У лавиринту „политике проширења ЕУ“ – стабилизација и придруживање земаља тзв. „Западног Балкана“
И без свих ових проблема и много пре актуелног заокрета у европској политици проширења, било је јасно да је процес приступања земаља тзв. Западног Балкана ЕУ већ јако дуго у великој кризи. Узроци те кризе су вишеструки. Најпре, политика проширења ЕУ постала је јако непопуларна међу самим грађанима ЕУ, а проценат оних који се противе приступању ЕУ земаља попут Србије, Црне Горе, Албаније, Северне Македоније, Косова и БиХ порастао је значајно од наступања светске економске кризе. Други разлог је што политика приступања није довела до напретка у земљама кандидатима, напротив реформе су неефикасне и земље назадују. Трећи разлог је неправедност ове политике. Отварање поглавља није се заснивало на стварном напретку, већ на политичкој коректности и испуњавању политичких ултиматума земаља кандидата.
Северна Македонија сада доживљава сво лицемерје европске политике проширења, које су Србија и њени снисходљиви политичари искусили од изручења Милошевића, хапшења Младића и Хаџића, „Руског тока“, потписивања и једностраног спровођења противуставног Бриселског споразума, понижења Србије на церемонији у Паризу поводом завршетка Првог светског рата и још бројних једностраних уступака која је Европска Унија од власти у Србији добијала у замену низашта.
Вечито једнострано испуњавање услова од стране Србије добило је и свој дијаболични крешчендо у захтеву да Србија, након што је противуставно повукла органе своје власти са КиМ, сада треба да потпише и правни акт којим се одриче тог дела своје територије у замену за приступање ЕУ, чиме би се Србији наметнула „национална капитулација“ у миру, у замену за нове уцене и нове услове тонуће Европске Уније.
Истина о ЕУ је другачија.
Бели папир о будућности Европе – прогнозе и сценарија за ЕУ27 до 2025.год. (The White Paper on the Future of Europe- Reflections and Scenarios for the EU27 by 2015 https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-political/files/white_paper_on_the_future_of_europe_en.pdf) који је обзнањен 1.3.2017.год. и не помиње проширење као могућност, исто као што ни у Нацрту буџета ЕУ за период од 2012-2027.год. нема ставке која се односи на проширење (https://ec.europa.eu/commission/commission-contribution-october-euco-mff-post-2020_en.).
Споразум о стабилизацији и придруживању између европских заједница и њихових држава чланица с једне стране и Републике Србије с друге стране (http://europa.rs/upload/ssp_prevod_sa_anexima.pdf ) потписан је 29.априла 2008.год. и након дугог петогодишњег поступка националних ратификација (где је овај Споразум прва ратификовала Шпанија а последња Литванија) 1.септембра 2013.год. Споразум ступио на снагу да би почетком 2014.год. преговори отпочели. Тај, у својој природи, трговински споразум регулише и питања слободе кретања људи, робе и капитала, заснива се на чл. 25. ГАТТ Споразума (Споразум о царинама и трговини) из 1994.год. и чл. 5 ГАТС (Споразум о царинама и трговини и услугама) из 1995.год. и доводи до отварања тржишта и обостраног укидања царина и стварања будуће царинске уније са земљама ЕУ. Поред тога, у 33 поглавља овај документ регулише све аспекте развоја друштва, попут слободе кретања радника (Поглавље 2), јавних набавки (Поглавље 5),правила конкуренције (Поглавље 8) пољопривреде и руралног развоја (Поглавље 11), правде, слободе и безбедности (Поглавље 24), царинске уније (Поглавље 29) и она су предмет периодичне провере од стране Европске Комисије. И поред хвалисања власти у Србији о великом успеху реформи, документ из маја месеца 2019.год. показује да је у примарним областима реформи попут функционисања правосуђа, борбе против корупције, слободе медија и борбе против организованог криминала Србија имала најслабије резултате у поређењу са Северном Македонијом, Црном Гором и Албанијом и да се налази у раној фази реформи (https://www.esiweb.org/pdf/ESI%20-%20How%20are%20they%20doing%20-%20deciding%20on%20merit%20-%20May%202019.pdf).
Подаци показују да су резултати у Србији у овим кључним показатељима развоја грађанског друштва још и гори од оних у Албанији, а далеко гори од резултата које је показала Северна Македонија.
Шта може да очекује Србија када је овим двема земљама Европски Савет одбио да одреди датум за отпочињање преговора?
Чак и када би Србија успешно реформисала свој систем, и након успешног „затварања“ сваког од 33 поглавља, потребно је да свака од 28 чланица ЕУ (или онолико колико их до тог дана буде преостало) и које су потписнице овог Споразума, у складу са својом парламентарном праксом, у Парламенту или на референдуму ратификује овај документ. Тек након тога Србија може бити примљена у ЕУ. Колика је вероватноћа да свако од 33 поглавља ратификује свака од 28 чланица ЕУ?
Ниједно обећање европских званичника, ни саме Европске Комисије неће обавезивати ниједну будућу ЕУ владу.
Јасно је да ниједна од земаља на Западном Балкану, укључујући и Србију неће постати чланица ЕУ још дуги низ година. Њихови се системи мењају исувише споро. А и ако би се мењали брже, никакве гаранције за чланство нема. Хоће ли Европске Уније до тада уопште бити?
Све изнето обавезује да Србија мора да тражи нови уговорни модус за економско и трговинско повезивање са привредама европских земаља обзиром да са овим земљама има и највећи обим трговинске размене.
проф. др Тамара Миленковић Керковић, потпредседник Српског покрета Двери