Косово је без сумње најважније државно и национално питање Србије. Али иако је то тако, Србија нема дефинисану званичну политику по питању Косова и Метохије.
С друге стране западне силе имају јасно дефинисане планове којима желе да заокруже такозвану косовску независност. Окончање овог процеса за Албанце и њихове савезнике би значило ослобађање сваке одговорности за бомбардовање Србије, почињене злочине и сепаратизам.
Пристајање Србије на косовску независност, односно потписивање свеобухватног мировног договора са Косовом, значило би добровољно одрицање Србије од 15% своје територије. Овакав потез би представљао историјску националну катастрофу и имао би крајње негативан утицај на будућност Србије. То би био јединствен пример у свету да се нека држава добровољно одрекла своје територије и сигурно би подстакао даљу дезинтеграцију државе.
Актуелне владајуће структуре нису представиле платформу за решавање косовског проблема, иако је то било једно од предизборних обећања грађанима. Уместо јасно дефинисане политике, председник Србије води тајне преговоре о чијем исходу се јавност у Србији обавештавала углавном из медија. За време претходне власти је започет технички дијалог у Бриселу, да би садашње власти тај дијалог подигле од техничког на ниво преговора два премијера, а затим и два председника. 2013. је потписан кључни Бриселски споразум којим се Србија обавезала да ће инсталирати класичну границу између Косова и остатка Србије, као и да ће интегрисати судство и полицију у систем независног Косова. Све преузете обавезе, Србија је испунила, иако су оне противуставне.
С друге стране Албанци нису испунили ништа од онога што је договорено, чак нису формирали на Заједницу независних општина која је планирана у складу са Уставом Републике Косово. Уместо тога Албанци су формирали Војску Косова што је противно Резолуцији 1244, међутим руководство Србије није адекватно реаговало на овај потез и практично се прећутно сагласило са формирањем војске сепаратистичке државе. На седници УН посвећеној теми Косова, руски представник је више пута захтевао да се расформира Војска Косова али председник Србије није ни споменуо овај проблем, већ је захтевао само укидање 100% царине коју су паралелне власи Косова увеле за српску робу. У међувремену бриселски преговори су доживели неуспех и уместо да Србија објави да излази из тог процеса, што би значило и анулирање претходно постигнутих договора, руководство Србије је остало при чврстом ставу да жели да постигне договор са албанском страном.
С обзиром на то да су у међувремену одржани избори на Косову и Метохији преговарачки процес са Албанцима није настављен али се очекује да ће убрзо бити, чим се формира нова власт такозваног независног Косова. Каква се решења нуде?
Прво решење за које је лобирао активно председник Србије преко свог саветника Тонија Блера је потписивање свеобухватног мировног споразума који подразумева прекрајање постојећих граница Србије. Албанци би према таквом договору добили готово целу територије Косова и Метохије и део југа Централне Србије. За узврат Србија треба да задржи контролу над малим делом севера Косова где већински живе Срби, што треба да буде представљено као успех за Србију. Свеобухватни мировним споразумом је заснован на Ахтисаријевом плану о независности Косова. Он би значио и улазак Косова у УН, где би се у самом документу изразио захтев за промену Резолуције 1244.
Друго решење које је поново актуелно је Ишингеров план из 2007. године који је тадашња Влада одбацила јер је водио ка признању независности Косова. Ово је модел којим су две Немачке 1972. године уредиле односе тако да формално није дошло до међусобног признања али су и Западна и Источна Немачка постале чланице УН.
Оба понуђена решења омогућила би Косову да постане члан УН и других међународних организација, што би аутоматски подразумевало и улазак Косова у НАТО. Таква ситуација би даље водила ка интеграцији целог Балкана у НАТО и затварању врата за ширење руског утицаја.
С друге стране став већине грађана Србије је такав да не подржавају признавање косовске независности и одрицање од јужне српске покрајине. Према недавно спроведеној анкете, 75% грађана Србије би овакав чин сматрало велеиздајом.
Српска православна црква недвосмислено подржава став већине грађана Србије и противи се било каквој идеји разграничења, признавања и одрицања од Косова, иако је владајућа структура вршила велики притисак на цркву да промени свој став.
Русија се чврсто залаже за решавање косовског питања у складу са Резолуцијом 1244, Уставом Републике Србије и вољом већине грађана, што је председник Руске Федерације Владимир Путин потврдио у свом обраћању. Овакав став је поновио и председник руске Владе Дмитри Медведев приликом недавног боравка у Србији.
Ипак чини се да председник Србије, без обзира на све наведене чињенице, као и на тенденцију повлачења признања Косова од стране многих држава, жели да потпише договор са Приштином под изговором постизања трајног мира са Албанцима. Јасно је да таквим путем мир не може да буде достигнут већ ће то бити додатни импулс за даље стварање Велике Албаније.
Приликом боравка у Лондону у јуну ове године, премијерка Србије Ана Брнабић је недвосмислено изјавила да ће Русија изгубити превелику политичку тежину у Србији онога тренутка када се реши косовски проблем и да ће се односи са Русијом свести на енергетску сарадњу.
Уверена сам да је то тачна пројекција али се надам да се она неће остварити. То свакако највише зависи од одлуке једног човека, односно председника Републике Србије, који је сконцентрисао сву власт и обезвредио улогу институција. Без његовог решења и коначног потписа, косовски Албанци не могу да остваре независност.
Желим да се захвалим Руској Федерацији и посебно председнику Путину на великој подршци Србији за очување територијалног интегритета, на дугогодишњој дипломатској и политичкој помоћи и поред многобројних препрека и пре свега на бескомпромисном залагању за поштовање међународног права. Позвала бих Русију да се више укључи у дешавања на Балкану и да не дозволи доношење једностраног решења наметнутог од стране САД. Посебно због тога што ће решавање косовског питања имати велики утицај на будућност руско-српских односа.
[ngg src=“galleries“ ids=“28″ display=“basic_thumbnail“ thumbnail_crop=“0″]
Драгана Трифковић, члан Савета за безбедност Српског покрета Двери