Ово кривично дело је фигурирало и било у оптицају да постане део нашег материјалног кривичног законодавства, али до тога није дошло. Постојала је интенција још 2016. године да се ово дело уведе у наш кривичноправни систем, кроз спроведене измене и допуне Кривичног законика, али до тога није дошло ни тада, а ни касније изменама и допунама КЗ-а из 2019. године.
Нека прелиминарна уопштена радна дефиниција овог дела је гласила као намерно знатно увећање имовине службеног лица ,чија вредност прелази прописан новчани износ , које је очигледно несразмерно његовим законитим и пријављеним приходима. Оваква дефиниција отвара низ тема на размишљање и дискусију.
Оно што се може констатовати да је оваква дефиниција неодређена и непрецизна. Она као преширока формулација је неразумљива, и као таква није најјаснија ни правним стручњацима, а камоли лаицима и грађанима којима треба приближити овај појам и шта се жели постићи овим новим кривичноправним институтом односно делом.
У овом случају је у питању широко постављена кривичноправна норма – тзв. “ каучук норма” која има сувише екстензивно тумачење, а познато је да се овакве норме морају избегавати у кривичном праву.
Овде мора бити прецизно одређено понашање које се сматра кривичним делом и санкција за то. Кривични закон мора да обухвата оно на шта се односи, а не на неке сличне ситуације.
Ваљало би бити врло обазрив приликом инкриминације овог дела и увођења у наш правни систем.
Основни облик по овој радној верзији дефиниције мора да обухвата директни умишљај, као и да по овоме је очигледно у питању кривично дело где својство извршиоца га ставља у групу кривичних дела delicta propria, јер извршилац овог дела би могао имати статус само службеног лица.
То су лица која врше у државном органу службене дужности, затим изабрано , именовано или постављено лице у државном органу, органу локалне самоуправе…јавни бележник, јавни извршитељ и лице у установи, предузећу коме је поверено вршење јавних овлашћења које одлучује о правима, обавезама или интересима физичких или правних лица или о јавном интересу.Такође, у ову групу спада и лице којем је фактички поверено вршење појединих службених дужности или послова.
Даље, мора се одредити вредност имовине, шта је то знатно увећање имовине и који је то прописан новчани износ који се прелази и по којим критеријумима се одређује та очигледна несразмера у односу на законите и пријављене приходе службеног лица.
Основни облик кривичног дела незаконитог богаћења мора предвидети такву запрећену казну затвора за који се не може изрећи условна осуда – мера упозорења , већ ефективна, вишегодишња казна затвора, заједно са новчаном казном.
Квалификовани односно тежи облици би морали били везани за објективне критеријуме који се односе на висину прописаног новчаног износа, уз прописану казну затвора заједно са новчаном казном, где би се морала по запрећеној казни затвора установити надлежност Вишег суда – прописана казна затвора преко десет година .
Код овог дела, новчана казна представља један вид надокнаде и држави и грађанима – пореским обвезницима ове државе који часно и поштено зарађују и доприносе функционисању државног буџета.
Последња два става би се односила на то да ће се незаконито стечена имовина одузети и да ће се извршиоцу овог кривичног дела изрећи мера безбедности забране вршења позива, делатности и дужности на максималан временски период предвиђен закоником.
Неизбежна је веза лустрације и незаконитог богаћења, јер се међусобно прожимају. Зато је неопходно ово дело учинити правно уобличено озбиљним и чињенично стање подвести под адекватну правну норму, јер је лустрација нешто чему Двери стреме и желе да истрају у тој идеји управо у борби против корумпираног државног апарата.
Закон о утврђивању порекла имовине и посебном порезу који треба да ступи на снагу у марту следеће године одређује дефиницију пријављених прихода, дефиницију имовине, увећања имовине и незаконито стечене имовине.Терет доказивања увећања имовине у односу на пријављене приходе физичког лица је на Пореској управи, а на физичком лицу је терет доказивања да је на законит начин стекло имовину у делу у коме увећање његове имовине није у складу са његовим пријављеним приходима.Казнене одредбе предвиђају новчане казне и фактички се третирају као прекршај.
Све ово додатно збуњује, јер имамо пре свега закон о пореском поступку и пореској администрацији. Ту су у КЗ-у и кривична дела пореске утаје и неуплаћивање пореза по одбитку. Такође , увелико је у примени и закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, где је терет доказивања на окривљеном.
Забрана примене ретроактивности закона је предвиђена Уставом. Одступање од забране ретроактивног дејства закона допуштено је само за поједине одредбе закона, али не и за закон у целини.То подразумева као обавезу да се у поступку доношења закона, уз образложење општег интереса који је основ за одступање од забране ретроактивног дејства закона , утврде и одредбе закона које ће имати повратно дејство.
То СНС – СПС законописци нису урадили намерно нити се то помиње у овом закону уопште, зарад заштите својих интереса. При том су оставили годину дана рок односно време да реше имовинска питања и покушају да избегну одговорност, јер је закон донет у марту 2020. године, а ступа на снагу марта 2021.године. Наравно, треба додати да се може ретроактивност закона применити и за учиниоца дела или прекршаја , ако је исти блажи односно повољнији за окривљеног.
Опције су следеће : или увести ново кривично дело незаконитог богаћења као вид јачања материјалног кривичног законодавства у делу борбе против корупције или изменити одредбе овог Закона о утврђивању порекла имовине и посебном порезу у смислу горе наведених навода. Или урадити и једно и друго.
Ово су само нека размишљања и неке смернице на ову тему око које би требало сви да се потрудимо и да кроз још стручнија и конкретнија решења , размене мишљења, предлоге и јавне дебате, дођемо до најбољих солуција. Хајде да размислимо сви о томе.
адв. Михаило Лакчевић
члан стручног Савета за уставна питања, правду и законодавство СП Двери