Срби воле вође. Теза коју смо током живота често пута чули. Нажалост, она је у великој мери тачна. Проистиче из чињенице да смо као народ током историје живели у различитим државним уређењима и системима који су наметали владавину једног човека. Од средњовековних владара преко устаничких првака и кнежева и краљева из обе династије до комунистичких диктатора и на крају демократски изабраних председника који су опет излазили из оквира својих надлежности и тиме обесмишљавали како Устав тако и златно правило о законодавној, извршној и судској власти.

Љубав према сопственим вођама има корене и у нашем менталитету и карактерологији. Жеља да уместо нас неко уради важан задатак или  реши велики проблем, склоност ка брзим решењима ван институција, често неспремност за преузимање одговорности, некритички однос према вишим властима, не разликовање лидера у позитивном смислу од просечних оратора са запаљивим говорима без садржаја и способности као и недостатак самопоуздања и победничког духа код појединца а онда и народа у целини. Међутим, занимљиво је и то да се бесловесна љубав често претварала у невероватну мржњу према истом човеку односно истом вођи. Та чињеница ипак потврђује став да Србији није потребан вођа већ уређен систем заснован на јасном програму и националној стратегији која окупља уместо да дели ово што је остало од српског народа.

Када говоримо о демократији као врсти политичког система који није и даље у пуном капацитету заживео код нас (упркос увођењу вишестраначја пре 30 година) треба истаћи улогу политичких странака и њихове идеолошке хетерогености која парадоксално врло често почива на потпуној безидејности и непостојању правог програма. Политичка култура уз дијалог и дебату без увреда, клевета и лажи, подразумева да одређену политичку организацију подржавате и гласате на изборима јер познајете њене програмске смернице и идеологију, да сте политички активни јер схватате да државом не могу управљати групе грађана и локалне иницијативе већ политички субјекти који имају јасне циљеве и да ниједан вођа не може бити изнад идеје и програма организације коју чине десетине хиљада људи. Такође, права политичка култура искључује могућност да сте данас конзервативац, сутра већ либерал а на крају социјалиста и све то из лукративних разлога. Уз то потребно је и афирмисати став одређеног броја људи који не желе да буду чланови странака али имају потребу да своју политичку опредељеност јавно искажу и подрже идеје које су у складу са њиховим личним уверењима. Међутим, суштина је управо у томе да разликујемо програмску од лидерске странке.

Почетком последње деценије 20 века па све до данас, на српској политичкој сцени се појавило много странака и партија. Поједини познаваоци политичких прилика би рекли да је таква политичка хиперпродукција логичан и природан исход процеса преласка из једнопартијског система у друштво политичких слобода. Неки други, по мало злуради би истакли стару пословицу – 2 Србина а 3 странке. Избегавајући архаичну и за 21. век потпуно неприхватљиву поделу странака на леве и десне, релевантне политичке организације у Србији би се могле сврстати у две групе: националне и грађанске односно конзервативне и либералне. Иако су у изборним кампањама и једни и други истицали „програмске идеје“, на крају се све сводило на поступке и одлуке лидера а резултати тога су били: изневерена предизборна обећања, узалуд потрошено време и наменски државни новац као и протраћени гласови грађана који су разочарани у политику и у све већем броју не желе да учествују у политичким дешавањима. Поставља се питање: „За кога и шта људи у Србији гласају ?“

Неспорно је да постоји одређени број људи који због традиционалне породичне политичке опредељености гласају као и они који се заиста интересују за политички програм и због тога дају поверење кроз гласове. Ипак, чини се да највећи део људи иде за паролом са почетка текста односно мисли да је вођа или лидер странке тај који ће решити све њихове проблеме. Странка коју представља изгледа им као агенција или фирма која га препоручује и логистички прати. И то је заправо највећи проблем политике у Србији. Људи се због медијске манипулације али и реално сопствене политичке површности и незнања, опредељују за људе сумњивог карактера, магловитих политичких ставова, нејасног порекла имовине и прецењених личних способности. Све наведено имају прилику да виде у последњих осам година односно како изгледа када државом руководи група људи која више личи на добро организовану мафијашку екипу и којој странка служи као параван за прљаве послове. Програм и идеологија те странке не постоје што је трагично за земљу којом владају. Постоји само воља једног човека. Још једног у низу погрешних вођа кога су Срби изабрали. а чије ће катастрофалне последице владавине осетити веома брзо. Но вратимо се на поенту овог текста.

Политичким организацијама су потребни лидери, они који поред личних врлина и политичког талента могу да се носе са изазовима без жеље да се повуку упркос притисцима и искушењима. Ипак, и они као и они који их подржавају морају бити свесни да су базичне вредности и идеје увек најважније у њиховом раду и да је то она спона која их обједињава. Оно што је важно нагласити је да данас у Србији постоје програмске странке. Нема их много, али егзистирају у тешким и ванредним околностима.

Политичка организација којој припадам је породични покрет слободних људи. Странка модерних конзервативаца и искрених родољуба. Програмска, а не лидерска странка.

Иако му и најжешћи критичари не могу оспорити енергичност, говорнички дар и политичку харизму, председнику нашег покрета (узгред и једном од оснивача покрета) замерају да је приватизовао сопствену странку !?

Имајући у виду да је то бесмислена оптужба и ноторна неистина, треба истаћи да она долази из два правца. С једне стране од наших бивших сабораца који својим садашњим политичким ангажманом заправо потврђују да су све време били неискрени и да нису у потпуности разумели наше идеје, а са друге стране од политичких противника који тим нападом исказују сопствену аутопројекцију – они који  су од својих странака направили фирме и уточиште за хуље, прелетаче и људске ништарије који ће, верујем врло брзо након слома, остати заувек на дну друштвене лествице.

На крају треба подвући да је за оздрављење политичког живота у Србији неопходно да људи коначно почну гласати за политичке програме и странке које на томе инсистирају а не само лидере који су подложни променама и чија смењивост не сме бити довођена у питање. Сваки лидер политичке организације мора бити свестан да руковођење странком има рок трајања и да је то корисно и за рад и постојање странке, али и за њега лично. Јер сваки истински политички лидер зна да ће његов највећи успех бити да његова идеја и визија наставе да живе и јачају и после њега. То ће на крају бити кључни доказ да није узалуд потрошио свој живот већ да је урадио нешто корисно за свој народ и државу.

Ранко Радовић, потпредседник омладине Двери