizuje založno pravo na nepokretnosti. Nakon popisivanja stvari jedini pravni put je parnica trećeg lica.
GrO Dveri Niš upozorava da će primena ovakvog Zakona, u uslovima naglog osiromašenja hiljada ljudi, stvoriti armiju beskućnika i unesrećenih ljudi i porodica. Posebno nepravedna je i sudbina radnika propalih preduzeća kojima država duguje milione a čije kuće i stanovi zbog neplaćenih računa javnim preduzećima mogu da postanu predmet izvršenja.
Rad javnih izvršitelja još uvek se, po postojećem zakonu, nalazi pod kontrolom suda koji dozvoljava izvršenja, međutim, Dveri Niš upozoravaju na nameru države da, uskoro, novim zakonom omogući javnim izvršiteljima samostalno odlučivanje i donošenje rešenja umesto suda.
Neoliberalni koncept po kome je materijalna vrednost iznad ljudskog života najveća je opasnost po pojedinca i društvo, a Srbija i njeni građani duboko osećaju njegovu pogubnost.
GrO Dveri Niš oštro se suprotstavlja zakonskim rešenjima koja stvaraju svemoć javnih izvršitelja. Ta neograničena moć proizvodi ogromnu bedu ekonomski uništenih građana, a u džepovima izvršitelja ostaje stotine hiljada evra na mesečnom nivou.
Novoobogaćena politička i finansijska elita u državi osiromašenih građana bez srednje klase će se na ovaj način ubrzo naći pred očajem hiljada ljudi i porodica koji neće imati više šta da izgube.
Samo sistemska rešenja, poput Zakona o ličnom bankrotu , a koja postoje u svim zemljama u okruženju, koja će štititi poštene a finansijski upropašćene pojedince, i promena neoliberalnog, humanističkim konceptom vladavine Srbijom, mogu da spreče strahovite društvene sudare obogaćenih sa pojedincima koji su izgubili sve, osim golog života.
GrO Dveri Niš pruža sugrađanima besplatnu pravnu pomoć utorkom i četvrtkom od 12 do 14 sati u kancelariji na drugom spratu TC „Kalča“ lokal D/111/1.
U toku javne rasprave o Predlogu zakona o rodnoj ravnopravnosti poslanica Dveri, Marija Janjušević i odbornica Dveri u GO Zvezdara, Radmila Vasić istakle su zašto ne podržavaju ovaj predlog i zašto su umesto nametanja neustavnog zakonskog rešenja potrebne izmene Zakona o ravnopravnosti polova.
Radmila Vasić je istakla da je tekst Predloga zakona o rodnoj ravnopravnosti neprihvatljiv u svim segmentima, počev od samog naslova, kojim se krši Ustav. „Naime, Ustav poznaje samo ravnopravnost polova, odnosno muškarca i žene, dečaka i devojčica, ali ne i termin rod i rodni identitet.“ – rekla je ona.
Kako je istakla, ne postoje ni opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava u pogledu ovih termina, pa ni po tom osnovu ovi termini ne mogu biti predmet zaštite Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
„Ne samo da ovi termini nisu prepoznati u Ustavu, već se definicija roda u Predlogu zakona ne poklapa ni sa definicijom roda iskazanom u Istanbulskoj konvenciji koju je Srbija ratifikovala. Pomenuta Istanbulska konvencija daje definiciju istovetnu onoj koju daje i Svetska zdravstvena organizacija, a to je: „rod” označava društveno određene uloge, ponašanja, aktivnosti i atribute, koje dato društvo smatra prikladnim za žene i muškarce. Nema pomena nikakvog „rodnog identiteta“ u gornjoj definiciji već se pod terminom rod podrazumevaju socijalne uloge neodvojive od polne pripadnosti.“ – rekla je Radmila i dodala da su neke odredbe predloga u suprotnosti sa odredbom Ustava da roditelji i zakonski staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima.
Narodni poslanik Janjušević Marija je ukazala na bojazan da se kroz novi predlog zakona zapravo na mala vrata uvodi agresivna rodna ideologija, koja za cilj ima promociju LGBT i u krajnjoj liniji razbijanje porodice. Ona je kao dokaz da postoji realna opasnost od takozvane „rodne ideologije“ citirala izjavu dr Biljane Stojković, koja je o rodnoj ravnopravnosti rekla da je to „Novi fenomen“, jedan proces koji još uvek nije dovoljno opisan i razvijen ni u svetskim organizacijama.
Zbog toga je potrebno iz predloga zakona izbrisati termine koji nisu naučno priznati niti vrednosno neutralni i koji potiču iz Teorije roda: „rodni stereotipi“ , „rodni stereotipi i predrasude“, „dekonstrukcija rodnih stereotipa“, naročito s toga što pravni sistem ne prepoznaje ovakve sociološko-psihološke termine, smatra Janjušević.
Pozivamo sve građane da se informišu o svim detaljima predloga i dostave svoje predloge za izmenu, odnosno zvanično zahtevaju povlačenje predloga iz procedure, najkasnije do 05. juna.
U Narodnoj skupštini održan sastanak relevantnih organizacija koje se bave porodičnom i populacionom politikom i usvojena inicijativa za formiranje asocijacije ovih udruženja u narednom periodu.
Predsednik Dveri je istakao da je formiranje asocijacije nužnost kako bi se u budućnosti moglo uticati na zakone koji se donose u ovoj oblasti i kako bi se glas svih koji se bave porodičnom politikom i borbom protiv bele kuge jače čuo.
On je istakao da treba podržati svaki pomak u pravcu zakonskog regulisanja i pomoći porodicama ali da ove organizacije nisu zadovoljne rezultatima Vlade u tom pogledu.
„Status porodične politike je nezadovoljavajući jer nemamo posebno ministarstvo“ – istakao je Obradović, i dodao da će Dveri uvek zagovarati interese i ciljeve organizacija koje se bave zaštitom i promocijom porodice u parlamentu.
Kako je istakao, danas nema važnije teme od ove i zato svi koji se njome bave treba da sarađuju.
Sastanku su prisustvovale organizacije: Opstanak, Kolevka je najveće prostranstvo, Brak i porodica, Centar za bebe, Mamin san, Pravoslavni roditelj, Centar za život, Pomoć porodici, a inicijativu za osnivanje asocijacije su podržali i Tri plus, UPP Malo Crniće, Bela kuga.
„Pitam ga šta je kompromis – odricanje od KiM, kršenje Ustava, priznanje nezavisnosti zarad ulaska u EU? To nije kompromis – to je narušavanje nacionalnih interesa.“ – rekao je Obradović.
Obradović je istakao da je Vučić opet prekršio svoja obećanja jer je rekao da neće biti nastavka pregovora u Briselu dok se ne utvrdi ko je maltretirao Marka Đurića, dok se ne uspostavi ZSO i dok se ne otkrije ubica Olivera Ivanovića. „Pregovori su nastavljeni i to pokazuje da je tačna statistika da je od svega što je Vučić ikad rekao samo 8% istina“ – rekao je Obradović.
On je pitao predsednika da li će primeniti sledeće predloge: prebacivanje pregovora o KiM iz EU u UN zbog smanjenja nadležnosti i mandata EULEKSa, insistiranje na primeni Rezolucije 12 44 što znači i povratak dela srpskog vojnog i državnog osoblja na teritoriju pokrajine, poziv ruskoj vojnoj misiji da dođe u Srbiju kako bi bila garant sigurnosti Srba na KiM, uz uslov da napusti Srbiju kada i misija NATO napusti teritoriju KiM.
Obradović je pitao i da li to što predsednik pominje opasnost od novog Bljeska i Oluje u kontekstu severa KiM znači da on ima neke informacije o takvoj opasnosti i da li će to podeliti sa Narodnom skupštinom, ili je u pitanju samo način da se zaplaše graćani kako bi lakše pristali na potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa lažnom državom Kosovo. On je dodao da je referendum koji se spominje antiustavan jer se ne može deo državne teritorije stavljati na referendum, a time se krši preambula i predsednička zakletva o čuvanju KiM u sastavu Srbije.
