Према члану 25.КЗ-а Србије кривично дело је учињено са умишљајем кад је учинилац био свестан свога дела и хтео његово извршење или кад је учинилац био свестан да може учинити дело па је на то пристао. Теорија и пракса разликују поделу на директан и евентуални умишљај.
ДИРЕКТАН УМИШЉАЈ је свесно и вољно остварење бића кривичног дела. Умишљај одређују две компоненте, интелектуална и вољна, које чине једну целину. Да би се дошло до схватања појма умишљаја, ове две компоненте се морају ближе одредити.
Код директног умишљаја, смисао интелектуалне компоненте јесте да је за умишљај услов да је учинилац кривичног дела спознао своје дело, прави смисао онога што стварно ради. Он мора да има јасну представу о свакој околности његовог кривичног дела као једног догађаја у спољном свету. Дакле, када предузима радњу кривичног дела он мора те околности да има у својој свести. На пример, код кривичног дела разбојништва-да је свестан да одузима туђу покретну ствар употребом принуде.
За умишљај се тражи да учинилац кривичног дела има представу о делу и да се та представа поклапа објективно са његовим стварним садржајем. Дакле, представа о делу обухвата све околности које чине законски опис датог дела. При том, учинилац није у обавези да зна које све то околности улазе у законски опис дела.
Радња је обавезан елемент сваког кривичног дела и без ње се биће кривичног дела не може замислити. Учинилац кад предузима радњу кривичног дела мора увек имати тачну представу о радњи. Ако у законском опису кривичног дела стоји посебан начин извршења дела, онда се за умишљајно извршење кривичног дела тражи да учинилац буде свестан и начина извршења. Такође, учинилац мора имати и тачну представу о објекту радње, ако та околност чини део законског описа кривичног дела, нпр. код кривичног дела из члана 190. КЗ-а, учинилац мора да зна да је засновао ванбрачну заједницу са особом млађом од 18 година. Без тачне представе о тој одлучној чињеници нема места умишљајном извршењу овог кривичног дела, а самим тим нема ни кривичног дела, будући да закон предвиђа да се за ово дело одговара само када је учињено из умишљаја. Последица такође може бити обележје кривичног дела и као таква мора бити обухваћена свешћу учиниоца кривичног дела. Довољно је да учинилац има свест о могућности наступања последице. Када законски опис дела обухвата наступање последице, учинилац мора да својом свешћу обухвати и узрочну везу између радње и последице, зато што узрочност-веза између радње и последице, спада у законски опис дела. Овде треба напоменути да законски опис кривичног дела није исто што и законско биће кривичног дела. Будући да се кривична дела деле и на дела чињења и нечињења, свест учиниоца код кривичних дела нечињења мора обухватити и свест о неспречавању последице. Исто тако, и код тзв. delicta propria , за која се тражи посебно својство учиниоца – умишљај обухвата и свест о тој околности.
Када су у питању обележја неког кривичног дела, она морају бити обухваћена свешћу учиниоца и као таква различита су по својој природи. Та обележја могу бити стварне или нормативне природе.
Обележја стварне природе подразумевају појмове из свакодневног живота који одговарају појмовима из законског бића, те као такве свест учиниоца треба да их обухвати. Нпр. човек, оружје и сл.
Обележја нормативне природе представљају појмове који захтевају повезивање са неком нормом. Не тражи се да учинилац зна правну дефиницију ових околности и да их препозна као нормативне категорије. Умишљај ће постојати ако учинилац има свест о овим околностима на тај начин што ће му бити јасно њихово значење, функција и смисао тих околности у друштвено-социјалном животу. Нпр. туђа покретна ствар, службено лице, исправа, лиценца и сл. Тако код фалсификовања исправе, учинилац у погледу појма исправе мора имати свест да фалсификује нешто што служи за доказивање.
За умишљај се не тражи да учинилац правилно тумачи појмове из законског бића и не тражи се да правилно околности свог понашања подведе под одговарајуће делове законског бића. На пример, лице А нанесе лицу Б тешку телесну повреду, а погрешно држи да је нанео лаку телесну повреду. Та погрешна оцена лица А у овом примеру је кривичноправно ирелевантна. Заблуда лица А у овом случају постоји јер је учинилац свестан одређене околности и њеног стварног садржаја, али погрешно интерпретира њено кривичноправно значење. Таква заблуда је ирелевантна за постојање свести о кривичном делу као интелектуалној компоненти умишљаја.
Када говоримо о вољној компоненти умишљаја, тад се мисли на вољу-одлуку учиниоца да учини кривично дело и да хоће да оствари законско биће дела. Овде разликујемо две ситуације : умишљај као намерно остварење кривичног дела и умишљај као хтење нужне споредне последице.
У првом случају, учинилац иде за тим да оствари последицу дела, он хоће извршење дела и управо је и радњу извршења предузео са тим циљем и том намером. На пример, неко лице пуца из ватреног оружја на друго лице јер жели да то друго лице лиши живота. Дакле, учинилац хоће дело, његова радња је сва фокусирана према последици. Таква воља учиниоца носи у себи одређену намеру, јер неће постојати воља ако нема намере.
Оваква намера не мора бити и крајњи циљ учиниоца ако исти предузима неко неправо, јер то може да му служи као начин да оствари крајњи циљ и тада се исто сматра да је хтео извршење дела. На пример, кривична дела из користољубља-лице А лиши живота свог рођака лице Б како би добио наследство.
У другом случају, учинилац хоће извршење кривичног дела и онда када је свестан да ће остварењем његовог главног циља, наступити и још једна даља последица, јер и једно и друго чине недељиву целину. Та споредна, нужна последица је обухваћена његовом вољом. На пример, када учинилац хоће да лиши живота одређено лице и баци бомбу у кафић пун људи где се то лице налази.
ЕВЕНТУАЛНИ УМИШЉАЈ постоји кад је учинилац био свестан да услед његовог чињења или нечињења може да наступи последица кривичног дела, па је пристао на њено наступање.
Учинилац одлучује да учини вољни телесни покрет или пропушта да то учини, иако има свест да може доћи до реализације забрањене последице. Иако та последица није оно што он хоће, он се мири са тим да да та последица наступи, он пристаје на њу да би остварио оно што је његов главни циљ. На пример, лице А запали кућу лица Б и при том зна да се у тој кући налази лице Ц. Лице А хоће паљевину куће лица Б, али предвиђа могућност да услед пожара лице Ц може изгубити живот. Дакле, лице А не жели смрт лица Ц, али пристаје на то и изазива пожар.
Интелектуална компонента је свест о могућности наступања последице. Учинилац је свестан да постоји конкретна опасност која може довести до повреде објекта радње и свестан је ризичности ситуације. Нема евентуалног умишљаја ако учинилац нема уопште представу о могућности наступања последице (несвесни нехат), као и онда када је наступање последице предвидео као сигурно и неизбежно (директан умишљај).
Евентуални умишљај постоји када код учиниоца постоји неизвесност у погледу постојања неке околности која чини законско биће дела. Сам моменат предвиђања последице као сигурне или могуће је неодређен, па је тачка разликовања између директног и евентуалног умишљаја везана за вољну компоненту.
Вољна компонента је пристајање на наступање последице. Учинилац се мири са тим да се као резултат његовог чињења или нечињења јави нежељена последица. Исти је свестан могућности да наступи последица коју он иначе не жели, али је прихвата као цену да оствари један други циљ.
Евентуални умишљај је на граници између умишљаја и свесног нехата. Интелектуални елемент је исти код оба ова кривичноправна института, а то је да постоји свест о наступању последице. Разлика је у томе што код евентуалног умишљаја учинилац пристаје на последицу, а код свесног нехата он иде за тим да последица неће наступити или да ће је моћи спречити. За разграничење ова два појма може да послужи тзв. Франкова формула која је добила назив по немачком теоретичару Рајнхарду Франку и садржи извесна практична правила. По томе треба узети све околности дела и поставити питање како би учинилац поступио да је био сигуран да ће наступити последица дела, односно да су му биле познате све околности. Ако се на основу околности извршења дела тада закључи да би он предузео радњу извршења постојаће евентуални умишљај ; у супротном постојаће свесни нехат. У случају сумње, треба узети да постоји нехат.
Кривични законик Србије познаје само две врсте умишљаја. Међутим, у теорији кривичног права познате су неке још неке врсте умишљаја и конструкције умишљаја.
Dolus determinatus постоји када је учинилац предвидео последицу управо онакву каква је наступила. А пуца на Б свестан да пуца не само на човека, већ конкретно на лице Б, док dolus indeterminatus постоји кад се последица предвиђа само уопштено и кад је за учиниоца без значаја каква ће бити ближа обележја конкретне последице. А пуца у гомилу људи свестан да ће наступити смрт неког лица, али без тачне представе које ће то лице бити.
Dolus repentinus се зове изненадни умишљај и постоји кад учинилац приступи извршењу дела изненада, без икаквог размишљања-на мах, а dolus praemeditatus са претходним размишљањем или предумишљај постоји када извршењу дела предстоји дуже размишљање, нпр. о начину и месту извршења, објекту дела итд.
Dolus antecedens је претходни умишљај и претходи извршењу дела , а dolus subsequens је накнадни умишљај и појављује се накнадно после извршења радње дела.
Dolus alternativus је један посебан случај неодређеног умишљаја. Овде се мисли на ситуације када је учинилац предвиђа остварење две или више последица, али тако да једна искључује другу, па се може остварити само једна.
Михаило Лакчевић
Адвокат из Београда
Коришћена литература :
Фрањо Бачић, Кривично право општи део, друго издање, Информатор, Загреб, 1980 год. стр.251-260.
Јанко Таховић, Коментар Кривичног Законика, друго издање, Савремена Администрација,Београд,1963 год. стр.56-59.