Власт има свој план: 1. Објединити редовне председничке и локалне градске изборе у Београду са ванредним парламентарним изборима на пролеће 2022. године. 2. На сва три нивоа изаћи са истом предизборном коалицијом коју чине СНС, СПС и СПАС. 3. Учинити све да се изборни систем и изборни услови не мењају и до тада само фингирати дијалог са опозицијом, за шта ће бити задужени ријалити председник лажне Скупштине Ивица Дачић и министар за лажни друштвени дијалог Гордана Чомић.
Шта је наш план – план српске опозиције? То што је бојкот успео и што је и сама власт то морала да призна скраћењем мандата лажне и нелегитимне Скупштине и Владе на годину и по дана, иако имају апсолутну већину, не сме да нас завара јер је на делу и даље исти недемократски механизам којим се жели продужити власт по сваку цену. Најава нове мисије Европског парламента која би требало да помогне у дијалогу између власти и опозиције – такође не сме да нас завара, јер се прошла делегација ЕП није прославила својим посредовањем већ је, напротив, дала легитимитет недемократском и антиуставном изборном процесу од 21. јуна. Шта нам је онда чинити када ни од власти ни од странаца не можемо очекивати да нам било шта поклоне?
Оно што је важна мала победа уједињене српске опозиције која је бојкотовала изборе на свим нивоима јесте да је сада многима у домаћој и међународној јавности јасније да је Србија постала недемократска земља, да је Народна скупштина лажна и нелегитимна, а нова Влада прелазна и техничка. Али, сада је потребан корак даље. На план власти морамо да одговори конкретним, јасним и прецизним планом опозиције. Ево неких теза у том правцу:
1. Српска опозиција на план власти за спајање избора треба најпре да одговори захтевом за раздвајањем ових избора у три различита термина. Истовремено треба да тражимо ванредне изборе на свим нивоима, дакле, не само републичке парламентарне већ и ванредне покрајинске и локалне изборе јер су све те скупштине без опозиције нелегитимне и неодрживе.
2. Српска опозиција потом треба да усагласи пакет услова који су неопходни да би се изборни процес побољшао и да на томе инсистира и пред влашћу и пред страним посредницима. То су дефинитивно слобода медија за другачије мишљење и глас опозиције, а пре свега слобода РТС, а затим забрана функционерске кампање и спречавање притисака на бираче.
3. Пошто се актуелној власти ништа више не може веровати и не може се њима самима препустити да спроводе оно што се евентуално договори у дијалогу, српска опозиција треба да инсистира на формирању одговарајућег радног тела које би гарантовало спровођење договорено. Ту форме могу бити различите: од прелазне, техничке Владе стручњака, преко ко-министара из редова опозиције у кључним министарствима за спровођење изборног процеса, до посебног Министарства или специјалне Комисије састављене од представника власти и опозиције која би гарантовала спровођење услова за слободне и поштене изборе.
4. Лично сматрам да српска опозиција у дијалогу са властима треба да отвори и тему промене изборног система јер постојећи пропорционални изборни систем са затвореним изборним листама и читавом државом као једном изборном јединицом не постоји нигде друго у Европи сем у Србији и Црној Гори, и одавно је зрео за промену.
5. Имајући у виду прошле лажне преговоре на Факултету политичких наука и у Народној скупштини, српска опозиција мора унапред да планира шта ћемо радити ако власт не буде желела да испуни наше услове или почне да одуговлачи преговоре, као што то већ ради Ивица Дачић који је недавно изјавио да дијалога сигурно неће бити до краја ове године?
Најтеже и најважније питање за опозицију и све опозиционо оријентисане грађане Србије који желе политичке промене гласи: како ћемо притиснути власт ако не буде желела да изађе у сусрет најнормалнијим захтевима за слободне и поштене изборе? Шта ако посредници из ЕП не буду на томе инсистирали као што су то радили у Северној Македонији и Црној Гори пре неколико година, већ поново стану на страну овдашње недемократске власти? Да ли ће они то урадити из својих геополитичких и економских интереса, међу којима је један од главних рачунање на Александра Вучића као потписника признања лажне државе Косово, то је сад друго питање. Кључно је да ми морамо почети да се спремамо и за тај сценарио да ћемо за своју слободу, правду и демократију у Србији можда морати да се изборимо сами. А то уопште није лоше, јер онда никоме ништа не дугујемо и можемо своју кућу да уредимо онако како ми мислимо да треба. У том смислу, што се тиче Српског покрета Двери, ми сматрамо да нам је потребна не само смена власти већ промена комплетног корумпираног система који овде траје већ пуне три деценије.
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс