Питање кривичноправне репресије присутно је и у међународном кривичном праву. Појављује се један институт који није прихваћен у међународном кривичном праву, али чија присутност је и данас, на жалост неспорна. Хуманитарна интервенција је нешто што се често помиње. Да би хуманитарна интервенција постојала нужно је да се она предузима у циљу заштите људских права која су угрожена озбиљним кршењима.
Није битно да ли се та кршења дешавају у оружаном сукобу или у миру. Хуманитарна интервенција би се могла дефинисати као употреба оружане силе од стране државе или држава против неке државе без њене сагласности, а све због спречавања или заустављања масовног и озбиљног кршења људских права којим су изложени грађани те државе против које се интервенише, без обзира да ли се то догађа у оружаном сукобу или миру и без обзира да ли је та интервенција одобрена од стране Уједињених Нација.
Квази заштита људских права не може бити разлог за војну интервенцију у иностранству, као што је то био случај са бомбардовањем СРЈ, тачније Србије 1999. године.
Наводна „хуманитарна катастрофа” у некој земљи је по овим „миротворцима“ флагрантно чињење кривичних дела од неког, тамо далеко, неподобног режима које не може бити другачије правно решено законима те земље, већ једино уз војну интервенцију.
При том се не дозвољава кривичном систему те земље да се покаже, а са друге стране се вршењем тешких/најтежих кривичних дела одговара на наводна нечија кривична дела , са жељом да се прикаже међународно обичајно право. Све то зарад вишег интереса, а то је „постизање мира у целом свету и све општег благостања“.
Овде долази до питања – како вршење кривичних дела може представљати обичајно право и како се мир може постићи злочинима против мира?
Даје се предност начелу легитимности у односу на начело законитости. Долази до правне и животне парадоксалне ситуације, а то је да се међународни тероризам, повреда суверенитета једне земље, вођење агресорског рата… чине прихватљивим својом наводном оправданошћу и нужношћу.
Проблем повезан са кривичноправном репресијом и постављањем њених граница постоји, такође , и по питању облика саучесништва у међународном кривичном праву. Став о једнакости доприноса свих учесника у међународном кривичном делу дало је за право Трибуналу за бившу Југославију да спроведе у пракси термин JCE – Joint Criminal Enterprise, познатији као заједнички злочиначки подухват. Ова творевина међународног кривичног права омогућава лаку осуду јер има ниске стандарде за учешће у кривичном делу.
Отишло се и даље, па је уведен један његов продужени облик који не захтева ни знање да је неко у оквиру остваривања циља / плана учинио кривично дело. Дакле, ако се то могло предвидети, онда се свакоме ко је деловао у оквиру било којег заједничког плана, могу приписати сва дела која је учинио било ко у остваривању тог плана.
Римски статут сталног Међународног кривичног суда предвиђа један споран облик саучесништва који се састоји у било каквом другом доприносу извршењу дела од стране групе која делује са заједничким циљем. Тај допринос мора да се остварује са циљем подупирања криминалне делатности групе и / или учесник мора знати за криминалну намеру групе. Овде је пресудан субјективни елемент – заједнички циљ групе (common purpose). То значи да свака радња може бити радња саучесништва, ако постоји заједнички циљ.
Командна одговорност је карактеристична за међународно кривично право. Уведена је од стране Американаца 1945.године на суђењу јапанском генералу Јамашити, а тридесетак година касније и у Допунске протоколе уз Женевске конвенције.
Трибунал за СФРЈ је проширује и на геноцид и не само на војне команданте, већ и на цивилне претпостављене – политичаре као и на тзв. ланац командовања. У нашем кривичном законодавству командна одговорност нашла је своје место као посебно кривично дело, а не као облик одговорности. Могуће је умишљајно извршити дело, али и нехатно. За нехат је предвиђена, наравно, знатно блажа казна. Командна одговорност није скроз неприхватљива.
Реч је о ситуацији када претпостављени , војни или цивилни, зна да његов потчињени припрема кривично дело, па то хоће или на то пристаје, а био је дужан и могао је да предузме мере којима би то спречио, па дело буде извршено. Класично кривично дело нечињења, односно пропуштања.
Међутим, онај део командне одговорности где нема умишљаја омогућава објективну одговорност и могућност да се „покрију“ сви они случајеви где нема доказа да је претпостављени наредио неки злочин или учествовао у њему, то јест када нема доказа
да је знао да његови потчињени припремају дело, па то није спречио.
Неприхватљиво је да се изједначава нехатно пропуштање да се спречи или пријави дело или учинилац са умишљајним извршењем дела које није спречено или пријављено.
Такође је споран термин ефективне или фактичке контроле над потчињенима.
У ишчекивању потврђивања оптужнице против Хашима Тачија и исхода његовог кривичног поступка, видећемо да ли хуманитарна интервенција има два краја.
Адв. Михаило Лакчевић
Члан стручног Савета Двери за уставна питања, правду и законодавство