Члан 21. Устава прописује да су, пред Уставом и законом, сви једнаки и да је забрањена свака дискриминациjа, непосредна или посредна, по било ком основу, па и по основу политичког опредељења, и да нико, а поготово председник Републике који изражава (члан 111) „државно јединство Србије“, нема право да грађане, далеко било, селектује, класификује и дели по основу сопствене страначке позиције или из угла своје политичке симпатије!
Прочитајте сад ово:
„Данас су фашистичке фаланге Бошка Обрадовића и Савеза за Србију напале посланике, напали их физички, обарали их на земљу, цепали им сакое. То су урадили желећи да покажу да је насиље оно што би требало да влада у Србији и добије већинску подршку народа.
Зато тражим од народа да на најоштрији могући начин осуди фашистичко дивљање ових људи и да покажемо да је Србија демократска земља. То тражим и од свих политичких представника. Јер можемо да се разликујемо по много чему, мислимо другачије о свим питањима, али фашизам никад није био својствен Србији, а ове слике могли смо да гледамо само у нацистичкој Немачкој тридесетих и усташкој Хрватској четрдесетих.
Србија неће дозволити да победи фашизам. Уверен сам да ћемо се изборити за демократске вредности и поредак и очекујем да грађани Србије буду апсолутно јединствени у осуди онога што се данас догодило. Наше је да сачувамо демократију и на изборима покажемо коме верујемо.“
Чекајте мало!
Па, на кога је, заправо, мислио наш преначитани Врховник кад је, у инста(нт)грам обраћању српском народу и сенату, закључио да су „фашистичке фаланге“ напале народне посланике, да су их обарали на земљу, цепали њихове сакое, желећи да покажу да је насиље оно што би требало да влада у Србији и оно што би требало да добије већинску подршку народа?
Термин „фаланга“ је, нововременски, прво присећање на Шпанску фалангу за окупљање националистичке синдикалистичке офанзиве (Falange Española de las Juntas de Ofensiva Nacional Sindicalista) коју је генералисимус и Каудиљо (титула бившег шпанског фашистичког диктатора, као „Дуче“, као „Фирер“, дакле: Вођа) Франсиско Франко, од десничарске партије задојене раним италијанским фашизмом, након слома Шпанске револуције, довео у статус странке, прецизније, покрета владајуће идеологије који је 1942. имао невероватних 932.000 чланова! Која то партија у Србији, беше, има, чак и за много многољуднију Шпанију, процентуално, у односу на број становника, недостижних 750.000 чланова!
Ако је вођа мислио на фаланге, као на војне формације у античкој Грчкој, и ту је баш омашио мету. Хоплитску, рецимо, фалангу чинили су тешко наоружани пешаци (хоплити), густо стројени у правим редовима који су чинили квадрат, били наоружани копљем дугим три метра тако да су и хоплити из четвртог реда могли да учествују у борби. Пошто пиштаљке и медицинске маске којима су били наоружани „дверјани“ не личе на округле штитове и бронзане кациге, а нити „дверјански фалангити“ на „непробојни живи зид непријатељској коњици“, тешко да „фашистичке присталице“ Бошка Фашисте (официјелна титула коју је Врховников режим овом народном посланику залепио још пре три године) могу да се, чак ни на силу, упореде са хоплитским фалангама.
Да Врховник, можда, ипак, није циљао на македонску фалангу? Ту, вероватно најпрофесионалнију војску старог века, густо збијених редова фалангита са штитовима постављеним један уз другог, осмислио је Филип Други Македонски, а описао Хомер у „Илијади“: „Штит се саста са штитом и шлем са шлемом, са борцем борац; а гривасти шлеми дотакоше заслоне сјајне кад би се нагнули борци; толико се стиснуше густо…“ Фаланга је била подељена у шест батаљона, укупно до хиљаду и по људи. Петнаест приведених демонстраната, три-четири неприведена посланика и остали (њих „тачно 26 избројаних“, рече ли Врховник?), без „дренових копаља дужине до пет и по метара“, без фригијских шлемова, баш и не подсећају на неку фалангу. Копљаници фалангити су, иначе, били припадници владареве телесне гарде, што би значило да их није организовала древногрчка опозиција, већ су то могли, једино и искључиво – они који су били владари тог дела античког света!
Фашисти, они аутохтони италијански и њихови најпознатији ученици (немачки нацисти) који су увелико надмашили учитеље, патили су од од великих бројки, рекорда и историјских подвига, и свакојаке мегаломаније и претеривања…
Има, тако, један дијалог у Платоновој „Држави“:
„- А шта ти мислиш, Глауконе, шта ће они одговорити ако би их неко питао: „О, чудновати људи, о каквим бројевима ви расправљате? Где је та јединица која је увек таква каквом је замишљате, увек једнака другој потпуно истој јединици од које се нимало не разликује и која је без икаквих делића?
– Мислим да ће рећи како они говоре о бројевима који се могу само замислити, и којима се иначе не може ма како оперисати.
– Видиш, дакле, о пријатељу – рекох – да нам је заиста потребна наука, јер она очигледно приморава душу да се у тражењу истине служи мишљењем.“ (Платон „Држава“)
За разлику од Платона, овима данас и овде, „Струка“ у коју се, пренападно, куну није потребна, чиста, у овом случају хуманистичка, наука (част паранауци, она је овде више него добродошла!) није исувише пожељна, они све и све најбоље знају, умеју, а и „хоћеју“…
Да ли је, рецимо, нормално да, у предвечерје дана када је у Европи и свету „побеђен фашизам“, председник државе која је, сходно сопственом законодавству, „једина у Европи“ имала два антифашистичка покрета у Другом светском рату (партизански и равногорски) – пред истим тим светом опањкава државу на чијем је челу, тврдећи да је у Србији на делу фашизам?! И све то у дану када посланици Врховникове странке у Народној скупштини за своје колеге из опозиције, без пардона, тврде да су, у време ванредног стања и пандемије, прижељкивали смрт и навијали за њу, да су они издајници народа и државе, односно савезници коронавируса, да су мрзитељи Србије, да раде против Србије и њених грађана!
И у дану када министар полиције (усред изборне кампање коју је, управо ова власт, испожуривала вирусу упркос!) забрањује одржавање скупова са више од 50 грађана; у дану у коме је РЕМ, по ко зна који пут, одбио да ограничи емитовање заразних ријалити програма, промотера насиља, на две гледане ТВ тровачнице; у дану када Врховник, е да би зацементирао „базу сигурних гласова“, поништава и „Струку“ и науку, пресуђујући да је О.К. да се у градском превозу истовремено тискају и радници и сељаци, и пензионери и поштена интелигенција, и деца и старци…
Но, да видимо још да ли је ово „ово фашистичко дивљање Бошка Фашисте и Савеза за Србију“ такво да смо – опет наводим визионарску мисао Врховника српског – „ове слике могли да гледамо само у нацистичкој Немачкој тридесетих и усташкој Хрватској четрдесетих“?
Све релевантне дефиниције фашизма, пре него што је 8. маја 2020, Врховник српски светској хуманистичкој науци дао свој научни допринос, сложиле су се у томе да фашизам одликују: диктаторска моћ, уздизање вође, борбена влада, насилно сузбијање опозиције, тоталитарна једностраначка држава, „наоружана партија“, популизам и снажно дисциплиновање друштва и привреде, слављење младости „због физичке снаге, идеализма младих и њихове спремности на саможртвовање“ (изборна парола нациста тридесетих година 20. века: Нашој деци будућност – кроз Адолфа Хитлера“; cvijetinmilivojevic.blogspot.com). Чак и у симболичком смислу (сноп – итал. fascio, по узору на римске фасције, сноп прућа око секире), знак Мусолинијеве фашистичке партије упућује на снагу кроз присилно јединство – један прут лако се ломи, а сноп прућа врло тешко!
Најмањи заједнички садржилац свих дефиниција поручује да је ВЛАСТ и МОЋ, дакле позиција, једино, а не политичка опозиција, макар била и најрадикалнија, у позицији да (с)проводи фашизам!
Чему онда тираде, олако испаљених, погрда и дисквалификација (уместо логичних осуда сваког појединачног акта насиља, ако га и када буде) на рачун политичких неистомишљеника који демонстрирају и то од стране најодговорнијег човека у земљи, а који, гле апсурда, политички долази управо из круга (то је цео један његов јавни живот) оних који су, пре само 10, 20 или 30 година, таргетирали неке друге или чак и исте ове људе, као „издајнике“, „усташе“, „стране шпијуне“, „НАТО локаторе“ и томе слично?
Чему све, осим ако ово опањкавање властитог народа, грађана и државе на чијем је челу, није бедан ситностраначки покушај прибављања неког лажног „алибија“, искупљења, „окајавања грехова“ од оног дела тзв. међународне заједнице који му је, у последње време, почео озбиљно да замера на помањкању грађанских слобода и демократских права у Србији? А на унутрашњем плану, претња неким новим, пу-пу-пу запаљивијим, видовима „контрашерповања“ („Дамоклов мач контрашерповања“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)?
А свега овога не би било, само да је, што би рекао др Шешељ, „Пера (тј. Стефановић др Небојша“) отишао на полицију и бавио се својим послом осим новонапредном теоријом и праксом „антифашизма“, а Врховник, уз општедруштвени консензус, одложио избор за тренутак када Србија заиста буде слободна, макар само од вируса.
„Свестан владалац контролише подсвесне снаге својих поданика и тако показује да стварно влада људима онај ко влада њиховом подсвешћу.“ – записао је Ђуро Шушњић у својим „Рибарима људских душа…“.
У нашој стварности, ово је, на жалост, преведено на Орвела („1984“):„Ко контролише прошлост, контролише и будућност, ко контролише садашњост, контролише и прошлост“. Јер, онај ко „влада подсвешћу људи“, без зазора, већ „тражи од народа и свих политичка представника да на најоштрији могући начин осуде фашистичко дивљање ових људи“. Даће Бог да Врховнику ипак „дође у главу“, да мало „смири доживљај“, јер с обзиром да му коалицију подупире партија која је целу антимилошевићевску Србију, и то у три наврата, 1991, 1996, па у смирај 2000, крстила као „фашистичку“ – не смем ни да помислим какве би „године расплета“ (цитат: Слободан Милошевић) могле поново да уследе.
Цвијетин Миливојевић, политички аналитичар
Извор: блог Цвијетина Миливојевића
Фото: РТВ