Пусте улице, затворене границе, „полицијски час“, наоружани војници на улицама, невидљиви непријатељ који може сваког часа да угрози животе наших најдражих…. Све подсећа на време од пре 21 године у време НАТО агресије.
Али, ипак, разлика је велика. Ни тада нисмо веровали у оне који представљају власт али смо веровали у државу. Веровали смо да се на челу војске налазе људи кадри да одговоре изазовима који се намећу. Веровали смо да иза сваке предузете мере стоји јасна процена о узроцима, ефектима и последицама и били смо спремни да дамо свој допринос. Политика је утихнула, непомирљиве политичке опције за трен су закопале ратне секире, а грађани Србије су осетили да су сви једнаки пред опасностима које су се указале и да од њихове солидарности и међусобног поверења зависи опстанак целе заједнице.
Нажалост, данас тог поверења нема. У земљи у којој се краду бебе из породилишта а уместо правде утученим родитељима нуди симболична материјална компензација за отету децу, у којој се министар здравља оперише у иностранству, троше милиони евра на вакцине од непостојеће болести, где држава посредује у „извозу“ здравствених радника а онима који се одлуче да овде остану нуди вишедеценијски рад на одређено време, нико не сме да се чуди због чега не постоји поверење у мере које предузима држава, у њен здравствени систем и оне који њиме руководе.
Поверење је кључ свега. Када грађани имају поверења у своју државу дисциплиновано ће се повиновати свим мерама које она пропише па и онима чији дубоки смисао и последице не разуме. Једноставно, са поверењем се предајући онима који боље од других артикулишу заједничке интересе и чине оно што је на опште добро. Када поверење нестане грађани не прихватају и не поштују ни неопходне и најразумније мере гледајући у њима само инерцију неспособне власти. Није довољна репресија ни пооштравање казнене политике. Уколико не прихватимо да се мере спроводе у заједничком интересу ни смртна казна неће спречити грађане да крше забране.
Превазилажење изазова какав је била агресија НАТО или какав је данас пандемија могуће је само уколико се у целом друштву створи атмосфера јединства и међусобне солидарности. Атмосфера у којој ће се сваки члан друштва укључити на начин да његове способности буду искоришћене на најбољи начин без обзира на политичко опредељење и било које друго лично или друштвено својство. Одговорност сваког од нас је да дамо допринос у складу са својим могућностима. Али пресудна одговорност је оних у чијим се рукама налазе полуге државне власти јер им оне омогућују да употребе сви ресурсе друштва и наметну решења која се морају поштовати. За патетику и срцепарајуће изливе емоција ту нема превише места. Али простора има за неговање духа заједништва и стварање механизама да се у борби за превазилажење изазова укључе и они који политички не деле наше ставове.
Једино решење је повратак поверења. Али ту се суочавамо са кључним проблемом. Да ли поверење у државу и целокупни систем могу вратити они који су га подривали, који су сузбили сваки друштвени дијалог, који сваки догађај користе за властиту политичку пропаганду и којима браћа могу бити само они са друге стране планете али не и суграђани који са њима не деле исте политичке ставове и које клевећу да могу бити само „лудаци“, „насилници“ и „фашисти“.
Проћи ће и званично ванредно стање али то неће бити и повратак у „нормално стање“ уколико из свега што се сада дешава не извучемо поуке. Атмосфера у којој цела земља зависи од једног човека и у коме је само један човек окружен „полтронима“ доноси насумичне и нецелисходне одлуке без јасног плана и визије и који се ослања само на „своје“ стручњаке и „експерте“ мора довести до неуспеха. Кад дође криза, сви лажни пријатељи у земљи и ван ње нестану заокупљени сопствени бригама, а ми ћемо остати једни са другима и само се једни на друге можемо ослонити.
Савет за одбрану и безбедност Српског покрета Двери
Фото: Танјуг