Оцене из последњег, четвртог Извештаја Међународног монетарног фонда за Србију (IMF Country Report No. 20/270) показују да је привредна ситуација далеко гора него што се то очекивало. Након што је за ублажавање економских последица од пандемије КОВИД-19 Влада Србије издвојила више од 5 милијарди евра новца грађана Србије, иако се задужила под најнеповољнијим условима за 2 милијарде евра, јасно је да без додатног задуживања неће бити могуће спречити отпуштање више од стотине хиљада запослених. То сада каже и ММФ. Најугроженији су сектори производње и услуга, где се готово 40% свих привредника бори за опстанак.
Ове мрачне прогнозе су по ко зна који пут демантовале много пута понављане неистине о „највећем привредном расту у Европи“ и бајке о „златном добу“ у коме се Србија налази. Постаће свима јасно да у Србији највећи број грађана живи испод границе сиромаштва. То је и разлог због чега се тако успешно, од стране великих „економских магова“ председника Вучића и министра у техничкој Влади – бившег др Малог, вешто крију подаци о висини бруто друштвеног производа по глави становника у Србији. Ову, увек вешто скривану цифру садржи поменути Извештај ММФ-а. Та бројка јасно говори и о економском развоју и о животном стандарду грађана Србије и она износи 8086 долара по глави становника (GDP per capita). И по овом показатељу, као и по индексу и стопама корупције, по стопама трговинског дефицита и према бројним другим показатељима, Србија се налази при самом дну међу европским земљама, а по овим параметрима иза ње су још само Албанија, Босна и Херцеговина и Северна Македонија. Поређења ради, БДП по глави становника у Немачкој износи 48.000 долара, док је у Словенији та бројка више од три пута већа него у Србији и износи око 28.000 долара.
Све анализе показују да је овако низак ниво привредног раста које грађани плаћају сиромаштвом директно узрокован :
- Високом корупцијом (индекс корупције је 91, а од Србије су лошије рангиране само Албанија, БиХ и Северна Македонија;
- Лошом дистрибуцијом правде;
- Ниским нивоом државних и приватних инвестиција;
- Лошим квалитетом образовног система.
Ово су директни узроци сиромаштва грађана Србије и њихова се цена плаћа милијардама евра. Њихова цена су огромни износи државне помоћи које Влада „сипа“ у предузећа без селективности у избору најугроженијих и најтеже погођених пандемијом КОВИД-19. Њихова су цена и милиони евра директних субвенција страним инвеститорима. Њихова цена је и вишедеценијска економска беда у којој живе грађани Србије и бекство најквалитетнијег дела становништва из Србије.
Иако је годинама хвалио све потезе „српских реформских власти“ (док год су се успешно задуживале и приватизовале највредније што Србија поседује) сада и ММФ отворено говори о масовним отпуштањима у Србији. Јасно је да економске мере којима је Влада у два наврата пружала помоћ привреди, управо због неселективности и неправедности тих мера, нису нити ће успети да спрече отпуштање огромног броја запослених. Да би уопште било икакве шансе да се избегне сценарио са огромним отпуштањем запослених и колапс привредног система, било је нужно још у првом пакету мера разврстати најугроженија предузећа у области услуга, угоститељства, туризма и транспорта по зонама ризика, а према паду прихода ослободити их плаћања пореза и доприноса за све време трајања пандемије. Било је а и сада је јасно да одлагање пореских и других обавеза за доприносе није довољно да спречи пропаст малих и средњих српских привредника. Неопходно је било, а и још увек је нужно српска предузећа ослободити плаћања пореза и огромних доприноса, неопходно је доделити субвенције и помоћ државе за фиксне трошкове које имају (закупнину, струју, и друге трошкове) за све време трајања пандемије. И неопходно је престати са увођењем нових такси (попут скоро уведене еколошке таксе) већ треба укинути бројне од преко 1000 парафискалних намета који у Србији не дају привреди да подигне главу.
Ма шта говорили „економски алхемичари“ очито је да Србија пара за помоћ привреди више нема. Отпуштање стотина хиљада људи које сада најављује и ММФ довешће до пада уплата за доприносе, до пада потрошње а тиме и до још већег дефицита у буџету. Половину буџета Србије чине доприноси и порез на потрошњу (ПДВ) а биланс расхода српског буџета показује да се његова половина троши на пензије и на плате запослених у државном сектору. Дакле, ако предузећа оду у стечај а њихови радници остану без посла, директно су угрожене и пензије и плате у јавном сектору. И онда и приче о „швајцарским моделима пензија“ губе на значају.
Држава може да обезбеди новац за помоћ привреди. Не треба да се задужује, већ да изврши редистрибуцију имовине и фискалну консолидацију. Има и других начина за спречавање отпуштања.
Држава може да створи новац за неопходну и крајње селективну помоћ привреди. Тај се новац налази у имовини најбогатијег слоја људи у Србији, чије богатство није опорезовано и чије су стопе пореза на зараде и профите исте као и оне коју плаћају најсиромашнији грађани. Новац се налази у финансијским услугама на које банке не плаћају ПДВ. Опорезовање издашних пореских обвезника, попут банака, богаташа као и смањење и ослобођење пореза на зараде које је у Србији огромно је једини начин да се без додатног задуживања помогне привреди и спречи отпуштање огромног броја запослених.
Због чега отпуштање огромног броја запослених, од којих већина прима минималне зараде представља за државу лакши корак од додатног оптерећења оних који пара имају?
Терет кризе треба да носе сви.
проф. др Тамара Миленковић Керковић
Потпредседник Двери