Од 2012. године, од када је на власти СНС, Србија никада мање није била слободна, поштена и демократска. Од тада, слободних избора се сећамо само у назнакама а сви претходни режими су нам мање зло од овог под чијом влашћу живимо. За једну деценију, демократија је доживела потпуни слом, а на сцену ступа Вучићева аутократија.
Колико нема демократије говори и ова борба за слободне и фер изборе. Од када влада СНС, избори су намештени и покрадени, са унапред познатим резултатом. И то сви знају и свима је јасно. И онима који су присиљени и уцењени да заокруже опцију СНС-а и онима који би да се овајде од ове лоповске власти али и онима, часним и поштенима, који и даље чекају неко боље време и боље људе који ће их одвести у дуго чекану демократију.
Власт се све више упиње да свима покаже како је ситуација у земљи под контролом и како им није проблем то што је опозиција у бојкоту. Али јесте им проблем. Након бојкота они више неће имати легитимитет своје власти. Зато покушавају да пронађу оне који ће изигравати “опозицију“, како би се створила конфузија код грађана ко је опозиција, ко је опозиција опозиције…
Толико им је проблем да су спустили и цензус са 5 на 3 посто. Тако ће спречити да буду једнобојни у скупштинској сали, јер ће им боје дати све оне странчице, покретићи и групице које ни у лудили не би дошле до 5 посто.
Ова шарада и јесте због тога да Србија на први погледа не изгледа као једностаначка… враћена у време једнопартијског система. И све ће ово пролазити, док режим Александра Вучића ужива подршку запада… играјући двоструку улогу: једну на међународном а другу на унутрашњем плану, свесно нас све обмањујући. Али, оно што је пресудно јесте да грађани прогледају, да схвате да су изиграни, продани од стране једног човека и њихових полтрона. Да схвате да су све више сиромашни и обесправљени док је неколицина све богатија и бахатија. Да схвате да живе у свету једног помахниталог дикатора и његове свите, сатканог од лажи, уцена, притисака, изнуда, превара, крађа, отимачина и узурпација.
У Србији се данас не иде на изборе већ на гласање. Не постоји оправдање за излазак на непоштене изборе. Зато бојкот избора није хир већ потреба.
Слобода у Србији не постоји, ни у једном облику, па ни слобода избора. Плеоназам је говорити о “фер и поштеним“ изборима. Јер у демократији, избори су слободни уколико нема крађе гласова, уцена и увртања руке. Избори су фер и поштени ако опозиција на изборима наступа равноправно са странкама на власти. У Србији тога нема ни у назнакама.
Грађани не смеју да проговоре, грађани не смеју да одлуче, грађани се не питају… А странке опозиције као и да не постоје на медијском небу.
Подела власти не постоји. Свака државна институција подређена је једном човеку. Премијер је споредна личност у односу на председника иако би по Уставу требало да буде обрнуто. Медији следе партијску линију што због страха, што због користи, судови не раде свој посао, тужилаштво не постоји, државни тајкуни исисавају новац из буџета… Ово није држава, ово није нормално и подношљиво а опирање и недопуштање да нас смрве једино је оно што нам је преостало. Бојкот је једино демократско средство борбе против оваквог режима.
Странке опозиције не бојкотују изборе већ овај сулуди режим. Бојкотујемо лудило у коме живимо више од 7 година и боримо се за систем у коме ће се створити услови за прве фер и поштене изборе од 2012.године. Ово је јасан став да слободних и поштених избора неће бити док је Алексадар Вучић на власти. Бојкот је последња мера у демократском друштву.
Зато смисао бојкота није бојкот сам по себи, већ промена изборних услова и ослобађање институција, али пре свега самих грађана. И то је први корак ка промени стања. Први и велики а од првог корака се увек и почиње.
Зато БОЈКОТ до победе!
Ана Будимировић Кићановић, ГрО Двери Пожаревац