Имајући у виду ширење епидемије изазване коронавирусом у Републици Србији је дана 15.03.2020. године уведено ванредно стање од стране председника државе, као и председника Владе и председника Народне скупштине под изговором да Народна скупштина није у могућности да се састане. На наведени начин актуелна власт је прекршила одредбе члана 200 став 1 Устава којим је прецизирано “Када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, Народна скупштина проглашава ванредно стање“.
Наиме, министар одбране је послао врховном команданту, председнику Републике Србије, писмо да је угрожена безбедност грађана Србије. Одредбе члана 87. и 88. Закона о одбрани које се помињу као основ за предлог министра одбране председнику републике истовремено се односе на увођење ратног стања и на увођење ванредног стања, очито због безбедности државе, односно непосредне ратне опасности и сличног, међутим јасно је да епидемија вируса није у надлежности министарства одбране. Влада је претходно донела уредбу о забрани окупљања више од 100 људи у затвореном простору, што сасвим случајно укључује и Народну скупштину. Међутим, рад Народне скупштине као битног органа у функционисању државе никако не би смео да се сматра јавним окупљањем, а посебно имајући у виду чињеницу да је одредбом члана 109 Устава предвиђено да се Скупштина не може распустити у време ратног или ванредног стања. Ванредно стање, према Уставу, уводи се „кад јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана“.
У случају када одлуку о ванредном стању није донела Народна скупштина, неопходно је да исту скупштина потврди у року од 48 сати од момента њеног доношења. Исто се односи и на мере којима се одступа од људских и мањинских права а исте није прописала Народна скупштина. У том случају неопходно је да Влада уредбу о мерама одступања поднесе на потврду Народној скупштини у року од 48 сати од момента њеног доношења. Из разлога што исто није учињено, уз образложење да скупштина није у могућности да заседа, наведеним чињењем прекршене су и одредбе члана 200 став 8 и 9 Устава РС.
Колико год била озбиљна и опасна епидемија вируса, она свакако не може да се тумачи као нешто што угрожава опстанак државе и народа. Стога, не може се оправдати тврдња односно став да се Народна скупштина није могла састати из наведених разлогa, те долазимо до закључка да се одлука доносила самоиницијативно од стране појединаца без учествовања Народне скупштине, а посебно имајући у виду одредбу члана 105 Устава којом је прописано да Скупштина доноси одлуку о проглашењу и укидању ванредног стања, већином гласова народних посланика на седници на којој је присутна већина народних посланика. На наведени начин је уведено ванредно стање противно уставним одредбама.
Актуелна дешавања везана за епидемију изазване коронавирусом су дала повод Влади да доноси одлуке којима би ограничила рад Народне скупштине. Влада је прво донела Уредбу о забрани окупљања више од 100 људи у затвореном простору те на тај начин онемогућила рад Народне скупштине и сва овлашћена су самим тим прешла на председника државе, председника Владе и председника Народне скупштине који су и донели одлуку о ванредном стању. Ниједна одлука владе или други акт било ког органа извршне власти не сме, нити може бити сметња за одржавање седнице највишег законодавног тела односно Народне скупштине. Исто је учињено и у случају одлучивања о мерама којима се одступа од људских и мањинских права. У складу са наведеним овде је прекршена одредба члана 200 став 3 Устава у ком је наведено „За време ванредног стања, Народна скупштина се састаје без посебног позива и не може бити распуштена“, као и одредба члана 200 став 4 Устава којом је прецизирано да „Проглашавајући ванредно стање Народна скупштина може прописати мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права“
Додатно кршење Устава РС од стране актуелне власти поред горе наведеног је доношење пакета економских мера, што се може сматрати као ребалансом буџета, без потврде и изјашњења Народне скупштине чија је ово посебна надлежност која је предвиђена одредбом члана 99 Уставом РС. Влада наведене мере је морала да поднесе Народној скупштини како би се дала могућност изношења евентуалних примедби које би сигурно постојале имајући у виду садржину изнетих мера. Наведено поступање власти је још једно у низу непоштовања Устава као највишег правног акта ове државе, чиме се доводи у питање владавина права као и валидност свих одлука донетих у току овог ванредног стања.
Аљоша Баранов
Члан Савета Двери за уставна питања, правду и законодавство