Предлог мера Двери за враћање поверења дијаспоре у Матицу Србију
Неповерење између расејања и матице је након почетка епидемије корона вирусом још више продубљено. Ова власт је уплашена шта ће се десити ако се мимо њихове воље и контроле стотине хиљада српских држављана врате у Србију а нису симпатизери нити гласачи СНС.
Данас, две недеље након проглашења ванредног стања у Србији, хиљаде наших сународника и даље чека да се врати у своју отаџбину. Наше амбасаде и конзуларна представништва не желе или не умеју да одреагују на све позиве и захтеве хиљаде људи који су и даље заробљени у САД, Шведској, Тајланду, Индонезији, Малти и другим земљама света.
Председник Александар Вучић и Влада Србије су апсолутно заказали у организацији повратка наших људи из иностранства након затварања граница. Зато и не чуди њихово стално кукање и огорченост на своје сународнике који желе да се врате у Србију.
Уместо да комуникација иде преко Управе за дијаспору Министарства спољних послова која је и надлежна за сарадњу са нашим сународницима у свету, властодршци су комуникацију са дијаспором препустили једној групи грађана која је блиска Ани Брнабић и која поред све своје добре воље нема ни људске капацитете ни логистику да се бави овим пословима.
Ово што нам се сада дешава је последица и резултат осмогодишње небриге СНС када је дијаспора у питању. Све што су могли су угасили (Министарство и Скупштину дијаспоре), смањили на минималан број радника Управу за дијаспору, тако да сада не знају како да завршавају послове у време овакве кризне ситуације.
Страх од повратка наших људи из иностранства, који Вучић и Ана Брнабић показују последњих дана, није условљен само бригом због доношења короне вируса, већ и страхом због губитка својих политичких позиција. Народ из дијаспоре је углавном финансијски независан, интелектуално поткован и са њим се не може манипулисати у својим предизборним и маркетиншким активностима.
Дијаспора и сада има капацитете да организовано помогне Матици, али због вишегодишњег лошег искуства слабо ко жели да сарађује са овом влашћу која и у овој ситуацији показује да је није брига за четири милиона Срба који живе ван Србије и непрестано помажу отаџбини и својим породицама овде.
Након пада ове власти српско расејање мора бити укључено у друштвена и политичка дешавања у Србији на следеће начине:
- Олакшавањем бирачког права да могу да бирају и буду бирани, и одлучују о свакој будућој власти у Србији;
- Добијањем загарантованих места за своје представнике у Скупштини Србије.
- Омогућавањем да представници дијаспоре руководе институцијама и фондовима који ће се бавити пружањем финансијске помоћи Матици у циљу обнове Србије и њене привреде;
- Учешћем у раду будућег Министарства за дијаспору и другим државним институцијама које ће се бавити комуникацијом са дијаспором.
Србија је била и увек ће бити безбедно место за све оне наше сународнике и држављане који желе да се врате у Србију било физички или пословно, а ми смо дужни да им обезбедимо правну сигурност и сваку врсту погодности како бисмо заједничким снагама са нашим расејањем учествовали у преображају, обнови и бољитку Србије.