Васпитани у једнопартијском систему и суочени са изопаченим дериватима демократије и неолибералног економског модела који је докрајчио Србију, потпуно смо заборавили шта значи парламентарна демократија. Због тога велики број грађана Србије и даље верује да су политичке партије „зло“ и да је било боље док њих није било.
Политичке странке су неопходне у било ком демократском систему јер концентришу заједничку и општу, у ствари већинску и мањинску, политичку вољу из народа састављеног од бројних појединаца. Уместо да се сукобљавају хиљаде мишљења о било којој теми, политичке странке обухватају то мноштво појединачних политичких воља и претварају их у једну коју препознајемо као страначку идеологију и програм.
Борба за власт би требало да представља конкуренцију властитих политичких програма у којима се нуде, по мишљењу одређених политичких партија, решења за заједничка друштвена питања и изражавају приоритети. Политичке партије које врше власт, имају прилику да користећи државне ресурсе, институције и новац из буџета реализују своју визију развоја и друштвеног живота док опозиција нуди алтернативни политички програм и тежи да потенцијалне гласаче убеди да је њихова визија решења или општи друштвени концепт супериорнији, квалитетнији и од веће користи грађанима.
Улога опозиције је нужна јер политичке партије (парт – део), па и оне на власти, не заступају све грађане већ само мањи или већи део друштва и да ван партија на власти остаје део политичких партија које представљају грађане који имају визију уређења државе различиту од политичке партије или групације политичких партија на власти.
Начин деловања политичке опозиције подразумева критику власти. Обично су конкретне замерке влади делови обимнијег, чак свеобухватног стратешког политичког плана опозиције. Он је у ствари политички програм за решавања свих важних питања у држави. Суштински, тај програм има за циљ да привуче пажњу јавног мњења и наклоност грађана у толикој мери да опозиција након наредних избора постане власт.
Србија се тренутно налази у предполитичком добу. Уместо да се грађани, удружени у политичке организације, труде да придобију присталице за своје виђење решавања друштвених проблема Србијом влада олигархија која користи политичке партије за реализацију својих личних интереса.
Због тога политичка сцена у Србији не садржи као у осталим парламентарним земљама два пола: власт и опозицију, већ је раслојена на више сегмената.
Прва група, најснажнији и најутицајнији део политичке сцене Србије је интересна група на власти. То је групица чије језгро чини десетак особа на челу са „Вођом“ која одлучује о свим битним друштвеним питањима. Њима је потчињен и на њих се ослања круг од стотинак блиских сарадника и локалних „шерифа“ који држе под контролом целокупну партијску структуру а преко партијске структуре и државне ресурсе (јавна предузећа и установе, школство, здравство…. са тежиштем на управљање кадровима и стварањем мреже зависних појединаца).
Друга група су сарадници у вршењу власти. То су коалициони „партнери“ односно групације којима се удељује део „профита“ власти. Наравно овде нема говора о реализацији политичких програма тих партнера већ само о добијању повластица за уски круг привилегованих. Да би обезбедила што ширу подршку за доношење решења у законодавној сфери, најјача политичка партија и носилац власти често „узима“ са стварном потребом или да би „анестезирала“ јавно мњење и себи смањила број опозиционара, део мањих политичких партија како би обезбедила „плурализам“ власти. Тако долазимо у ситуацију да у власти партиципирају истовремено и левица и десница и мундијалисти и националисти, националне мањине и многе друге, са становишта програмских опредељења – наизглед неспојиве, политичке опције.
Трећу групу су они који чекају да буду на власти било да их владајућа групација позове да учествују у власти било да чекајући замор оних на власти дође у прилику да преузме вршење власти. То је институционализована опозиција која наставља лагану борбу за освајање власти са владом у контролисаној утакмици у којој се не користи „тешко наоружање“ и у којој је главно поље борбе јавно мњење. У теорији она се назива функционалном опозицијом.
Њихов поглед на вршење власти је исти као и оних који су на власти с тим што они чекају да парламентарном „вртешком“ или уз помоћ страних центара моћи са власти сиђе постојећа гарнитура да би на власт дошли они и вршили је на исти начин како је врши и постојећа власт а у чекаоници су често они који су већ и били на власти.
Одсуство идеолошке и друге реалне разлике између функционалне опозиционе и владајуће странке наводи на закључак да оне нису идејни противници који имају супротстављен поглед на друштво, а путем чијих сучељавања би се изналазило најбоље решење и друштво би, у интересу свих, ишло напред. Оне су, напротив, сведене на организације које су „ловци на функције и места“ и прилагођавају идеологију и програм према изборним приликама.
Четврту групу, на другом полу, чине анти – системске опозиционе странке које неће да мењају само владу већ цео систем управљања. То је „принципијелна опозиција“ која се држи страначке идеологије и по цену неосвајања власти. То је опозиција не само интересној групи на власти већ опозиција целом политичком систему. Положај ове опозиционе групације је веома тежак јер пуна слобода бирања би, по својој природи, подразумевала могућност избора другачије политике на основу понуђених релевантних информација, равноправно (довољно) заступаних у јавности.
Међутим, општа глобализација и савремена технологија владања окрњиле су слободно бирање и свеле га на дириговане и „коректне“ политичке опције. То су све оне које су прихватљиве из угла неолибералног економског концепта и успостављеног система хегемоније на међународном плану, а које не заступају напуштање и његову замену већ само дубље интегрисање у овај систем.
Пету групу чини „лажна опозиција“ односно низ, обично пред изборе формираних партија, савеза или група грађана чији је основни циљ да у предизборној кампањи напада саму опозицију, блати њене лидере (за шта су најпогоднији дисиденти из опозиционих политичких партија „принципијелне опозиције“) и одузима одређени број гласова подршке. Ове политичке партије или групе грађана служе обично за једнократну употребу јер се за следеће изборе формира нова „постава“ са новим људима али истом платформом. Усмерени су ка мање бројним али хомогеним групама (монархисти, проруски орјентисани гласачи, еколози….) и лако су препознатљиви по стабилном финансирању, натпросечној медијској заступљености у медијима и брзом нестанку са политичке сцене.
Од 2000. године учестало мењање странака на власти и њихов одлазак у опозицију учинили су да се смањи идеолошка и програмска разлика између власти и опозиције. Ово је плод више околности. Ту се може навести не тако често заступљени пропорционални изборни систем са једном изборном јединицом, који се примењује у Србији на свим нивоима власти (државном, покрајинском и локалном). Он, по правилу, производи једино коалициону владу па су странке занемариле свој изворни програм и политичке идеје ради коалиционог капацитета.
Поред изборног система, на топљење разлика између странака на власти и у опозицији утиче и природни процес њиховог међусобног приближавања, као странака које нису антисистемске. Заједнички ће сигурно лакше освојити власт и потом разделити јавне функције.
Ако се неке политичке разлике и уочавају током изборне кампање, све се то, у највећој мери, поништава после избора стварањем најразличитијих политичких савеза. Такви споразуми до јуче изразитих политичких непријатеља , који се преко ноћи склопе ради „наставка реформи“, у ствари слабе опозицију и срозавају њен углед у очима обичних грађана.
Грађани не виде разлику између власти и опозиције због тога што су и у Србији стварна алтернатива влади и политичка авангарда отеране на маргине политичке сцене.
Њихов утицај на власт и грађане је релативно мали тако да се може рећи да институционализована опозиција која би суштински критиковала политички систем (неолиберални економски концепт, чланство у ЕУ, издају националних интереса на КиМ) једва да постоји.
Уз ово и за мале и велике опозиционе странке (као и за оне на власти), важи мишљење да су по начину рада и избора руководства изразито „лидерске“ и недовољно демократске. И најмања опозициона странка има неку своју олигархију која држи стечене позиције, остављајући онима који се око нечега не слажу само могућност да напусте странку и оснују нову.
Опозиција све мање утиче на владу јер се међусобне разлике смањују, а критика бива све више „умереном“ и у „демократским (цивилизованим) границама“. Обратно, влада јача утицај на опозицију приближавајући је себи и потенцијално правећи од ње коалиционог савезника или будућег настављача садашње владине политике. Чињеница да је опозиција уместо супротности и алтернативе власти постала „партнер“ владе, обесхрабрује њене симпатизере па они постају апстиненти избора. То за даљу последицу нема само тренутно слабљење опозиције него и продужену политичку апатију опозиционог дела бирача унутар демократског поретка. Бирачима постаје свеједно ко влада. То је логично јер сматрају да и у случају да неко из опозиције дође на власт, то не би била битна промена владања.
Значај опозиционих политичких странака опада и због тога што њихово деловање не угрожава темеље постојећег система и праве центре који одлучују о најважнијим питањима друштвеног развоја Србије (а који се често налазе у светским центрима моћи). Уместо корените измене, очито недовољно ефикасног система, лансирана је теорија о „реформама“. Тако се опозиција доводи у ситуацију да уместо да чврстом борбом издејствује промену основа олигархијског система, она пристаје на „реформе“ као политику постепеног, а често само привидног, мењања система. Тако власт сама промовише реформе и уступцима и променама реагује на притисак јавности и захваљујући медијском монополу себе представља као динамичног заговорника и „лидера“ промена стављајући опозицију у дефанзиву. Тако је опозиција дошла у ситуацију да јој највише пажње поклања управо власт. Користећи све расположиве ресурсе а пре свега финансијске и медијске власт ствара лажну опозицију и диже јој „рејтинг“, гуши и сузбија „принципијелну опозицију“ користећи за то медијске манипулације и утицај на судство и државну управу док према „функционалној опозицији“ има дволичан став. Са једне стране је држи уз себе нудећи јој мале уступке и попуштајући јој, посебно на личном плану, док је са друге стране држи под контролом да не би изашла из дозвољених оквира. Програм контроле опозиције има бар два нивоа. Контрола функционера и активиста кроз надзор, контролу, корупцију или уцену и контрола чланства кроз медијске кампање усмерене ка подривању поверења и лојалности опозиционој партији, у оба случаја државним ресурсима и средствима. Истовремено опозиција није у прилици да узврати јер је удаљена од политичке а тиме и економске моћи тако да свој ставове, идеје и примедбе не може да изнесе на начин да то буде доступно у јавности. Посебно сраман је случај фантомских законских амандмана и обједињених расправа о законским предлозима, којима се опозиционим посланицима ускратило време за критику законских решења у Скупштини Републике Србије – једином месту где је до тада видљивост опозиције била загарантована.
Због тога је однос опозиционих политичких партија према изборима 2020. године од кључног значаја за разумевање политичке сцене Србије и оцену ко је власт а ко опозиција. Сви они који, у условима скупштинског терора, медијског мрака и нерегуларности избора, изађу на такве изборе са жељом да добију део гласова и учествују у политичком животу у коме би били само украс једног недемократског и аутократског режима себе бришу са списка опозиционара и преводе у статус сарадника власти без обзира да ли формално учествују у власти или јој самим учешћем у раду скупштина дају легитимитет.
мр Драган Крсмановић
(Текст је део радног материјала на серији трибина „Ко доноси одлуке уместо нас“ а коју организују Српски покрет Двери и Народна странка уз подршку Савеза за Србију)