Ово би требало да сви који смо опозиционе политичке оријентације према актуелној власти у Србији схватимо и негде у себи преломимо: „Нема више избора без договора са опозицијом“. Дакле, то је оно што само од нас зависи – да на све демократске начине не дозволимо да се у Србији више икада одрже недемократски избори. Дакле, било којих наредних избора неће бити док не дође до дијалога између власти и опозиције и док се кроз дијалог не постигну чврсте гаранције да ће изборни услови за све следеће изборе бити слободни и поштени.
Шта то значи што је власт најавила неке редовне и ванредне изборе за пролеће 2022. године? Ништа, ако се о томе не договори са опозицијом! Ништа од планираних будућих избора од стране власти не сме бити спроведено док се прво не направи договор са опозицијом. То значи да су потпуно отворене све изборне теме: и који ће и када избори бити, и да ли треба мењати постојећи изборни систем, и како треба да изгледају изборни услови, и шта све морају да обезбеде медији?
Прва тема која је спорна јесте зашто само ванредни парламентарни избори? Као што је републички парламент нелегитиман и бесмислен без опозиције – тако је исто лажна и неодржива покрајинска и локалне скупштине у којима такође нема опозиције. Зато први предлог уједињене опозиције у борби за фер изборе треба да буду ванредни избори на свим нивоима.
Како би то конкретно могло да изгледа у изборном планеру? Заједно са ванредним републичким изборима, на које не треба чекати годину и по дана већ треба да буду одржани што пре, већ током следеће, 2021. године, могу истовремено бити организовани и ванредни избори за покрајинску скупштину АПВ. Мој предлог је да то буде јесен 2021. године, да би било довољно времена да се договорено са дијалога и примени, где је свакако најважније да слобода медија буде омогућена најмање 6-9 месеци пре првих следећих избора.
Друга тема и следећи корак у изборном тајмингу би били редовни градски избори у Београду на пролеће 2022. године, који могу бити померени и за крај 2021, и са којима истовремено треба да буду одржани и ванредни локални избори у читавој Србији. То је могуће законски решити на различите начине, а најпре променом Закона о локалној самоуправи.
Трећа тема су председнички избори који треба да буду у одвојеном термину од осталих и остављени за крај овог низа изборних процеса, о чијем термину тек треба да се постигне договор у оквиру дијалога власти и опозиције. Тек раздвајањем председничких, парламентарних и локалних избора постиже се нормална демократска пракса да грађани могу да се посвете сваком од ових избора појединачно и да кандидати и изборне кампање на свим нивоима буду посебни.
Због значаја и сложености све три теме и договора око овог изборног календара за следеће две године – дијалог између власти и опозиције треба започети одмах и апсолутно је недопустиво одлагање за следећу годину које је најавио председник лажне Скупштине Ивица Дачић. Неозбиљне и неодговорне изјаве Ивице Дачића и Гордане Чомић, који једно другом пребацују одговорност за дијалог између власти и опозиције и одлажу га, потврђују намеру власти да изнова фингирају преговоре и тако даље замајавају јавност. То се више не сме дозволити.
Ако узмемо у обзир да се Европски парламент не оглашава и не најављује тачан датум своје нове посредничке мисије, иако је прошло шест месеци од лажних избора, не можемо више никога чекати и ослањати се на било кога сем на себе и грађане Србије. Више пута сам рекао и поновићу: нико нам неће поклонити слободу, правду и демократију већ се за њих морамо изборити сами. Ово је тренутак када српска опозиција треба да се уједини у борби за демократију у Србији и да одлучно иступи према властима за фокусираним заједничким захтевима и прецизним роковима отпочињања и завршетка дијалога.
То значи да ми из опозиције што пре треба да одредимо крајњи рок до када преговори између власти и опозиције треба да почну – да би се оно што се договоримо и применило пре ванредних парламентарних избора. На столу је много крупних и важних политичких тема око којих ће се повести велика полемика и неће бити лако направити компромис, тј. дијалог може поприлично потрајати: од раздвајања председничких, парламентарних и градских избора у Београду у различите термине, преко ослобођења медија, а пре свега РТС-а, забране функционерске кампање и притисака на бираче, до промене изборног система.
Како би то конкретно могло да изгледа у изборном планеру? Заједно са ванредним републичким изборима, на које не треба чекати годину и по дана већ треба да буду одржани што пре, већ током следеће, 2021. године, могу истовремено бити организовани и ванредни избори за покрајинску скупштину АПВ. Мој предлог је да то буде јесен 2021. године, да би било довољно времена да се договорено са дијалога и примени, где је свакако најважније да слобода медија буде омогућена најмање 6-9 месеци пре првих следећих избора.
Друга тема и следећи корак у изборном тајмингу би били редовни градски избори у Београду на пролеће 2022. године, који могу бити померени и за крај 2021, и са којима истовремено треба да буду одржани и ванредни локални избори у читавој Србији. То је могуће законски решити на различите начине, а најпре променом Закона о локалној самоуправи.
Трећа тема су председнички избори који треба да буду у одвојеном термину од осталих и остављени за крај овог низа изборних процеса, о чијем термину тек треба да се постигне договор у оквиру дијалога власти и опозиције. Тек раздвајањем председничких, парламентарних и локалних избора постиже се нормална демократска пракса да грађани могу да се посвете сваком од ових избора појединачно и да кандидати и изборне кампање на свим нивоима буду посебни.
Због значаја и сложености све три теме и договора око овог изборног календара за следеће две године – дијалог између власти и опозиције треба започети одмах и апсолутно је недопустиво одлагање за следећу годину које је најавио председник лажне Скупштине Ивица Дачић. Неозбиљне и неодговорне изјаве Ивице Дачића и Гордане Чомић, који једно другом пребацују одговорност за дијалог између власти и опозиције и одлажу га, потврђују намеру власти да изнова фингирају преговоре и тако даље замајавају јавност. То се више не сме дозволити.
Ако узмемо у обзир да се Европски парламент не оглашава и не најављује тачан датум своје нове посредничке мисије, иако је прошло шест месеци од лажних избора, не можемо више никога чекати и ослањати се на било кога сем на себе и грађане Србије. Више пута сам рекао и поновићу: нико нам неће поклонити слободу, правду и демократију већ се за њих морамо изборити сами. Ово је тренутак када српска опозиција треба да се уједини у борби за демократију у Србији и да одлучно иступи према властима за фокусираним заједничким захтевима и прецизним роковима отпочињања и завршетка дијалога.
То значи да ми из опозиције што пре треба да одредимо крајњи рок до када преговори између власти и опозиције треба да почну – да би се оно што се договоримо и применило пре ванредних парламентарних избора. На столу је много крупних и важних политичких тема око којих ће се повести велика полемика и неће бити лако направити компромис, тј. дијалог може поприлично потрајати: од раздвајања председничких, парламентарних и градских избора у Београду у различите термине, преко ослобођења медија, а пре свега РТС-а, забране функционерске кампање и притисака на бираче, до промене изборног система.
Све то након договора и потписивања Споразума између власти и опозиције о демократским изборима мора да прати формирање независног радног тела које ће чинити представници власти и опозиције, а које је једина гаранција да ће оно што је договорено бити и спроведено, јер се овој власти више ништа не може веровати на реч, па чак ни ону потписану у неком потенцијалном споразуму са опозицијом.
Да ли се најбоље гаранције налазе у прелазној, техничкој Влади нестраначких стручњака, ко-министрима из редова опозиције у кључним министарствима за спровођење избора или у посебном Министарству или Комисији који би се само тиме бавили уз максимална овлашћења – опет је ствар договора у дијалогу, али се без тога не може.
Постоји, наравно, и опција да до дијалога неће доћи, јер га власт и не жели већ само купује време сталним одлагањем почетка дијалога и будућим лажним дијалогом. Није немогуће ни да ће делегација Европског парламента која треба да дође као модератор или доћи касно или опет стати на страну актуелног режима из њима познатих интереса.
Постоји, наравно, и опција да до дијалога неће доћи, јер га власт и не жели већ само купује време сталним одлагањем почетка дијалога и будућим лажним дијалогом. Није немогуће ни да ће делегација Европског парламента која треба да дође као модератор или доћи касно или опет стати на страну актуелног режима из њима познатих интереса.
Зато даље чекање нити нови бојкот више нису и не могу бити решења, већ се таквом недемократском понашању власти морамо супротставити одлучније и спречити нове недемократске изборе. То значи да су у том циљу сви мирни и ненасилни облици демократске борбе, као што су демонстрације, блокаде институција и грађанска непослушност – дозвољени.
И то значи да се нећемо разићи док не обезбедимо слободне и поштене изборе. Дакле, само од нас зависи да ли ће следећи избори у Србији бити демократски или их неће бити под досадашњим условима. Пустите шта власт о томе прича. Ми се питамо и одлучујемо о својој судбини. И заслужујемо је каква год да је наша одлука!
Бошко Обрадовић
Председник Двери
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс