Почетак сваке приче о кризи нашег друштва требало би да почне са кризом демократије.
Нама, што би рекао политиколог Младен Мрдаљ, „треба више а не мање демократије“. Српска демократија данас умире уживо у директном преносу. Шта се догодило са владавином народа, ко заправо влада Србијом и како да одбранимо државу од власти и вратимо је народу?
У инспиративној књизи „Право на побуну – увод у анатомију грађанског отпора“ (Фрактура. Запрешић, 2010), Срећко Хорват и Игор Штикс савремену демократију описују овако: „Демокрацијом зовемо поредак којим заправо влада аристокрација, дакле, олигархија, уз пристанак многих који га дају на повременим изборима и потом нестају с политичке позорнице док их се опет не позове да својим изласком потврде пристанак на оно што није њихова већ заправо аристократска владавина, при чему је оно најбољи ту да означи најмоћније и најбогатије“.
На другом месту аутори указују на суштину проблема са демократијом данас: „Сувремене либералне демокрације карактеризира не владавина народа, што би демокрација требала значити, већ искључивање грађана из политике. Велики број грађана сувремених држава уопће се не препознаје у изборној и представничкој демокрацији те апстиненцијом често изражава неартикулисан протест и фрустрацију због властите немоћи“.
Аутори нуде и решење ове демократске аномалије и политичке безвољности савременог човека и грађанина: „Битка за истинску демокрацију води се и водит ће се управо на том пољу с циљем развијања модела радикалне и радикално инклузивне демокрације која ће омогућити активну партиципацију грађана у политичком одлучивању о стварима које их се директно тичу“.
Дефинитивно наш велики друштвени проблем је одсуство веће укључености грађана у политику. Грађани се често не користе ни правом да бирају или буду бирани на изборима као јединим преосталим обликом политичке партиципације.
За то време каста професионалних политичара влада Србијом 30 година. Сасвим је јасно да они после избора владају без икакве контроле. Србија одавно није имала референдум по било ком питању, као облик директне, непосредне демократије. Имамо политички систем који се претворио у владавину параполитичких монопола који контролишу све сфере политике, служби безбедности, медија и привреде.
Више није довољна само промена власти. Морамо комплетно да разградимо овај погубни политички систем и подигнемо нови. Србији недостаје „демократија одоздо“, од најмање јединице организованог грађанства: на Универзитету, у предузећима, у зградама и насељима…
Нама су неопходни сви они класични облици протеста: од студентских демонстрација, преко радничких штрајкова и сељачких буна до грађанских уличних акција којима бисмо сви заједно бранили наша права: на слободу мисли, на рад, на наш град, на наше село, на здраву животну средину… Грађани морају бити свесни да имају демократско право на побуну и грађанску непослушност, као и да им нико неће поклонити слободу, правду и демократију.
Ово је време за нове политичке идеје и нови друштвени дијалог. Више него икад потребна нам је партиципативна демократија, инклузија грађана у политику и свест о томе да „ти одлучујеш“.
Треба да тражимо више референдума од републичког до локалног нивоа, повратак одузетих надлежности, прихода и имовине локалним самоуправама и најхитнију промену комплетног изборног законодавства и прелазак на комбиновани (мешовити) изборни систем који би омогућио гласање и за кандидате по имену и презимену, а не само за затворене партијске изборне листе.
Вреди размислити о обавезности гласања, већем броју изборних јединица, степенастом изборном цензусу, олакшаном бирачком праву за наше држављане у иностранству (гласање поштом или електронским путем), дводомном парламенту, промени комплетног државног уређења…, и о свему томе отворити јавне расправе и кроз отворени дијалог омогућити циркулацију и размену политичких идеја.
Иако не делимо увек иста политичка уверења, па чак и када се налазимо на потпуно супротним идеолошким половима, важно је да будемо на „правој страни барикаде“ и да се држимо отворености, комуникације, толеранције и солидарности када су у питању базичне демократске вредности и одбрана демократије.
Тако и ово „српско“ читање једне инспиративне „хрватске“ књиге, и отворени дијалог једног „десничара“ са левичарима и неомарксистима није ништа необично већ управо нормално и плодотворно прожимање политичких идеја које су „изнад левице и деснице“.
Као што су нам проблеми у којима живимо заједнички, тако то могу бити и многа решења. Али, пре свега нам је потребно отварање табу тема савремене демократије, поштовање и отворени дијалог између различитих мишљења, а све у интересу општег добра, а не страначких и личних интереса олигархије и параполитичких монополиста. Већ данас да покажемо на нашем примеру како би требало да изгледа та Србија после Вучића као права демократска држава.
Аутор је председник Српског покрета Двери
Фото: Фонет/Огњен Стевановић