„Nakon rešavanja kosovskog, sledi otvaranje vojvođanskog pitanja.“ Da li je to plan, agenda, pretnja ili nada autora, nije baš najjasnije, ali zaslužuje našu pažnju.
Razlika između istoričara-naučnika, istoričara-manipulanta i istoričara-zanesenjaka-idejom, nije u poznavanju, veće ili manje količine istorijskih podataka, nije čak ni u dostupnosti različitih informacija, već je u njihovom tumačenju, odnosno interpretaciji. Mnoštvo građe istoričar-naučnik će „hladne glave“ analizirati, i iz njega će, bez ikakvih apriori stavova, pokušati da izvuče suštinu, jednu opšte prihvatljivu naučnu istinu. Istoričar-manipulant će, vođen predumišljajem da odbrani zadate stavove, namerno istaći određene činjenice, a druge ignorisati, izdvojiti samo one podatke koji njemu odgovaraju, a prenebregavati ostale i tako svesno dovesti čitaoca u zabludu. Metodologija i krajnji rezultat istraživačkog rada istoričara-zanesenjaka-idejom su slični onom kod manipulanta, ali on to čini, skoro nesvesno, emotivno ulazeći u proučavanje istorijske građe i dopuštanjem da srce, a ne razum pravi selekciju važnog od nevažnog.
Utisci prilikom čitanja teksta gospodina Milivoja Bešlina „Srbija i Vojvodina u 20. veku – šta se u stvari slavi?“ objavljenih na portalu autonomija.info su da on, iako izuzetan poznavalac istoriografske građe i velike količine podataka, postavlja u fokus čitaoca samo pažljivo selektovane činjenice, izdvojene iz suštine, izvučene iz svog istorijskog konteksta, i tako stvara jednu iskrivljenu sliku istorijske utemeljenosti autonomije Vojvodine kao građanske (čak ekonomske), a ne kao nacionalne ideje.
Pomenuta 1848. godina nije početak, ona je nastavak! Nastavak snova, težnji i borbi koje srpski narod na ovim prostorima vodi i vekovima pre. Ako želimo da kao istoričari-naučnici razumemo kontekst te borbe (koja nije novokomponovani nacionalistički proizvod), ne smemo zaboraviti činjenicu da je dominantni deo Srba došao u Panoniju kao narod svestan svoje državotvornosti i svog carskog nasleđa, i da se u tim prostorima vekovima osećao kao privremeno lišen svojih, starih, realnih državnih atributa. Kratkotrajne istorijske epizode, kao npr. masovno i oduševljeno učestvovanje u borbama koje je vodio Janoš Hunjadi, pa formalno obnavljanje carstva pod Jovanom Nenadom, ili ustanak u Banatu 1594. godine (najmasovniji ustanak Srba do tada i jedan od tri najveća u istoriji, u kojem su Srbi noseći zastave sa likom Sv. Save oslobodili značajnu teritoriju), govore nam o nasilno suzbijenim težnjama naroda da obnovi svoju nacionalnu, razorenu državu. Vekovi te borbe su tek kulminirali događajima 1848. i 1918. godine.
Preskačući i Stratimiroviće, i hrabre šajkaše, i Vojnu Granicu, Bešlin se fokusira na prvom pominjanju samog pojma Vojvodina, na Majskoj skupštini u Karlovcima 1848. godine. On kaže: „pobunjeni Srbi“, ne navodeći, kako bi to pravi istoričar-naučnik naveo, suštinu – zbog čega su pobunjeni, šta je prethodilo pobuni, da im nisu možda bila uskraćena mnoga prava, pa su oni u buni potražili način da se izbore, ne za Vojvodinu kakvu Bešlin sanja, niti za neku šovinističku Veliku Srbiju, već za svoja ugrožena nacionalna prava! Ne diže se buna u moćnom carstvu tek tako, i ne gine se bez razloga. Prava su bila ugrožena! Od zaista bogate istorijske građe o Majskoj skupštini, za Bešlina je najvažnija samo jedna reč: „Vojvodina“. Iz celog tog konteksta on izvodi jedan, potpuno paušalan i subjektivan zaključak: „Ipak, od Majske skupštine 1848. pretrajavala je svest o istorijskom imenu Vojvodine, potrebi njene samobitnosti, teritorijalnoj omeđenosti i specifičnim identitetskim karakteristikama – što će biti osnov za stremljenja njenog liberalnog građanstva u jugoslovenskoj fazi odbrane prava na samoupravu, više ne kao srpsku, već nadnacionalnu autonomiju Vojvodine“. Znači u jednoj jedinoj rečenici skočili smo od krvave bune i pravog malog rata Srba za odbranu svojih ugroženih prava do liberalnog građanstva i jugoslovenskog samoupravljanja! Nečuveno! Šta bi na ovu izjavu rekao jedan pravi učesnik i ujedno svedok tih borbi, recimo jedan stvarni čovek rođen u, zamislite „Srpskoj“ Crnji, koji je kao šesnaestogodišnjak, iz velike ljubavi prema srpstvu, a ne prema „liberalnom vojvođanskom građanstvu“, bio čak dobrovoljac u tim krvavim borbama 1848. godine? Da li iko može da zamisli makar izraz lica onih koji su bukvalno krvarili za svoj narod, kada bi čuli kakve to zaključke o njihovoj borbi izvlači Bešlin. Šta bi nam naš Đura rekao osim: „Otadžbina je ovo Srbina!“ Onima kojima se to ne sviđa, možda je bolje da i ne potežu priču o 1848. godini.
Vidimo da ono što Bešlin koristi kao temelj i početak svesti o „samobitnosti“ Vojvodine, u stvari predstavlja samo jednu kariku u lancu dugotrajnih borbi srpskog naroda, a da njegov zaključak predstavlja pravi primer istorijskog falsifikata i manipulacije! Na polovičnim premisama, prećutanim važnim činjenicama, Bešlin izvlači logički ispravne, ali suštinski netačne zaključke, demantovane još u udžbenicima osnovne škole.
Dalje, imamo krajnje čudnu konstrukciju: „U vreme raspada Austrougarske…“, a ni reči o Velikom ratu koji je do toga doveo. Opet autistično ignorisanje istorijskog konteksta. Prisajedinjenju i pobedi tih „radikalskih centralističkih snaga“ prethodi ceo Prvi Svetski rat! Prethode prisilne mobilizacije, internacije, isleđivanja, streljanja,… prethode godine smrti za vojvođanske Srbe. Isto tako prethodi i, u celom svetu prihvaćena i proslavljena ratna pobeda srpske vojske. Ne znam kako bi ovaj deo istorije mogao da se preskoči, a da se istaknu samo „pojedini intelektualci, pre svih Vasa Stajić, Tihomir Ostojić i Petar Konjović“?
Da li autor zna da nasilje rađa nasilje? Da li teror izaziva tendencije radikalnom delovanju? Da li su Srbi iz Vojvodine prisilno slati na frontove, od Italije do Galicije, kao topovsko meso? Da li je masakrirani narod u Mačvi, u stvari, isti narod kao i onaj na severnoj obali Save? Da li je Austro-ugarska bila tamnica slovenskih naroda, koje je zaista trebalo osloboditi? I konačno, da li je 1918. bila godina oslobođenja, u kontekstu konačnog ostvarivanja vekovima ugroženih prava Slovena u Monarhiji? Bez odgovora na ova pitanja ne može se objektivno sagledati kako su zaista izgledali svi ti događaji koji su uveli Vojvodinu u novu državu. Srpska vojska je te godine donela slobodu svim Slovenima između Grčke i Italije, o tome, ako ništa drugo svedoči način na koji ju je dočekao narod u Skoplju, Splitu, Mostaru, Zagrebu, pa i u Novom Sadu!
Neosporne greške u vođenju ekonomske politike Kraljevine SHS, kasnije Kraljevine Jugoslavije, dvadesetih i tridesetih godina, Bešlin opet izvlači iz konteksta situacije u celoj državi i predstavlja kao da je samo Vojvodina bila ugrožena. Iste argumente, ali samo u odnosu na Hrvatsku iznosili su i mnogi hrvatski i čak proustaški političari; slično su govorili i makedonski separatisti, ali niko nije obraćao pažnju da se i u samoj Srbiji, pa i u Beogradu isto tako ispoljavalo nezadovoljstvo i kritika na račun lošeg stanja u zemlji. Posmatrati situaciju u Vojvodini izvan situacije u celoj državi, ili posmatrati stanje u Jugoslaviji izvan dešavanja na svetskom nivou (podsećamo na Veliku Krizu u SAD 1929. godine koja se prelila i na Evropu) je opet nedostojno pravog istoričara i više ukazuje na rad jednog zanesenjaka idejom, da ne kažem manipulanta.
U jednom momentu i sam autor jednom rečenicom povezuje ratne pobede sa izvesnim pravima koja sledstveno pripadaju pobednicima: “Uspesima vojvođanskih partizanskih jedinica na frontu… obezbeđivala se osnova za autonomno rešenje statusa Vojvodine“. Nije jasno da li ovaj princip važi samo za partizane ili i za srpsku vojsku iz Prvog svetskog rata. Kako god, za početak zaključivanja je uzeta netačna činjenica – uspeh vojvođanskih partizana na frontu. U porodici jednog od pisaca ovih redova se čuvaju dve spomenice kao svedočanstvo, životima plaćenog, antifašističkog nasleđa, ali i kao dokaz da smo imali priliku da „iz prve ruke“ saznamo kako su realno izgledale te borbe u vojvođanskoj ravnici. Na žalost, sasvim dobro znamo da uspeha na frontu nije bilo sve dok se okupatorske trupe nisu povukle zbog potpuno drugih razloga. Tako da ni to ne može da se prihvati kao osnova autonomaškog pogleda na vojvođansko pitanje.
Ekonomska razvijenost uzima se kao ključni argument u prilog tezi da se nema šta slaviti o stogodišnjici prisajedinjenja. Možda bi ovo bilo i tačno ako bi čoveka sveli samo na potrošača, narod na ekonomsku zajednicu, a život na razmenu dobara, ali to su već teme za drugačije rasprave. Zanimljivo je da su ekonomski „uspešne“ nacije, kao npr. nemačka i engleska, kroz istoriju radile na objedinjavanju različitih teritorija, ukrupnjavanju svog životnog prostora i da nisu ni pomišljali da neku od svojih pokrajina nazovu „nadnacionalnom“. Čak je i istorijski uspon Nemačke počeo sa Bizmarkom koji je potpuno ujedinio kulturno i ekonomski različite „samobitne“ državice, a moderna nemačka dominacija Evropom krenula rušenjem Berlinskog zida i ujedinjenjem dve neuporedivo drugačije Nemačke. Da li mi mali narodi treba da idemo nekim drugim putem? Hoće li nam to doneti nešto dobro? Ili pravo da se ujedinjuju imaju svi osim srpskog naroda? Prebrojmo samo države u kojima žive Germani i one u kojima žive Sloveni, zaključno sa državicama bivše Jugoslavije. Šta smo zaključili – da su bogatiji, uspešniji i jači oni koji se dele i cepaju, ili oni koji se ujedinjuju?
I ključna rečenica: „Nakon rešavanja kosovskog, sledi otvaranje vojvođanskog pitanja.“ Da li je to plan, agenda, pretnja ili nada autora, nije baš najjasnije, ali zaslužuje našu pažnju. Šta se to podrazumeva pod „rešavanjem“ kosovskog pitanja? Trenutno stanje u kojem kriminalni karteli iznikli iz ratnih sukoba vladaju etnički čistom teritorijom? Prilagođavanje tumačenja međunarodnog prava tako da odgovara trenutno vojno jačoj strani? „Država“ iz koje čak i kriminalci beže na zapad, a mladi i obrazovani ni ne pomišljaju da ostanu? Da li takvo „rešenje“ želimo i za Vojvodinu? Da li otvaranje „vojvođanskog pitanja“ može proći mirno, bez sukoba, ili autor misli da se neke žrtve moraju podneti zbog te proklamovane „samobitnosti“? Da li će posle, eventualnog „rešavanja“ tog pitanja Vojvodina izaći ekonomski snažnija ili možda razrušena i ruinirana? Ovo su opasne stvari!
Autor kaže da „borba za Vojvodinu tek predstoji“? Znamo li kakva borba? Kojim sredstvima? Koji je cilj te borbe? Autonomija, standard, građanska prava, samostalnost? Baš bi bilo zanimljivo da Bešlin objektivno uporedi prava svih građana Vojvodine danas, bez obzira na naciju, sa onim pre Prisajedinjenja. Koliko je ljudski život vredeo tada, a koliko danas? Ima li danas nasilnog upisivanja stranih imena u matične knjige ili privođenja zbog zastave ili pesme, kao što je to bio slučaj ranije? Kako bi autor pisao da ga je neko prisilno poslao u Alpe da ratuje, kao npr. Miloša Crnjanskog?
Što se nas tiče, borba za bolju Vojvodinu može biti samo deo borbe za bolju Srbiju, za bolju Evropu i za bolji svet, sve drugo je, u najmanju ruku, protivustavno i kažnjivo zakonom!
GrO Dveri Novi Sad