Prošle nedelje se u Beogradu odigrala još jedna drama. Izvršitelji su uz asistenciju policije pokušali da uđu u stan književnice Vesne Tomić, koji se nalazi u Maričkoj ulici broj 27 u beogradskom naselju Rakovica. To je bio drugi pokušaj ulaska u stan Vesne Tomić radi popisivanja imovine što je prvi korak u izvršnom postupku. NJoj preti opasnost da ostane bez jedinog krova nad glavom, zbog dugova koje investitor ima prema trećem licu.
Vesna Tomić je kupila stan 2004. godine od investitora Mirjane Đurđević Šljivić i isplatila je ugovorenu vrednost za kupovinu stana u celosti. Kupoprodajni ugovor između investitora Đurđević Šljivić i kupca Vesne Tomić je overen kod notara. U tom smislu nema nikakve sumnje da je Vesna Tomić vlasnik stana koji poseduje, ali kako u Srbiji već decenijama postoji nelegalna gradnja, koju država prećutno dozvoljava, a često i sama učestvuje u njoj preko investitora sa kojima je povezana, dolazi do mnogobrojnih sporova koje država često rešava na štetu vlasnika stanova. Ovaj problem je nastao još 90-tih godina prošlog veka, kada je za vreme Miloševićevog režima počela masovna izgradnja nelegalnih zgrada. Mnogi građani su u to vreme (a i kasnije) oštećeni jer nisu imali nikakvu pravnu zaštitu od strane države koja je prećutno štitila nelegalnu gradnju i sumnjive investitore. Do koje mere su građani prepušteni svakoj vrsti terora i nasilja govori i slučaj sedamdesetogodišnje Stojanke Stojanović koja je prošle godine usmrtila investitora Trifunovića. Protiv njega su se vodile brojne krivične istrage i on je više puta osuđivan za kršenje zakona o izgradnji, falsifikovanje isprava, nanošenje telesnih povreda, prinudu i sl. ali nikada nije bio u zatvoru, već je osuđivan na uslovnu ili novčanu kaznu. Primena nasilja je za njega postala očigledno sasvim uobičajena. Nažalost, investitori nisu jedini koji koriste nezaštićenost građana. Već smo imali i primere bankarskih stambenih kredita, zatim odnos stranih investitora prema zaposlenima i sl. Glavnu odgovornost nosi država Srbija koja ima obavezu da štiti svoje građane prema Ustavu i zakonima, ali nažalost, svedoci smo toga da državno rukovodstvo samo kreira atmosferu bezakonja, ali i nasilja, nepoštovanjem Ustava i zakona države koju zastupa i podsticanjem nasilja u društvu. Zbog toga se odnos vrha vlasti prema zakonu reflektuje i na sve druge sfere društva.
Da stvar bude gora, Vesna Tomić je 1999. godine izbegla iz rodne Đakovice pod pretnjom albanskih terorista. Od tada nema mogućnost da obiđe rodnu kuću ili grob svog oca, jer se svaki odlazak Srba u Đakovicu završava nasiljem i kamenovanjem od strane Albanaca. Iako je zahvaljujući porodici uspela da se skući u Beogradu i nađe privremeni mir od svega što je preživela, sada je dospela u još goru situaciju. Umesto da joj država Srbija pruži pomoć i zaštitu, preti joj opasnost da bude izbačena na ulicu i da joj bude oduzet stan koji je u potpunosti isplatila. I to zbog dugova investitora Mirjane Đurđević Šljivić koje potražuje Zoran Armuš.
Postavlja se pitanje zbog čega država Srbija ne vrši pritisak na investitora Đurđević Šljivić koja jeste dužnik i zbog čega se njenom ličnom imovinom ne namiruje dug koji ima prema Zoranu Armušu? Zgrada u Maričkoj 27 u čijoj gradnji je učestvovala Đurđević Šljivić kao investitor, nema građevinsku dozvolu i nije uknjižena, što nije redak slučaj u Beogradu. Zbog toga kupci koji su kupili svoje stanove direktno od investitora Đurđević Šljivić ne mogu da se uknjiže kao pravi vlasnici. U sporu koji je potražioc duga Armuš vodio sa Đurđević Šljivić doneta je odluka da dug bude naplaćen od prodaje dva stana u Maričkoj 27, jer se tužena Đurđević Šljivić vodi kao vlasnik zgrade, iako je stanove prodala. Istovremeno se vodi sudski postupak u kom Vesna Tomić dokazuje svoje vlasništvo nad stanom u sporu sa investitorom Đurđević Šljivić. Umesto da sud sačeka odluku kojom će biti rešeno pitanje vlasništva stana, sudski izvršitelji su već krenuli u postupak prodaje ovog stana radi izmirenja dugova Đurđević Šljivić, iako ona nije pravi vlasnik tog stana.