Од самих почетака модерне уметности, један од њених циљева био је не само тргнути и збунити, него и шокирати посматрача. Пре стотинак година (у доба дадаизма, на пример), то је можда имало и педагошку сврху. Но, од времена концептуализма, нарочито „телесне уметности“, шок као да постаје самом себи циљ, а алузије и референце на хришћанску веру проверена, па и омиљена тема за критику, ругање и скрнављење.
Изрази којима су таква дела описивана – „шокантно“, „провокативно“, „контроверзно“ – сугерисала су, а некада и отворено означавала похвалу. Најновији пример таквог стваралаштва је скулптура/инсталација „Луцифер – звезда Зорњача“ Пола Фрајера, постављен у цркви Свете Тројице у Марилебону (Винчестер). Здање је својевремено подигнуто у част поморске победе над Наполеоном, али већ скоро стотину година у њему се не одржавају Службе (званично, црква је део тржног центра). Ипак, под разнобојном светлошћу витража, црна фигура са дивовским крилима од правог белог перја, окачена о таваницу сплетом жица, делује веома сабласно. Фрајер, како то један текст у штампи наводи, „(is) making a religious statement“, што је потпуна бесмислица, јер се мало даље изричито каже како он „hasn’t come out and said exactly what kind of statement he was trying to make“. Сасвим је могуће да аутор и није формулисао поруку коју би требало да саопшти.
Није реткост да се на савременом Западу цркве претварају у зграде другачије и сасвим секуларне намене, као што су дискотеке или клубови техно-музике. Али, ова црква Свете Тројице је очигледно одабрана да буде позорница садржаја који су са њеном првобитном наменом у врло одређеној, мада изопаченој вези. Пре десетак година у њој су били изложени Распети мајмун и Христос спржен на електричној столици, као изразити примери скнављења хришћанске вере, упоредиви са „класичним“ делима попут „Pisschrist“ Андреса Серана и „Адама и Еве“ Дејмијена Херста.
Поводом неких међу овим делима могу се, уз велики напор, наћи нека натегнута оправдања: Луцифер у цркви (која то више није) само је сведочанство њеног садашњег стања; распети мајмун могао би бити отеловљење парадокса човека који верује у еволуцију, али је и даље хришћанин; Спаситељ на електричној столици би можда био савремена верзија приче о Великом Инквизитору (шта би се са Христом десило да се данас појави). За старија дела „Шок-уметника“ не може се наћи ни то: мокрење по Распећу је огољено светогрђе, а Адам и Ева на форензичком столу су прилично нескривена негација Васкрсења.
Оно што у целој овој ствари чуди јесте зашто и даље тако бројни уметници имају толику потребу да се ругају хришћанству, да нападају светиње и да их скрнаве? По тону и поруци није се далеко одмакло од Волтерове „Смрвите бестидницу!“ (тј. Цркву), „Разголићеног хришћанства“ барона Холбаха и Робеспјерове лакрдије са култом „Највишег Бића/Разума“ (по сценарију Момороа и Сен-Жиста) у опустошеном паришком Нотр-Даму. Тадашњи рушилачки и скрнавитељски жар се, ако не оправдати, макар може разумети: римокатоличка црква била је врло моћна институција, а језуитски ред веома утицајан. Али, у међувремену је процес секуларизације, па и дехристијанизације Запада толико одмакао да се никако не може наћи разлог за даље обрачунавање ни са вером, ни са Црквом. Поглед на статистику са процентом атеиста по земљама Европе можда може дати бар делимично објашњење. Велика Британија, Холандија, Белгија, Норвешка и Шведска су земље у којима су атеисти значајна, а негде и убедљива већина (ту су још Чешка и Естонија), док је на православном Истоку ситуација дијаметрално супротна: на дну лествице су Румунија (1%), Молдавија (2%), Белорусија (3%), Србија и Грчка (4%) и Бугарска (5%), али ни Русија није далеко (15%, колико и, примерице, Турска). Читава „уметничка“ представа у том случају има превасходно политички циљ: указати на заосталост Истока и православних народа у односу на секуларни Запад, наругати се тим „затуцаним“ нацијама а истовремено том пропагандом уверити своје „западоиде“ (да употребимо термин Александра Зиновјева) да су и даље супериорни.
Још један разлог за ову острашћеност може да се пронађе у историји: сви поменути уметници припадају Англосаксонској „култури“. Описујући пропаст Западног римског царства (The End of the Roman World, London 1966), енглески историчар Стјуарт Пероун је анализирао степен деструктивности појединачних варварских народа и дошао до недвосмисленог закључка да су најгори били не Вандали, већ „Англи, Саси и Јити, наши преци, који са (римском) културом нису желели да имају ништа заједничко, већ су све темељно уништили. Зато је процес цивилизације на Острву морао да почне испочетка и због тога наша (Енглеска) култура заостаје за осталом Европом и даље за неколико векова.“ Изгледа да су ови савремени ствараоци остали верни рушилачкој и ругалачкој традицији својих варварских предака.
Савет за културу и информисање Двери
[ngg src=“galleries“ ids=“55″ display=“basic_thumbnail“ thumbnail_crop=“0″]