Завршна, 7. епизода прве сезоне серијала „Криминални кругови“:

О политичкој корупцији и њеним заштитницима

     Прву сезону серијала „Криминални кругови“ завршавам епизодом посвећеном једној од највећих табу-тема савремене Србије, а то је делатност антикорупцијске радне групе МУП Србије 2012-2014. године. Ову Радну групу формирао је „на сва звона“ Александар Вучић по доласку на власт 2012. године у склопу борбе против криминала и корупције из предизборних обећања СНС, да би је после две године готово у тајности расформирао, ућуткао и покушао заувек да заборави и елиминише из фокуса јавности. Ово је кратак историјат како је СНС прешла пут од највећег борца против криминала и корупције на српској политичкој сцени до главног покровитеља криминала и корупције у Србији.

Инспирацију за ову тему пронашао сам у једној изузетној књизи која се недавно појавила у издању Института за истраживање корупције из Панчева. У питању је књига „Очи у очи са политичком корупцијом“ Синише Јанковића, пензионисаног криминалистичког инспектора и члана „Радне групе МУП-а за испитивање 24 спорне приватизације“, како се званично звала ова антикорупцијска радна група формирана у септембру 2012. Прича о овој Радној групи „и друге још спорније приче“, како стоји у поднаслову ове драматичне књиге, представљају аутентично казивање члана Радне групе о свему са чиме су се као професионалци суочавали у свом раду – као једином правом покушају истинске борбе против криминала и корупције у последњих 30 година у Србији.

За две године постојања ова Радна група открила је и доказала постојање организоване крађе на штету државе у врху власти у вредности од милијарду евра и поднела бројне кривичне пријаве против бивших министара, директора јавних предузећа, власника приватних фирми и других који су у учествовали у овом лоповлуку на највишем државном нивоу. Већина њихових реализованих истрага нису доживеле судски епилог, док многе друге истраге никада нису завршене кривичним пријавама и хапшењима одговорних и до дана данашњег стоје у фиокама Полиције и Тужилаштва.

 

Покушаји за време бивше власти

Прича из ове забрињавајуће личне исповести и изузетног сведочанства времена у коме живимо почиње још 2010. године када је „Алфа тим“ панчевачког одељења за привредни криминал враћен из „Азотаре“ и у времену бивше власти заустављен у покушају испитивања финансијских малверзација унутар овог чувеног панчевачког привредног гиганта. Још тада је часним полицијским инспекторима постало јасно да је немогуће супротставити се политичкој корупцији у Србији јер њени највиши носиоци уживају оно што је Синиша Јанковић прецизно назвао „невидљиви политички имунитет“.

Наиме, испитујући заменика директора „Азотаре“ инспектори из Панчева улазе у траг причи о „торби која иде у Нови Сад“ и „како се врати – тако радимо“ принципу пословања ове велике државне фирме. Тада себи постављају питање „каква је то корупцијска курирска служба која доставља пословну документацију у криминални штаб ван фирме“? Након тога откривају милијарде ненаплаћених потраживања од продатог вештачког ђубрива и од тог тренутка креће опструкција њихове истраге од стране шефа одсека за сузбијање привредног криминалитета, затим руководства „Азотаре“ које одбија да пружи потребну документацију по Закону о кривичном поступку, а потом и од врха МУП-а и Министарства пољопривреде. Њихове кривичне пријаве, и за мању корупцију, бивају стопиране, и влада велико интересовање врха МУП-а и Тужилаштва да локални оперативци не оду предалеко у својим истрагама. На крају Тужилаштво на пролеће 2011. прво наређује а онда обуставља хапшење једног веома значајно осумњиченог, па чак и узимање било какве изјаве од њега.

Све што су инспектори за привредни криминал дању на послу радили – то је ноћу неко у тајним договорима у врху власти по кафанама рушио! Њихов прековремени рад је био огроман, а ефекат нула. Из тог времена остаје карактеристичан чувени случај како је ЈП Србијагас, које је газдовало „Азотаром“, у време поменуте истраге поклонило донацију Полицијској управи Нови Сад у виду више возила, као и изјава тадашњег председника УО „Азотаре“ и заменика директора Србијагаса: „Не смем да вам кажем коме сам носио паре“. Због оваквих ствари, између осталог, пала је претходна власт, а грађани осетили наду да ће коначно доћи до обрачуна са криминалом и корупцијом, како им је то нова власт и обећала пре избора. 

 

Шта се десило након промене власти?

Након промене власти 2012. године Александар Вучић постаје министар одбране и први потпредседник Владе, са специјалним задужењем координатора Владе за борбу против криминала и корупције. Први закон који доноси нова власт у Народној скупштини су измене и допуне Закона о уређењу служби безбедности, на основу чега Вучић постаје и шеф Бироа за координацију рада свих служби безбедности у Србији. Као најважнију активност нове Владе Вучић 4. септембра 2012. иницира формирање Радне групе МУП Србије за испитивање 24 спорне приватизације, коју чини 100 инспектора за привредни криминал из унутрашњости, који у 15 тимова почињу да раде на разних предметима. Шеф ове Радне групе постаје Богдан Пушић, који касније бива именован и за заменика начелника УКП.  

По формирању Радне групе Синиша Јанковић добија задужење да са својим тимом поново истражује управо „Азотару“. Упркос почетним успесима истрага и кривичним пријава за 73 особе (од који је ухапшено 65), међу којима су 52 укупно осумњичених за корупцију само у вези са „Азотаром“, Јанковић убрзо схвата да ће Полиција поново изгубити битку против криминала и корупције. Испада као да су радили превише, а требало је дозирано. Дозвољен је рад на нижим облицима политичке корупције, али „крупне рибе“ из старе и нове власти нису смеле бити диране, посебно они из окружења тадашњег председника Томислава Николића и тадашњег премијера Ивице Дачића. Пресудан тренутак када су заустављене све велике истраге јесте тајни сусрет између Александра Вучића, Ивице Дачића и комплетног тадашњег државног врха одржан у вили „Бокељка“ у току ноћи 27/28. децембра 2012. године, након кога је постало јасно да ће политичка корупција изнова бити заштићена а Радна група скрајнута и постепено расформирана.

Ускоро се чланови Радне групе избацују из просторија које су им додељене у Управи криминалистичке полиције, одузимају им се возила, инспектори који су у Београду радили на најважнијим истрагама се враћају у унутрашњост. Ускоро крећу приче како Радна група превише кошта, а таблоиди почињу да воде негативну кампању против Богдана Пушића, шефа Радне групе, након чега он подноси оставку, да би Радна група била коначно расформирана 27. октобра 2014. године по наредби директора Полиције Милорада Вељовића, садашњег саветника председника СНС Александра Вучића.

Остаје забележено да су 58 чланова Радне групе потписали „Отворено писмо“ као неку врсту петиције у одбрану начелника Пушића од медијских прогона и дискредитација. Оно тада није изашло у јавност и по први пут се појављује у књизи „Очи у очи са политичком корупцијом“. Богдана Пушића су сарадници називали „српски Елиот Нес“, али у кључном тренутку врх МУП-а га није заштитио већ као да су сви једва дочекали његову оставку која је само убрзала крах мисије Радне групе. Упркос нападима на Пушића истрага против њега никада није окончана нити је показала било шта спорно у вези са његовим радом. Циљ је остварен: онемогућене су даље истраге и нова хапшења која би одвела до врха политичке корупције у Србији. А многим часним професионалцима, попут Синише Јанковића, појавиле су се сумње да су неке од њихових истрага чак послужиле као средство за уцењивање привредника чије су пословање испитивали, јер су почеле да круже приче о наплаћеном рекету да се одређене истраге обуставе.  

 

Како до нове Радне групе?

Шта су закључци који се могу извући из искуства Радне групе које Синиша Јанковић описује у својој књизи:

  1. СПС је та карика високе политичке корупције која све време спаја бившу и садашњу власт.
  2. Упркос свим предизборним обећањима Александра Вучића никада није било дозвољено ударити на врх политичке корупције у Србији.
  3. Радна група за борбу против криминала и корупције није могла бити формирана од корумпираних полицијских службеника из врха МУП-а у Београду, већ од инспектора за привредни криминал из унутрашњости.
  4. Александар Вучић је изневерио своје главно предизборно обећање и практично обуставио борбу против криминала и корупције у Србији од тренутка расформирања Радне групе за испитивање 24 спорне приватизације, која је у једном тренутку нарасла на много већи број истрага него што је то тражила ЕУ (24 приватизације).
  5. Од највећег заговорника борбе против криминала и корупције у којој неће бити заштићених политичара и тајкуна – Александар Вучић и његова власт у међувремену су израсли у главног покровитеља криминала и корупције у Србији данас. У то су умешани блиски сарадници, рођаци и кумови председника СНС и другог човека СНС министра полиције Небојше Стефановића, који је наследио Вучићеву позицију потпредседника Владе и шефа Бироа за координацију свих служби безбедности у Србији. 

     Најважнији закључак који износим на крају прве сезоне серијала „Криминални кругови“ јесте да ће након смене актуелне власти СНС и СПС морати поново да буде формирана нова радна група за борбу против криминала и корупције. Мера њеног успеха мериће се по томе да ли ће бити заштићених у истрагама или ће коначно моћи да се испита политичка корупција у самом врху власти, јер више неће бити „невидљивог политичког имунитета“ за носиоце највиших државних функција. Ово ће бити најважнији тест будуће власти, јер борба за политичке промене коју тренутно водимо није само борба за смену Вучићеве власти већ и за промену комплетног наслеђеног корумпираног политичког система у Србији.

 

                   
                          

 

[ngg src=“galleries“ ids=“75″ display=“basic_thumbnail“ thumbnail_crop=“0″]