Темељи садашње безбедносне архитектуре Европе постављени су након Другог светског рата и биполарне поделе света на источни и западни блок. Оснивањем НАТО организације 1949. године у Вашингтону, западноевропске земље, САД и Канада су започеле формирање војне структуре чији је основни циљ био заједничка одбрана. Истовремено, западноевропске земље покрећу и иницијативу да се Европа политички интегрише. Две године након формирања НАТО, основана је Европска заједница за угаљ и челик, а даљим интеграцијама створена је ЕУ на основу Уговора о Европској унији (Мастрихтског уговора) из 1992. године. Дакле ЕУ је формирана са стратешким ослонцем на НАТО и њена безбедносна политика се развијала кроз сарадњу са НАТО.
Сама улога НАТО као организације створене са циљем заједничке одбране од „комунистичке претње“ (како су они дефинисали) завршена је распадом Варшавског пакта односно СССР (1991. године). Међутим ако се присетимо речи првог генералног секретара НАТО, схватићемо да су циљеви одувек били другачији. Генерал Хастинг Исмај је рекао да је циљ НАТО да држи Американце у Европи, да држи Русе изван Европе и да држи Немачку под контролом.
Због тога уместо да НАТО буде распуштен 1991. године, он почиње да се трансформише у експанзионистичку и интервенционистичку организацију.
САД почињу да воде агресивну спољну политику коју карактерише грубо мешање у унутрашња питања других држава, што је довело до дестабилизације читавих региона, а на крају и до светске дестабилизације. САД и НАТО предводе војне интервенције које нису довеле до мира и стабилност, већ напротив до многобројних конфликата.
Земље чланице ЕУ су учествовале у дестабилизацији Блиског истока пратећи политику САД, а тиме су проузроковале проблеме са којима се данас сусрећу. Највећи безбедносни проблеми са којима се Европа данас сусреће су масовне миграције и пораст тероризма. Сви ратови који су вођено последњих деценија, отпочињали су медијским манипулацијама и специјалним операцијама, због тога морамо да будемо свесни чињенице да се свет налази у озбиљној опасност.
Све веће разлике међу чланицама ЕУ, јачање антисистемских политичких партија и гомилање проблема са којима је ЕУ суочена, говоре у прилог томе да је у најмању руку потребно преиспитати досадашњу политику. Позиција ЕУ на међународном нивоу није завидна. У мултиполарном свету где водећу улогу имају велике силе попут САД, Русије, Кине, Индије и сличних земаља, политички, економски и безбедносно нестабилна ЕУ није више толико значајан фактор. Стратешка сарадња САД и ЕУ за Америку више не представља приоритет.
С друге стране, у пракси се показало да НАТО није у стању да заштити државе чланице. НАТО земље у Европи озбиљно су угрожене претњом од тероризма, а на њиховим територијама, па чак и у средишту Брисела где се налази НАТО, десили су се терористички акти. Једини начин решавања тих проблема је борба с тероризмом на месту његовог настанка и улагање напора да се успостави мир на Блиском истоку чиме се бави Русија, која сама није учествовала у изазивању кризе.
Последњи самит НАТО који су обележили међусобни сукоби, показао је и у колико дубокој кризи се налази та организација.
Стратешки гледано, основни проблем Европе је неприлагођавање новим измењеним светским околностима и недостатак суверенитета у одлучивању. Уколико Европа реши ова два проблема, моћи ће да реши и све остале. Евроазијски континент је природна целина и између Русије и других европских земаља не треба да стоје препреке, а по најмање такозвани ракетни штитови, нуклеарно наоружање и војска у пуној борбеној готовости. Једино коме јe потребна конфронтација Русије и других европских земаља су САД, како би могле да остварују циљеве које је Лорд Исмај изнео.
Европи је потребан нови уговор о колективној безбедности који би остварила у сарадњи са Русијом. Европа нема никаквог интереса да се сукобљава са Русијом, већ има интереса да са њом сарађује на пољу економије, трговине, културе, енергетике, образовања, у заједничкој борби против тероризма и реформи сектора безбедности, стабилизацији Блиског истока и решавању мигрантске кризе, као и на свим другим пољима.
Како је наша конференција у основи посвећена Криму, желим да дам пример који јасно осликава дволичност западне политике. Западне земље не желе да признају демократски референдум на Криму и вољу становника Крима али се зато са друге стране свим силама залажу за то да одвоје територију Косова и Метохије од остатка Србије. Не постоји ни један основ у међународном праву ни у важећој Резолуцији 1244, на основу кога би оне то могле да ураде. Али не осврћући се на то, западне земље не одустају од својих намера. Не смемо ни ми да одустанемо. Косово и Метохија морају да се врате у пуноправни састав Србије и ја се овом приликом као и сваком другом приликом захваљујем Руској Федерацији на безрезервној подршци у очувању територијалног интегритета Србије. С друге стране повратак Крима у састав Руске Федерације никако не сме да се стављају у исту раван са ситуацијом на Косову која је проузрокована насилним сепаратизмом, НАТО агресијом и кршењем међународног права од стране западних сила. Одлука о повратку историјске руске територије, која је чудним путем завршила у саставу друге државе, је била реализована демократским и ненасилним путем.
Драгана Трифковић, члан Председништва Српског покрета Двери и директор Центра за геостратешке студије
[ngg src=“galleries“ ids=“59″ display=“basic_thumbnail“ thumbnail_crop=“0″]