Poštovani građani, iz razloga što ne učestvujemo na sednicama grada, dužni smo da vam damo svoje mišljenje o onim temama koje direktno utiču na vaš život. Prva od tih tema je novo zaduživanje grada od 150.000.000 dinara ili oko 1,265 miliona eura.
Zaduživanja imaju smisla samo kada se vrše u cilju stvaranja nove vrednosti ili novog prihoda ali kada se ne uzimaju za to, krajnje su nelogična i neracionalna.
Za šta se vlast zadužuje u ime građana Čačka:
–
za rekonstrukciju bedema, i to samo sa gradske strane, koji i nije u toliko lošem stanju
–
za rekonstrukciju atletske staze, jer kažu da to građani žele
–
za izgradnju kotlarnice, za koju su tvrdili da grad ima odvojen novac za to
–
za izgradnju fiskulturne sale u Donjoj Trepči, za koju znamo da treba omladini koja odlazi
–
za izgradnju višenamenskog objekta u OŠ u Bresnici, jer se 6 škola zatvara
–
za izgradnju mosta na Lozničoj reci – još da znamo gde i zašto
Za sve ovo 106,5 miliona dinara, a za mrežu za vodosnabdevanje i kanalizaciju 43,5 miliona dinara?! Pa vi vidite, dragi građani, šta su prioriteti ovoj vlasti!
Za sve ovo imamo samo jedno pitanje: da li su ovo najvažnije i najurgentnije stvari koje treba uraditi u našem gradu u ovom trenutku?
Sve su ovo, dragi građani, obećanja data u predizbornoj kampanji, koja sada na kraju mandata treba započeti, jer se bliže izbori! A gde je to vlast do sada bila, u zadnjih 6 godina i šta je radila, pa ovo nije ni započela, a o završetku možemo samo da se zamislimo kada će i biti?
Hvale se da nam je kasa sve punija, hvale se suficitima u budžetu, boljom naplatom poreza, sve većim brojem zaposlenih, ali kada treba da se novac izvadi iz novčanika, da se uloži u Čačak, ide se u banku po kredit!? I to konstantno svake godine!? Prošle godine 135 miliona, sada 150 miliona, do kraja mandata kako je krenulo možda dođemo i do zaduženja od 500 miliona!
I šta je to urađeno za taj novac? Ulica 10 nije ni početa (krenuće ovih dana u sklopu kampanje za sledeće izbore), ulice pune udarnih rupa, starački dom i ambulanta na keju zaboravljeni, obećan početak rekonstrukcije kanala nije ni na vidiku, zapošljavanje 1.000 radnika u nove fabrike se prolongira za godinu ili dve (dok prođu izbori)!!
Šta se za to vreme u stvari radi– pa zapošljavaju se partijski drugovi i članovi njihovih porodica, nameštaju poslovi, poklanja zemljište imovine grada.
Kažu da smemo da se zadužimo do 1,5 milijardi dinara!? Znači to je plan Miluna Todorovića i SNS-a, da se potroši sve što može, jer ionako će sutra to građani vraćati kroz povećanja poreza, akciza i cena usluga. Gradonačelnik će kako se priča za Beograd, kao poslanik ili nešto više, a njegovom nasledniku i nama koji ovde ostajemo, neka je Bog u pomoći. Pitamo vas, dragi građani, da li ste spremni da im to dopustite?
Za kraj razmislite dobro, pre nego postane kasno! Jer na način kako oni rade, pozajmljujući novac, i ostavljajući dugove građanima, može svako od vas da vodi grad. Sutra kada dugovi dođu na naplatu, opet će neko drugi biti kriv, ali dugove ćemo vraćati svi mi (građani), jer, barem tako kažu u SNS-u, građani su to tražili.
Kao odgovor na političku krizu opozicija predlaže dijalog – vlast ga odbija. Vlast je protiv razgovara i sa liderima opozicije, i sa bilo kojom drugom političkom delegacijom opozicije, kao i sa nezavisnim stručnjacima koji su nestranačke ličnosti. Normalnog dijaloga odavno nema ni u Narodnoj skupštini ni u medijima. Da li je onda naša vlast normalna? I kako se na drugi način uopšte može rešiti politička kriza?
Vlast se nada da ćemo prestati sa protestima, da ćemo se umoriti i odustati od naših opravdanih zahteva za slobodu medija i fer i poštene izbore. Građani su pokazali da nema odustajanja jer protestuju već pet meseci u više od 100 gradova i opština u Srbiji. Jasno je da ovo nije trka na 100 metara već politički maraton i da samo treba izdržati. Ako vlast ne želi dijalog – onda je sama izabrala ulicu za nastavak naših razgovora i dogovora. I već u subotu, 4. maja nastavlja se veliki beogradski protest koji se ovoga puta završava formiranjem Slobodne zone ispred jedne državne institucije, i tu ćemo imati svakodnevne aktivnosti. To znači prelazak u novu fazu protesta. I to znači građansku neposlušnost, jer pobunjeni građani Srbije nemaju drugog načina kako da se izbore da se konačno oslobode mediji. A bez slobodnih medija nema pokretanja niti jedne važne teme u našem društvu.
Posebno pitanje glasi kako Aleksandar Vučić i Ana Brnabić mogu da razgovaraju u Berlinu sa ratnim zločincima i teroristima Hašimom Tačijem i Ramušom Haradinajem, a ne mogu sa predstavnicima opozicije u Srbiji? To znači da vlast državu uvodi u veoma opasnu društvenu sukobljenost i podele koje se mogu prevazići samo dijalogom. Predstavnici opozicije su još prošle godine otvorili dijalog između sebe i pokazali visok stepen saglasnosti oko zajedničkih zahteva za fer i poštene izbore, koji su kasnije pretočeni u Sporazum sa narodom i konkretne zahteve za sređivanje stanja u RTS i REM sa protesta 13. aprila. Time je opozicija pokazala jedinstvo, razum, odlučnost i odgovornost, dok vlast sve vreme pokazuje samo bahatost i nedemokratičnost. Ako je tako – onda je vreme za Slobodnu zonu i da zajednički osvojimo deo po deo uzurpirane slobode.
Evo posle 7 godina laži, ucena, prevare i raznih strahota, konačno je ovaj režim pokazao svoje pravo lice. Svedoci ste svih neostvarenih lažnih obećanja za vreme vladavine ovog režima koji su nam nametnuti kao narodni predstavnici, iza kojih narod sa Kosmeta nikada nije stao, da nije medijskog mraka i atmosfere straha koja vlada na prostoru naše južne pokrajine.
Setite se naše borbe do 2012 god. uključujući i borbu na barikadama, kada okupatori više nisu znali kako da slome naš otpor. Setite se zaključaka Vlade Republike Srbije, koji su dati predsednicima četiri opštine na severu Kosmeta, kojim se garantuje da administrativni prelazi Jarinje, Merdare, Brnjak i Končulj neće biti granični prelazi i da se na njima neće naplaćivati carina i druge dažbine za robu namenjenu severnom delu Kosmeta.
Da su administrativni prelazi zajednički i privremenog karaktera i da ih Vlada ne tretira graničnim prelazima. Takođe da će na tim prelazima biti omogućeno slobodno korišćenje ličnih dokumenata, registarskih tablica, saobraćajnih dozvola i ostalih dokumenata izdatih od strane nadležnih organa Republike Srbije. Ukoliko dođe do kršenja postignutog dogovora, Vlada će suspendovati dalje sprovođenje ovog sporazuma.
Ove zaključke je potpisao lično generalni sekretar vlade Veljko Odalović i predsednik Vlade Ivica Dačić, koji je doduše prevarom izbegao da stavi svoj potpis na ovaj dokument, što ga nikako ne abolira od odgovornosti za data obećanja.
Umesto ovih obećanja mi imamo:
–
kosovsku policiju;
–
kosovsko vojsku;
–
kosovsko sudstvo;
–
Briselski sporazum koji je potpisao dvojac, Dačić-Vučić;
–
imamo brojna nerazjašnjena ubistva kosmetskih Srba;
–
teror prištinskog i beogradskog režima;
–
kriminal i korupciju;
Jednostavno, imamo beznađe. Sada su se iznova drznuli da nam spreme vanredne izbore za gradonačelnike četiri opštine na Severu. Toj novoj prevari i obmani se moramo energično suprotstaviti po cenu života, koje mi zapravo više i nemamo.
Zato vas mi, rodoljubi i protivnici svih ovih prevara i obmana pozivamo na maksimalni bojkot tih izbora, makar u meri u kojoj smo na Sretenjskom referendumu 2012. odlučno rekli ne lažnim kosovskim institucijama.
Gost nedelje kod Dragana Petrovića bio je Jugoslav Kiprijanović, predsednik Beogradskog odbora i član Predsedništva i jedan od osnivača Dveri.
Kiprijanović je završio Petu beogradsku gimnaziju, potom diplomirao na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Emisiji je posvećena retrospektivi 20 godina Dveri, gde je Kiprijanović jedan od osnivača i svo vreme zadužen za medije u organizaciji.
Poslednjih godina je član Predsedništva i u isto vreme predsednik Dveri za Beogradsku regiju, a paralelno i dalje brine o medijima. Razgovor u drugom delu emisije i o Savezu za Srbiju čiji su Dveri član, protestima građana, kritici politike Aleksandra Vučića, šta Dveri i opozicija nudi.
Ove nedelje svedoci smo optužbi Aje Jung, direktorke Beogradskog festivala igre, a na račun ministra kulture Vladana Vukosavljevića izrečenih tokom njenog obraćanja novinarima. Nakon odgovora ministra, usledilo je kao odgovor teatralno pismo, izrazito lično intonirano, puno teških a neutemeljenih kvalifikacija na račun ministra Vukosavljevića, a iz pera Aje Jung.
Savet za kulturu Dveri nema nameru da dalje komentariše pomenutu „javnu raspravu“ na koju je Aja Jung očito primorala ministra, posebno zato što i ministar sȃm, itekako ume da se od napada dotične efikasno odbrani argumentima. Ono što je razlog našeg reagovanja jesu neka veoma važna pitanja za našu umetničku scenu pokrenuta ovom javnom polemikom, pa su sada, više nego ranije aktuelna u očima šire javnosti. Smatramo da ih sada treba otvoriti.
Celoj ovoj medijskoj predstavi u režiji Aje Jung, prethodilo je objavljivanje autorskog teksta Vere Obradović, baletske umetnice i pedagoga, sa naslovom „Ima li umetničke igre u Srbiji“. Tekst je kao i mnogi ozbiljno napisani stručni i polemički tekstovi prošao sasvim „ispod radara“ šire javnosti, ali je u krugovima baletskih umetnika i u kulturnim krugovima uopšte, sasvim sigurno odjeknuo. Pre svega zato što kritički sagledava učinak Beogradskog festivala igre za srpsku baletsku scenu i za domaću kulturu uopšte. Tekst je pročitan u emisiji „Hronika“ Trećeg programa Radio Beograda krajem marta 2019. godine. Savet za kulturu Dveri toplo preporučuje svima koji su iskreni dobroželatelji umetnosti i kulture u Srbiji, svima koji su zainteresovani za suštinu problema, a ne za dnevne skandale, da ovaj znalački napisan tekst pažljivo preslušaju, po mogućnosti više puta. Verujemo da je autorka ovim tekstom načinila suštinsku kritiku vladajuće paradigme koja označava dominaciju strane umetnosti na nekim domaćim scenama i skoro potpuno proterivanje domaće umetnosti sa istih čime se na svim nivoima stvara pogrešna slika o Srbiji i srpskim umetnicima.
Kao glavne predstavnike ovakve politike Savet za kulturu Dveri označava Beogradsku filharmoniju i Beogradski festival igre, koje vode Ivan Tasovac i Aja Jung. Iako konstitucionalno različiti, Filharmonija i BFI su programski i idejno veoma bliski. Njihov programski svetonazor bi se mogao interpretirati kroz sledeće teze:
·
postići što je moguće bolji kvalitet kao alibi za dugo trajanje na sceni i upotrebu značajnih budžetskih sredstava;
·
forsirati skoro isključivo strane autore i izvođače iz raznih pobuda – od materijalnih, preko širenja ličnih veza pa do blokade kolega u Srbiji – potencijalne „konkurencije“;
·
privući novoformiranu elitu kao publiku – vernu i površnu;
·
ostvariti fenomen uticaja uz pomoć lobiranja preko najuticajnijih ljudi u Srbiji – preko stranih ambasada, preko biznisa i politike;
·
svoje programe reklamirati kao prestižne i popularne, ali izbegavati umetničku kritiku;
·
ne pokretati ozbiljno umetničko preispitivanje svih nivoa stvarnosti, a sve radi političke korektnosti i lojalnosti svakom režimu.
I da budemo otvoreni – prezir prema domaćem stvaralaštvu nije tu kao akt iskrene kritike visokog profesionalca. To je zapravo akt obezvređivanja potencijalne konkurencije. U njemu, osim surove, neodiktatorske tehnologije vlasti sa ciljem ostvarivanja moći i fenomena uticaja, možda i nema drugih dovoljno relevantnih motiva.
Na žalost, i drugi značajni domaći festivali poput BEMUS-a, FEST-a i drugih, pate od kompleksa inferiornosti prema BF, BFI i sličnim „pobedničkim“ projektima, pa pokušavaju da nađu svoju buduću politiku u podražavanju ovih loših uzora, te i oni ozbiljno prećutkuju domaće stvaralaštvo, a pune džepove stranim, gostujućim umetnicima. Dakle, u određenim krugovima „kulture“ u Srbiji se idolopoklonstvo prema strancima i želja da se proširi sopstvena lobi-teritorija, graniči sa imbecilnošću.
Savet za kulturu Srpskog pokreta Dveri ukazuje na štetnost ovakvog pristupa, ali smatra i to, da ipak konačna odgovornost za ovo stanje pripada onima koji makar nominalno imaju zakonsku odgovornost (videćemo kasnije da mehanizmi zakonske odgovornosti u stvari i ne postoje) – a to su ministarstvo, gradski i opštinski sekretarijati i institucije kulture. Dakle, gospodin Vukosavljević ne samo da treba da uskrati finansiranje onim privatnim projektima koji ni na koji način ne postavljaju Srbiju i srpsku umetnost u svetski kontekst (tim kontekstom se kao svojim dostignućem upravo hvale i BF i BFI!), već treba i da traži zakonsku odgovornost za one direktore ustanova kulture koji na programima svojih ustanova nemaju domaći repertoar u najreprezentativnijem uzorku, zastupljen na najvažnijim umetničkim događajima.
Na žalost, sve i da želi da nesavesne upravitelje uvede u red (a jedino nad njima ima ingerencije), ministar u postojećem Zakonu o kulturi ne može naći ni jedan član, koji obavezuje direktora bilo koje ustanove kulture, koja se finansira iz budžeta, da na repertoar svoje ustanove stavi domaći program. Ministarstvo odobrava programe, što znači da je svo zatiranje domaće umetnosti od strane pojedinih nacionalnih institucija, na kraju krajeva odgovornost samo ministarstva. Mi pitamo ministra: ko će ako ne on lično, odgovarati za ovu nečuvenu lustraciju domaćih umetnika od strane pojedinih iskompleksiranih i neostvarenih pojedinaca, koji su se domogli moći.
Ako se Dveri budu pitale, biće sprovedena lustracija svih onih pojedinaca koji za vreme svoje uprave nisu podsticali i promovisali domaće stvaralaštvo, a posebno onih koji su takvo stvaralaštvo gušili, a budžetski novac trošili za neke manje važne stvari. Oni više neće moći da obavljaju nikakve rukovodeće poslove u budžetski finansiranoj kulturi, a za načinjenu štetu će materijalno odgovarati celokupnom imovinom, na način na koji to bude uredio neki budući Zakon. Načinićemo ozbiljne dorade Zakona o kulturi koji će imati obavezujuće odredbe po pitanju programskih obaveza svih institucija koje se finansiraju iz budžeta kao i mehanizme za utvrđivanje odgovornosti onih koji zakon ne sprovode. Uredićemo status značajnih festivala prema učinku i umetničkim dometima istih, i za njih će biti opredeljene posebne linije finansiranja. Napisaćemo veliki broj manjih zakona koji nedostaju našem zakonodavstvu, a koji prema članu 1, stav 2 (krovnog) Zakona o kulturi, treba da urede zasebne oblasti kulturne/umetničke delatnosti. Usaglasićemo sve statute i pravilnike institucija koje se finansiraju iz budžeta sa novim i izmenjenim zakonskim aktima, tako da se uspostavi hijerarhija nadređenih propisa koji će se morati poštovati – od krovnog zakona, do najnižeg akta.
Novonastalo umetničko delo je najvažniji pokretač razvoja kulture u nekoj sredini. Ali da bi bila značajna, domaća umetnost treba da se promoviše uvek u međunarodno prepoznatom kontekstu! Oni koji tvrde za sebe da Srbiju pozicioniraju na mapi sveta, a da pritom istom tom svetu nude sliku o Srbiji kao o zemlji bez ozbiljne umetničke produkcije – oni čine nenadoknadivu štetu srpskoj kulturi. Naša tragedija leži u tome što se upravo takvima opredeljuju ubedljivo najveći novčani iznosi iz budžeta Srbije.
Kakav je učinak Beogradske filharmonije i Beogradskog festivala igre za promociju srpske umetnosti u svetu, najbolje svedoče mnogi stranci koji posećuju njihove programe. Pored većeg ili manjeg zadovoljstva kvalitetom programa, oni iznose nepodeljeno sledeće mišljenje: za njih je fascinantno to, da je Srbija zemlja koja ima zainteresovanu, odnegovanu i upućenu publiku, a da pri tom „na žalost“ nema nikakvo značajno umetničko stvaralaštvo (zato što dotične osobe za to stvaralaštvo ne mogu saznati na koncertima BF i na predstavama BFI, ali i mnogih drugih aktera – npr). Eto, to je „promocija“ koju građani skupo plaćaju iz budžeta, a čiji je rezultat da svi strani ambasadori, akreditovani novinari, znaju ko je Ivan Tasovac, a ne znaju ko je Vasilije Mokranjac ili dr Miloje Milojević. Da znaju ko je Aja Jung, a da ne znaju ko su Smiljana Mandukić i Maga Magazinović. I da ne znaju, na primer, da je balet „Ohridska legenda“ Stevana Hristića, delo koje stoji rame uz rame sa baletima Arama Hačaturjana, koji se za razliku od „Ohridske legende“ izvode svuda po svetu. To je slika naše nebrige za umetnost i kulturu, a brige za ličnu promociju od strane bezvrednih ali monopolistički pozicioniranih, uticajnih pojedinaca.
Ovim reagovanjem samo otvaramo ovu brižljivo čuvanu temu – čuvanu od svake javne rasprave. Nesavesno trošenje budžetskog novca i pogrešna (programska) politika, izaziva u svim oblastima života javnu društvenu osudu, izuzev u kulturi – gde se naivno veruje da ova pojava i ne postoji. Upravo zato, u kulturi, gde niko ni za šta ne odgovara (iz same oblasti koju „uređuje“ Zakon), ova pojava je veoma raširena na svim nivoima.
Pozivamo ministra kulture da razmisli kakav to resor vodi, gde niko od njegovih podređenih, ni za šta iz oblasti koje uređuje sadašnji Zakon o kulturi ne može da odgovara, a da je on jedan, doveden u poziciju da svako odobrenje mora da potpiše, i da stoji iza svakog potpisa. Ministre, gde Vam je Nacionalni savet za kulturu koji je propisan Zakonom? Sada bi Vas taj Savet branio od Aje Jung, da ste se pozabavili obnovom njegovog rada. Dao bi Vam mnogo snažniji legitimitet za borbu protiv rijalitija, na primer!
Vreme je da se ovakva neravnopravna raspodela odgovornosti (koja je zapravo sva samo na ministru), u potpunosti okonča.
Pozivamo ministra Vukosavljevića da učini prve korake u ovom smeru.
Mala zajednica, utučena raznim obećanjima, nestručnim kadrovima, otaljava svoje dane kako zna i ume. Poljoprivrednik je uništen sistematski. Zbog nestručnosti i nedostatka vizije Ministarstva poljoprivrede , propadaju mala i srednja gazdinstva.
Ako nemaš odakle, otmi seljaku. Proizvođač mora sam da finansira setvu za koju nikada nije siguran da će je na kraju godine i uzbrati jer može biti uništena od strane vremenskih nepogoda, kojih je sve češće, jer novca za rakete nema.
Osiguranje je skupo. Ako i rodi, cene padaju. Seljaku treba sigurna prodaja, garantovana otkupna cena, pomoć pri ulaganju.. Kako Srbija, tako i Levač ima neverovatan potencijal za uzgoj skoro svih kultura. Tu je i stočarstvo i mala otkupna cena mleka. Uvoze sve što, ne samo da možemo za nas da proizvedemo, već i da izvozimo. I umesto da podstiču domaću proizvodnju, dovode strane investitore zbog jeftine radne snage, plodnog zemljišta i zatim ti isti investitori iznose novac van Srbije.
Problem u Levču i Rekovcu ne prestaje tu. Deca nam odlaze u gradove i van Srbije trbuhom za kruhom, sela ostaju pusta. Po selima se zatvara jedna po jedna škola, sve se ređe s čuje plač novorođenog deteta. Ostaje nejaka snaga, snaga ljudi koji su se u ratovima borili za ovo parče zemlje, koju sada gaze neki ljudi, koji imaju dovoljno novca da kupe funkcionere države. Malo njih i brine, nije njihova dedovina. Nisu njihovih predaka grobovi nakrivljeni na seoskim grobljima.
Ostaje nam nada da će biti bolje, da će neko nov doći i spasiti Srbiju i Levač od propadanja, da nam ne ostaje da uzalud stojimo na putu u iščekivanju svoje dece da nas posete. Dece koju smo rodili u nadi da nam ostanu u Srbiji i svoje potomstvo uče Srpstvu, veri i rodoljublju.
Poštovani sunarodnici u rasejanju, Hristos Vaskrse!
Želimo da Vas pozdravimo i da Vam čestitamo nastupajuće Vaskršnje praznike, sa nadom da će celokupno srpstvo vaskrsnuti i da ćemo svi zajedno dati svoj puni doprinos u cilju ostvarivanja sloge i jedinstva po strateškim pitanjima za budućnost našeg naroda.
Izražavamo zahvalnost, poštovanje i razumevanje za sve što činite na zaštiti identiteta Srba u rasejanju u ovom teškom vremenu, što i dalje nastavljate da pružate ogromnu finansijsku i moralnu pomoć svojim bližnjima u Srbiji, iako i sami znate da je položaj Srba iz rasejanja za proteklih sedam godina u Srbiji institucionalno srozan na najniži nivo.
Podsetimo da je 2012. godine ukinuto Ministarstvo za dijasporu i da je 2014. godine ugašena Kancelarija za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu pri Vladi Republike Srbije. Onda je formirana Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu pri Ministarstvu spoljnih poslova, koja evo već pet godine nema direktora i ne funkcioniše u punom kapacitetu. Takođe je prekinut rad Skupštine dijaspore i Srba u regionu, koja se ne sastaje već četiri godine. Duga je lista stvari koje nisu ostvarene a omogućene su Zakonom o dijaspori i Srbima u regionu iz 2009. godine.
Mi apsolutno razumemo Vašu brigu za budućnost države, državnih institucija i naroda koji živi danas u Srbiji, a i svih Srba koji žive van Matice. Znamo da i mnogima od Vas koji živite u rasejanju nije sve idealno i da pečalbarski život nije lak, stoga Vam se stavljamo na raspolaganje da i mi Vama pomognemo oko stvari koje Vam prave probleme kada dolazite u Srbiju.
Dveri su organizacija koja se od početka svoga društvenog delovanja zanimala za probleme Srba iz rasejanja, i jedna smo od retkih političkih organizacija koja je taj problem stavila kao prioritet u svome političkom delovanju. Mi smo uvek bili za poštovanje Ustava i člana 13. koji kaže: „da Republika Srbija štiti prava i interese državljana u inostranstvu i da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom“ .
Kao što ste i bili svedoci, Dveri su se svojski trudile da u okviru svojih snaga koje imamo kao parlamentarna stranka, učinimo sve kako bismo kroz predloge izmena zakonskih rešenja pomogli da se položaj Srba u rasejanju popravi, ali kao što znate svi ti pokušaji su ostali mrtvo slovo na papiru. Skupštinska većina ni jednom u protekle tri godine nije imala političku volju da se pozabavi tim temama, a posebno kada su takvi predlozi dolazili od strane opozicije.
Mnogo puta smo podnosili amandmane na Zakon o budžetu i zakone koje je predlagala Vlada Republike Srbije, a koji su se ticali članova vezanih za položaj Srba iz rasejanja, i nijedan amandman nije usvojen, niti je tema Srba koji žive van Srbije ikada bila na dnevnom redu Skupštine, baš kao i tema Kosova i Metohije.
Dveri su jedina parlamentarna organizacija koja je Skupštini Srbije predložila Deklaraciju o zaštiti Srba u rasejanju i regionu u septembru 2017. godine, međutim ovaj predlog nikada nije bio na dnevnom redu Skupštine, iako smo čak predlagali da to bude predlog vladajuće koalicije kako bi se o ovim važnim temama ipak raspravljalo u Skupštini Srbije.
Dveri su predale Skupštini Srbije i Deklaraciju o genocidu nad Srbima Jevrejima i Romima u NDH, ona i dan danas stoji u fioci Predsednika Republike, iako smo za tu deklaraciju dobili podršku od Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije.
Odgovorno tvrdimo da ni jedan pravni akt za protekle tri godine nije usvojen u Skupštini Srbije, a koji se ticao poboljšanja položaja Srba iz rasejanja!!!
Šta je sa Deklaracijom o opstanku srpske nacije koja je pompezno najavljivana od predstavnika vlasti još u jesen 2017. godine, a evo već dve godine se po tom pitanju ništa nije uradilo?
Dragi prijatelji, povodom aktuelne političke situacije u Srbiji, Dveri su pozvale svoje pristalice da aktivno učestvuju u protestnim šetnjama po gradovima Srbije:
– zato što trenutna vlast i njeno oličenje po našem dubokom ubeđenju deluju protivustavno i zato što mislimo da je famozno razgraničenje samo uvod u nova razgraničenja, a svedoci smo da se druga strana ne pridržava ni jednog sporazuma (Dejton, Kumanovo, Brisel …),
– zato što je (lažni)uslov za nastavak pregovora sa Arbanasima ukidanje carina, a ne ukidanje (para)vojske, iako i ptice na grani znaju da je vojska jednako država,
– zato što mladi odlaze iz Srbije glavom bez obzira, a mi mislimo da je razlog to što se partokratija uvukla u sve pore društva, a pravde i slobode nema zato što se mora sprovesti nešto što se u uslovima slobodnih izbora u Srbiji nikako ne može sprovesti,
– zato što aktuelna vlast ne odustaje od puta u EU, a mi bismo se zadovoljili samo nekim evropskim vrednostima, pod uslovom da nisu one koje se tiču zloupotrebe ljudskih prava i sloboda, a koje su prihvaćene u većini država u našem okruženju,
– zato što mislimo da stvari moraju da se korenito i brzo promene ili će u protivnom od Srbije ostati samo Beograd i to kao turistička destinacija.
Zbog toga, sa apsolutnom odgovornošću tvrdimo da su aktuelni protesti spontano izražavanje nezadovoljstva velike većine naroda u Srbiji, koji danas živi izuzetno loše.
Dragi sunarodnici, Srpski pokret Dveri kao jedan od osnivača Saveza za Srbiju nema nameru da učestvuju u izazivanju nereda u Srbiji, niti da ruši državu i njene institucije zarad nečijih interesa van Srbije. Međutim, mi želimo da ostvarimo svoja ljudska prava koja imamo kao ljudi koji žive i stvaraju u Srbiji, ali i kao parlamentarna stranka, jer nas na to obavezuje 190.530 glasova ljudi koji su glasali za nas na parlamentarnim izborima 2016. godine.
Takođe tvrdimo da iza protesta u Srbiji ne stoje nikakve strane obaveštajne službe niti zemlje NATO pakta i EU, već naprotiv, upravo predstavnici tih zemalja vrše pritisak na organizatore protesta da prestanu sa šetnjama, kako bi sadašnja vlast u Srbiji na miru mogla da nastavi pregovore o „normalizaciji“ odnosa sa separatistima u Prištini.
Dragi prijatelji, molimo Vas da zajedno pogledamo kako ćemo se svi mi, i predstavnici vlasti i predstavnici opozicije, u bliskoj budućnosti postaviti po pitanju Kosova i Metohije, jer je ono nama svima „grdno sudilište“, na kome su se mnogi srpski vladari ili proslavljali ili propadali. Kakav odnos budemo imali prema Srbima sa Kosova i Metohije, takav ćemo odnos imati i prema svima Vama koji danas živite van Srbije, a koji Srbiju smatrate za svoju Maticu.
Mi iz Srpskog pokreta Dveri i dalje ostajemo istrajni u političkim ciljevima da državne institucije po ubrzanom postupku treba da krenu u rešavanje problema državljanstva, biračkog prava, restitucije, otvaranja arhiva i tajnih dosijea i da je neophodno da se predstavnicima Srba iz rasejanja što pre omogući da imaju svoje predstavnike u Skupštini Srbije.
Smatramo da je ekonomsko stanje u kome se Srbija trenutno nalazi veoma loše i da je neophodno da kroz zakonsku regulativu, poreske olakšice i finansijske podsticaje, olakšamo investiranje svima Vama iz rasejanja koji osećate želju da pomognete svoj kraj iz koga ste potekli i svoju otadžbinu.
Mišljenja smo da treba napraviti dugoročnu državnu strategiju kako bi se stvorili uslovi za povratak ljudi iz rasejanja koji žele da se vrate u Srbiju.
Srpski pokret Dveri smatra da će se promena političkog sistema u Srbiji desiti onda, kada neka buduća-odgovorna vlast uspe da nađe model i način, da intelektualnu i poslovnu elitu srpskog naroda iz rasejanja koja je danas van granica Srbije vrati nazad u Maticu, uključi u društveno-političke tokove i postavi na pozicije koje im po znanju i stručnosti pripadaju!
Zato Vas još jednom pozivamo da istrajete u svojoj borbi za očuvanje identiteta i prava srpskog naroda u zemljama u kojima živite, i budite uvereni da ćete u našoj političkoj organizaciji uvek imati, kao i do sada, iskrenog saveznika po tom pitanju.
Želeći Vam svako dobro,
Srdačno Vas pozdravlja
Savet za saradnju sa Srbima u rasejanju i regionu Srpskog pokreta Dveri
Pogledajte devetu emisiju „Srbija – prijatelj porodice“ na TV Naša održanu 26. aprila 2019. Emisiju je vodio Radoš Pejović, član Predsedništva i predsednik Saveta za porodicu Srpskog pokreta Dveri, a gost je bio Mirko Mitrović iz organizacije „Prvi put sa ocem“.
U novoj emisiji „Zumiranje“ Boško Obradović i Marko Bastać razgovaraju sa Filipom Švarmom o dometima građanskog protesta. Gledajte nas u četvrtak u 18 časova na sajtu i jutjub kanalu nedeljnika „Vreme“.
