Почело је доба године када Срби славе крсне славе и када се окупљају у миру и радости. Није било давно када се српски народ скривао како би се молио и славио свеца заштитника куће и породице. У најтежим временима, уз претње, Срби су се страха ослобађали и породично молили свом светом заштитнику и скромно прослављали крсну славу.
Данас смо сведоци да се то славље претворило у кулинарско надметање где је молитва мање битна. Исконска вредност и значај тог дана се занемарује, а обележавање се посвећује чулним задовољствима.
Последицу наведеног најсликовитије можемо видети крајем октобра сваке године. Није реткост да се у српским образовним институцијама за тему активности узима Ноћ вештица, уместо Свети Лука. Деца уместо да уче да праве славски колач и жито, режу бундеву и праве „халовин“ костиме. То се пренело и на ноћни живот, када млади неће отићи на Литургију, већ на маскенбал за Ноћ вештица. Није проблем сама активност, нити маскенбал као догађај забавног карактера, проблем је тај што 31. октобра не говоримо о Светом апостолу Луки. Олако усвајамо туђе празнике, док своје занемарујемо. Олако држимо туђу традицију и историју важнијом од своје.
Данашња деца не уче о православним празницима, већ је битно пренети им мултукултуралност. Данашња деца не уче о косовском миту, већ о свим другим митовима. Треба да схватимо да поштовање туђех почива на поштовању свога. Самопоштовање је једини пут да се и други поштује. Родитељи, васпитачи и наставници у Србији прво треба децу да науче о коренима из којих потичу, а тек онда да им отворе врата света. Да смо тако деценијама уназад чинили, не би нас данас оваква несрећа задесила.
Теодора Зарић, ОО Двери Палилула