Данас је на насловној страни некада угледног српског листа „Политика“ освануо велики наслов – „Србија је свима добра само кад је тешко“. Тај наслов је истим великом словима пресликан као наставак истог текста на петој страни тог листа и јасна је порука која је тим путем упућена читаоцима. А поента је – ми смо Србија а ви сте ти који је волите само кад вам треба.
Ауторка текста је једино оставила читаоце у недоумици – да ли је ово њен лични став, став редакције или политичког врха, јер нигде у наставку текста читаоци не виде чиме се поткрепљује и доказује оваква срамна теорија.
Коме је то Србија само добра кад им је тешко и ко су то сви? Да ли су то грађани Србије који тренутно живе у Србији, наша дијаспора, сезонски радници или мигранти?
Како је „сви“ веома широк појам усмерен ка најширем слоју становништва испада, по логици ствари, да је нама који живимо у Србији добра само кад нам је тешко. При томе се занемарује чињеница да је веома могуће да многи воле ову земљу самим тим што су рођени у њој иако осим тога од ње нису ништа друго добили.
Посебно је интересантно и питање – како је аутор ове скандалозне реченице (ма ко он био – аутор текста лично, уредништво или неки политички чинилац) дао себи за право да шаље овакве поруке – „свом“ (читај – СВОМ) становништву, и ко је тај који је и од кога добио лиценцу да процењује љубав и однос грађана Србије према својој држави?
Питање је и колико власт у Србији воли подједнако све своје грађане када њени експоненти из самог врха, јавно, путем медија, окривљују оне своје грађане који јој се враћају (јер немају где) – за ширење вируса малтене позивајући на њихов линч или када полиција ноћу, у време полицијског часа, довози у Делиблато код Ковина мигранте. И колико воли своје грађане када пицерију у Земуну која је бесплатно делила оброке сиромашним грађанима Пореска управа затвори због 680 динара мањка у каси? Да не причамо о некој љубави према другим малим привредницима, занатлијама, који нису у систему државне субвенције…
Србија је наша мајка и гнездо из ког смо потекли. Неки су остали, неки су отишли, али не заборавите – гнездо је гнездо, као и породица из које си и нећете ви одређивати ко је више воли и да ли сме кад пожели да се у њу врати. Немате на то право!
А о вашој љубави, драги представници власти, и њеним последицама ћемо тек расправљати кад све ово прође и кад, између осталог, једног дана и лист Политика поново буде објективно гласило достојно поштовања.
Ивана Стојановић
Члан Председништва Двери