Проскрипција и одмазда према политичким противницима карактерише све диктаторске и тиранске режиме од Корнелија Суле, преко генерала Пиночеа, до балканских самодржаца Мила Ђукановића и његовог брата близанца Александра Вучића. Изборна победа, демократска смена режима и конституисање Народне Скупштине ослобођене Црне Горе, а након историјског пораза на изборима Вучићевог најближег сарадника и ментора из Подгорице, очито су СНС режим учиниле још нервознијим.
Јако је дуг списак свих режимских напада на Српски покрет Двери и његовог председника Бошка Обрадовића. Тужилаштво до сада никада није реаговало да заштити људе, имовину и достојанство чланова Двери, упркос великом броју пријава. Од медијског застрашивања, стигматизације, покушаја атентата, непрестане производње слике унутрашњег непријатеља, економског терора против Покрета, режимских спинова о насиљу Двери и њиховог председника над женама, преко лажних оптужби тужних конвертитских појава о наводним нарученим пребијањима, преко паљења и вандализације просторија Двери у више градова, напада на чланове и потпредседницу Двери од стране СНС плаћених батинаша, напада режимског кловна Мише Вацића на чланове Двери, хапшења директора Инфослужбе Двери, исцртавања мета на фигури који персонификује отпор власти – председнику Двери Бошку Обрадовићу, проглашавања борбе за слободу, правду и демократију за фашизам, а чланове Двери „фашистичким фалангама“ и то од председнице Владе Републике Србије, организовања митинга хиљада трабаната СНС-а против једног човека – председника Двери док штрајкује глађу испред Народне Скупштине, тражећи дијалог власти и опозиције, до неизрециво неинтелигентних покушаја врха МУП-а да се председник Двери Бошко Обрадовић оптужи за везе са нарко-мафијом, или му се импутирају грешке претходних власти у којој никада није учествовао – комплексна агресија тоталитарног режима на Српски покрет Двери кулминира сада иницирањем кривичног судског поступка.Овај потез режима у потпуности огољује тоталитарну природу владајућег поретка у Србији.
И тужилаштво, и партијски картел по чијим налозима оно по хитном поступку издаје оптужне предлоге, па и криминални кругови који су иза фасада демократије у Србији, знају добро да по својој законској квалификацији насилничко понашање представља немотивисано насиље без објективне повезаности са понашањем оштећеног и само је себи циљ. Обојица, и министар здравља Лончар, са својим неистраженим везама са „Земунским кланом“, и посланик Ристичевић са својим сумњивим пословима са робним резервама, који се у овом поступку Тужилаштва наводе као оштећени и те како су објективно били повезани са доношењем закона којима се по ко зна који пут укида демократија у Србији, и као експоненти и сарадници власти били су логична мета протеста, политичке критике и јавног суда о сопственим делима.
Када се, након пада режима, буде писала историја бешчашћа Српске напредне странке, када буду проговорили сви који сада ћуте, и овај оптужни предлог за вођење судског против председника Двери Бошка Обрадовића, тадашњег народног посланика, председника опозиционе странке и његових сабораца, биће уџбенички пример селективног рада Тужилаштва, његове трагичне политизације и потпуне зависности од једног однарођеног режима.
Потпредседник Двери