Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе. У овој књизи, наш уважени сарадник објавио је своје текстове о путу Двери на духовној и политичкој сцени Србије.
ШТА ЋЕ ХРИШЋАНИН У ПОЛИТИЦИ
НАД КЊИГОМ „СА ДВЕРИМА, ЗА СРБИЈУ“ ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА СВЕТОСАВСКО РОДОЉУБЉЕ КАО ОСНОВА ПРЕГНУЋА
Шта ће хришћанин у политици?
Да ли је могућа хришћанска политика у постхришћанско доба?
Зашто се спуштати у свет препун канџи и чељусти, у коме, по свему судећи, нема места за Христа који је Јагње Божје? Да ли је могућа хришћанска, светосавска политичка делатност?
Да ли је могућа организација која би се том делатношћу бавила?
На та, и друга питања, књига Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ покушава да пружи одговор. Наиме, Двери српске, у чијој борби, као нестраначка личност, Димитријевић учествује још од Савиндана 1999, заснивају своје политичко прегнуће на духу светосавског патриотизма. Један од првих бројева часописа „Двери српске“ био је посвећен Светом Сави и светосављу, које је св. владика Николај звао „православљем српског стила и искуства“. О родољубљу Светог Саве или, речју владике Николаја, о национализму Светог Саве, сведоче бројна места у његовим житијима. Да би показали сву дубину осећања Светог Саве према српском народу његови биографи, Доментијан и Теодосије, најчешће користе семантички вишеслојан израз бол за отачаством. Тако, када се бугарски велможа Стрез припремао да нападне српску државу, Свети Сава, како вели животописац Теодосије, „састрадаше и душом за отачаство, и био је у скрби за народ свог племена, јер помишљаше како је у сукобу многа оружја немогуће да прође без смрти многих”. Када се са севера над Србијом надвила угарска опасност, Сава је поново био у улози миротворца и, како бележи Доментијан, „оде са љубављу, послушавши свог брата, и веома болећи за стадо своје”. Ипак, сву снагу Савине састрадавајуће љубави за отачаство, због које је жртвовао и монашки мир светогорске пустиње враћајући се у метежни свет, најбоље осликава део из беседе коју је Свети Сава изговорио на знаменитом Жичком сабору 1221. године: „Знате, дакле, и чусте за моје најпре једно па друго бежање од вас у пустињу, и да не претпоставих ништа од красота овога света Божијој љубави, нити ишта од видљивих лепота на земљи сматрах блаженим до да прионем Богу у молитвама. Али вас ради, саплеменика ми, свету и слатку ми пустињу оставих, и не дођох да тражим ништа више, до ли душе ваше. Тако рећи, ради ваших душа и душу своју омрзнух, сећајући се старих светих, који су у болу срца за своје саплеменике Богу говорили: Ако спасавајући спасеш народ овај, ако ли не, онда и мене испиши из књига које написа! На њих се угледајући и саосећајући с вама, вашега ради спасења и своје спасење презрех.”
Политички живот је најчешће вртложење људских страсти, од гордости до властољубља, али је, за хришћанина који у политичку арену улази, увек важно да осећа тај светосавски «бол за отачаством», да му, како каже Димитријевић, увек на уму буде реч владике Николаја: »Човек изнад свега, а Бог изнад човека», и да његова борба увек буде да Србија остане икона, а не постане септичка јама.
Најдубљи непресушни извор Савиног родољубља било је његово богољубље, јер је сав Савин труд око српског народа имао само један циљ, да гентилну историјску заједницу – етнос преобрази у есхатолошки народ Божији – лаос, да новом Израиљу буде нови Мојсије. Труд Димитријевића везан за Двери увек је, између осталог, био да члановима покрета помогне у незаборављању чињенице – овде, на земљи, боримо се за небеско, што и значи оно дверјанско: «Како радили, тако нам Бог помогао».
Родољубље није било сметња Савиној жаркој жељи да до краја испуни Христову заповест – Господу, Богу своме, клањај се и њему јединоме служи (Мт. 4, 10). Напротив, Свети Сава је својим саможртвеним родољубљем потврђивао богољубље јеванђељског пастира доброг, који живот свој полаже за овце (Јн. 10, 11). Зато у акатисту Српска црква пева Светом Сави: „Радуј се, жртво угодна, која си себе за Род принела! … Хотећи спасити Род свој од гордости, смирио си се, богонадахнути Оче Саво, стога се превазнесе име твоје више од сваког имена у Отачаству твоме.” Тако је најистинскији одрицатељ света међу Србима, био најоданији слуга свом народу, из оваквог Савиног архетипског избора, апсурдног за материјалисте свих фела, родио се, како истиче Св. Јустин (Поповић), видовдански етос српског родољубља, изказан стихом народног певача – Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. У том смислу, Димитријевић је, скупа са Дверима, борбу за Косово и Метохију у саставу Србије схватао не само политички, него и мистички: ова Света Земља је, како Димитријевић каже, «слемењача» нашег народног дома.
Иако припадници Двери поштују сваког учесника на политичкој сцени ако му је истински стало да демократије и владавине права, они се, зарад политичког успеха, не могу одрећи свог хришћанског утемељења, о коме у овој књизи сведочи и Владимир Димитријевић. Православље је, кажу упућени, увек и правоживље. Јер, оснивањем аутокефалне Српске Цркве, Свети Сава нас је упутио не само ка вери, него и ка животној прагми. Домаћа национална Црква била је најбоља школа за неговање домаћинског духа и радиности, који ће почев од Светог Саве красити српске манастире, као економски најузорнија српска домаћинства. Само се самопрегорним пастирским радом националног, српског клира може објаснити нагли верски полет који је захватио српске земље после 1206. године када почиње Савино игумановања у Студеници, а посебно од стицања аутокефалности 1219. године.
Због сотериолошки мотивисаног родољубља, „основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква”, која је од Срба требала да створи, као истиче Св. владике Николаја (Велимировића), „један народ, тесно саткан и чврсто сједињен у једном духу, једној вери и једној моралној и националној дисциплини, слично неком камену монолиту.” Суштину оваквог народног јединомислија, као централног појма српске средњевековне политичке философије, коме је подједнако био стран деперсонализовани индивидуализам и деперсонализовани колективизам, Савини агиографи објашњавају кроз уподобљавање тројице светих Немањића – Немање, Саве и Стефана, Светој Тројици: „Три светила сведочанства Божјег подигнута од истинитог Бога ради привођења свога отачаства ка Богу … имајући јединомислећу вољу у три тела, сви јединодушни једно мислећи и на једно гледајући, сви нађоше један пут живота.”
То је висок и тешко остварив захтев који се поставља пред сваког хришћански државотворног Србина.
Иако примена хришћанских идеала у политици, што због објективних околности ( живота под «меком окупацијом» Запада и влашћу домаће кловнократске «елите» ), што због личних слабости ( а колико ли их свако од нас има? ) не личи увек на оно што се очекује, сама чињеница да постоји Српски покрет Двери са светосавским циљевима је, по Димитријевићу, веома значајна. Јер, каже он, било би срамота да после толико векова српске историје немамо у политици неког ко се за хришћанске идеале залаже. Управо је то један од кључних разлога што је мржња према Дверима, како код лажних патриота Вучићевог табора, тако и код лажних представника «грађанске опције» ( у ствари, титоиста – глобалиста ) несразмерна утицају Двери на нашој политичкој сцени. Ова мржња је, у ствари, усмерена ка светосавски и светолазаревски утемељеном родољубљу и она ће, док год је буде, бити посредан доказ да Двери иду, са свим неизбежним слабостима, путем који су нам оставили Свети Сава и цар Лазар.
Зато је књига Владимира Димитријевића битан оријентир који показује шта је архетипска основа једне политике коју многи на политичкој сцени Србије на све начине желе да уклоне са јавног хоризонта.
НАЦИОНАЛНО И ГРАЂАНСКО КАО ДВОЈЕДИНА СТВАРНОСТ
Сведочећи, као делатник Политичког савета Двери, о томе шта нам је неопходно у времену у коме живимо, Владимир Димитријевић стоји, као и сам покрет, на јасним позицијама суверенизма, који се, авај, више не подразумева као услов без кога се не можемо бавити политиком. Јер, Србија данас није суверена земља, и аутор ове књиге јасно сведочи о томе. Ако се не вратимо суверенизму, наше – не само политичке – будућности неће бити. Између осталог, последица несуверености је општа правна несигурност, јер грађани Србије не знају да ли приоритет у регулисању њихових односа има домаће законодавство, аутономно право НВО сектора или, сагласно Споразуму о стабилизацији и придруживању, правне тековине ЕУ. Стање правне несигурности и хаоса је директна последица смрти суверене државе (намерно употребљавамо плеоназам сувeрена држава како бисмо истакли услов без кога нема државе), јер по речима Евгенија Спекторског, словенска реч држава потиче од глагола држати и упућује на „власт која држи, одржава земљу и поредак”.
Из овог следи закључак, да питање владавине права мора да буде приоритет српске националне политике, односно политике коју дефинишемо као патриотску. Уосталом, без борбе за сувереност правног поретка матице Србије, национална брига за колективна права Срба ван Републике Србије постаје јалова и демагошка.
То зна Димитријевић, и није нимало случајно да је учествовао у састављању Горачићког манифеста Двери, који настоји да повеже данашњу борбу овог покрета са раном фазом борбе Николе Пашића и Народне радикалне странке. Јер у програму НРС из 1881. године нема шизофрене деобе између спољне и унутрашње суверености, владавине права и националног ослобођења. Пашићеви радикали су се са истим жаром борили за политичку слободу „гуњца и опанка” и уставну владавину, као и за свесрпско ослобођење и уједињење. Двери су, по Димитријевићу, у том смислу уставобранитељски покрет, који се наслања на традицију ранорадикалског суверенизма.
Ту Димитријевић спаја национално и грађанско, као двоједину стварност. Нема грађанског без националног, и обрнуто, сматра он. Од када су Срби 1918. године своју државност утопили у вишенационалну југословенску државу, отпочело се са шизофреним раздвајањем питања владавине права од националног питања, односно грађанског од националног идентитета. При том, живећи у две Југославије, Срби су убрзано почели да губе и национални идентитет и правну (=грађанску) свест. Одмах после разбијања Југославије ексклузивни положај бранилаца грађанске (=правне) свести узурпирали су у Србији идеолошки наследници убице српске правне свести – ЈБТита. Тако се у јавности континуирано и плански стварала лажна представа о томе да је национално супростављено грађанском (=правном). Намера је била да национална свест народа, који је изнедрио Савино Законоправило, Душанов законик, Устав од 1888. и Богишићев Општи имовински законик за Кнежевину Црну Гору, лишена правне свести деградирадира на крвносроднички, племенско-родовски ниво. Не би ли оваква духовно испражњена национална свест, у извођењу водећих кловнова српског кафанског псеудонационализма, постала доказ варварства и убоштва београдске „балканске крчме”. Зато је Димитријевић увек устајао против кафанског квазипатриотизма, који је УДБА, кључна организација «мистичког титоизма», што стално врши насиље над нама и кривотворење српске стварности.
Димитријевић не пристаје да појам грађанина уобличи према неолибералној идеолошкој конструкцији која грађанина поистовећује са индивидуом лишеном сећања и идентитета, белосветским потрошачем, најамним радником и номадом. Према Димитријевићу, грађанин није ништа друго него појединац који је носилац права и обавеза и који има свест о свом месту, улози и одговорности у правном поретку конкретне државе. Као такав грађанин је субјект права и супротност је поданику који је објект права.
Неолиберали немају своју нацију, с тога немају ни државу као patriu (земљу отаца – Отаџбину), коју Димитријевић зове и Родина, позивајући се на руског философа Алексеја Лосева. С друге стране, неолиберали немају не само националну, већ ни грађанску (=правну) свест. Баш зато случајеви лихварских кредита, Савамале, продаје диплома и доктората, подједнако као и питања Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе, морају постати ствар бриге српских патриота, узорне националне и грађанске (=правне) свести, а не поданика (супротно од грађанина као субјекта права) глобалне псеудоимперије. За то се боре Двери. О томе сведочи и Владимир Димитријевић.
Да патриоте најуспешније решавају питања владавине права и заштите личних права показала је Бизмаркова Немачка. У циљу националне мобилизације, али и индустријализације, Немачко Царство прво у свету уводи обавезно здравствено осигурање, доноси ново радно законодавство којим штити права радника и уводи опште мушко бирачко право. Бизмаркова Немачка баштини традиције конзервативног погледа на свет, али је, условно говорећи, «лева» у решавању радничког питања. Одатле потиче Димитријевићев позив да се треба борити за десницу вредности ( то је породична и идентитетска политика Двери) и левицу рада ( борба за малог човека и његова права у свету онога што Димитријевић зове «канцер – капитализмом»).
Зато се, у овој књизи, Димитријевић позива и на руског мислиоца Александра Панарина, који је тврдио да Русија, да би поново била велика земља, у глобалном рату шачице богаташких вампира, пре свега банкара, који они воде против светске сиротиње, мора, у име хришћанства, али и најбољих идеја хуманизма и просветитељства, стати на страну сиротиње, и борити се за нови, праведан светски поредак.
ПРАВНИ ПАТРИОТИЗАМ – ШТА ЈЕ ТО?
Замислите земљу у којој је Уставни суд, једна од кључних установа парламентарне демократије, под најнепосрденијом контролом извршне власти оличене у владавини једног јединог човека. Та земља је, авај, Србија. Сасвим недавно, после нелегитимних избора за национални и локалне парламенте, председник Српског покрета Двери, Бошко Обрадовић, обратио се јавности следећим речима: “Иницијатива Српског покрета Двери пред Уставним судом Србије за покретање поступка за оцену уставности и законитости измена Закона о избору народних посланика и Закона о локалним изборима у сред изборног процеса – последња је прилика да Уставни суд Србије почне да суди по закону, а не искључиво по налозима владајућег режима, као што је то случај последњих неколико година. /…/ Ствар је врло једноставна. Уколико Уставни суд Србије донесе одлуку да су два поменута закона неуставна и поништи комплетан изборни процес на свим нивоима знаћемо да у Србији још увек постоји владавина права. Уколико одлуче другачије или се пак прогласе ненадлежним, као што је то често био случај до сада, јасно је да се и Уставни суд Србије, као највиша правосудна институција у Србији, дефинитивно ставио у службу актуелног режима.“
Да ли је одговор на обраћање јавности Бошка Обрадовића садржан у чињеници да је Вучићев режим на чело Уставног суда поставио Снежану Марковић из Крагујевца и поред тога што се ради о особи која је вишеструко повезана са највећом корупционашком афером у Србији – Индекс?! Наиме, Марковићка се помиње на 79. страници Оптужнице као лице које је телефонски ургирало код окривљеног професора да се студенту упише оцена без полагања. Уз то, муж дотичне, адвокат Звонко Марковић, окривљен је у афери „Индекс”.
Ако челна личност Уставног суда има такву репутацију, какав ће она Устав да брани? И зашто би га бранила?
Зато је једна од основних идеја Двери правни патриотизам, о коме Владимир Димитријевић сведочи кроз народну изреку што је често понавља: “Правда држи земљу и градове“. Такође, он се позива и на химну Србије – „Боже правде“, и не пада му на памет да, у име „виших геополитичких циљева“, оправдава криминал и корупцију Вучићевог режима.
Слободан Антонић је својевремено написао да се у Србији „тешко могу раздвајати критика корупције и борба за суверенизам. Корупција је рђа која све нагриза, па ће стога и само језгро државности убрзо бити рђом поједено и лакше сломљено”. Због тога писац закључује: „Баш зато је корупција зло које би, заправо, много више требало да погађа патриотску критичку јавност него грађанисте”. Насупрот оваквог приступа, који борби за владавину начела законитости и правне једнакости додељује статус најважније теме у патриотском дискурсу, стоје они аналитичари на патриотском делу наше јавне сцене који приоритетном патриотском темом сматрају правилно спољнополитичко позиционирање Србије.
Извесни Вучићеви аналитичари сматрају да треба зажмурити на примере напредњачког безакоња и пљачке због „велике” Вучићеве спољнополитичке игре. У том случају, већина нас ће сасвим сигурно дочекати усамљеничку старост без деце, која ће се у потрази за пристојном државом, што пре свега значи владавином права, расути по светским меридијанима. Отуда жигосањем безакоња, које чини напредњачко-еспеесовски режим, заговорници правног патриотизма, попут Двери и Владимира Димитријевића, не бране некакве људскоправашке идеолошке химере, као што су то у прошлости чинили заточници различитих идеологија међу Србима, већ танку и угрожену нит живота наше Отаџбине и народа. Горки плодови издаје који данас расту са дрвета социјалистичко-радикалског популистичког патриотизма из деведесетих година прошлог века, налажу потребу за патриотизмом који ће пре свега бити правни. Он подразумева борбу не за било какву Србију, већ за државу у којој закон господари над вољом појединца, ма ко он био. Само таква држава може бити Отаџбина свих њених грађана и само грађанин заштићен у својим правима може бити одан својој Отаџбини. Једино патриотизмом високе правне свести можемо да сачувамо Косово и Метохију у саставу Србије, а све грађане од неоколонијалне експлоатације и понижења. Патриотизам на кога се позивају властодршци убоге правне свести, није ништа друго него демагогија, са којом је још од Пизистратовог преседана започињала тиранија. Против таквог „патриотизма” и јаке личне власти, каква је Вучићева, западне „демократе” немају ништа против, јер знају да је то лаж за унутрашњу употребу. Њима не смета Вучићево безакоње док год он испуњава њихова наређења.
Није нимало случајно да се Владимир Димитријевић тако често позива на великог руског философа, Ивана Иљина, који је сматрао да је правна свест основа сваког живота у заједници.
ШТА ЈЕ ПРАВНА СВЕСТ?
Први аксиом правне свести, по Иљину, јесте „закон духовног достојанства”, који он одређује као „осећање сопственог достојанства” које треба да поседује човек здраве правне свести. Осећање сопственог духовног достојанства је потврда човекове духовне укорењености и као такво оно је јемство да ће појединац „правилно решити спор између духовног призива и инстикта самоодржања.“ Пошто се „уважавање свог духовног ‘ја’ налази у основи животне борбе за субјективно право”, без осећања личног духовног достојанства „нису замисливи ни борба за право, ни политичка самоуправа, ни национална независност”, једном речју, „човеку као субјекту права и творцу права неопходно је самопоштовање.” Иљин упозорава да „само субјект, који зна или, у крајњој линији, осећа своје духовно достојанство може да поштује право и да истовремено ствара такво право које не би било понижавајуће за човека, које не би кварило начин његовог живота и не би служило порочним и смртним страстима.” Насупрот томе, „грађанин лишен тог осећања политички је неспособан, а народ који није вођен овим осећањем осуђен је на тешка историјска понижења”. Поштовање сопственог духовног достојанства треба да буде својствено сваком појединцу, али и народу као органској духовној заједници, и зато, речју Иљина, „национално самопоштовање треба одгајати у народу лагано и дуго.» Вишегодишњи рад Владимира Димитријевића усмерен је на то да код читалаца и слушалаца побуди осећање да су они, саздани по лику Божјем, носиоци не само права, него и дужности, а његова борба против Вучићеве кловнократије има за циљ, између осталог, да Србима врати свест да они нису ничији робови и поданици, него слободне личности које граде садашњост и будућност своје земље. Други аксиом здраве правне свести је, каже Иљин, „закон аутономије”. Реч је о способности појединца и народа да „самостално себе усмери и самостално собом руководи, да има снагу да усмерава живот као добрим циљевима”. Иљин указује да човеку, као „духовном бићу, приличи да самостално увиђа и зна шта је добро а шта зло, где се завршава право, а где почиње обавеза, да самостално тражи и проналази, проналази и одлучује, одлучује и поступа сагласно својој одлуци и, извршивши радњу, отворено призна да је радњу извршио свесно и намерно, следећи своје убеђење и преузимајући на себе сву одговорност за учињено”. Стога појединац, закључује Иљин, не сме да буде „објект власти и проста психо-физичка индивидуа, већ духовно биће, коме је аутономија потребна као ваздух”, пошто „бити грађанин, у истинском смислу те речи, значи водити аутономни духовни живот, имати аутономну правну свест и самостално градити свој живот и живот своје државе”. Иљин истиче да закон духовне аутономије претпоставља таквог грађанина који „има сопствена уверења у политици: он мора да разуме суштину државе и власти, он мора да разуме духовну природу и сврху политике, и, најважније, он мора да има свесну и зрелу вољу за остварење објективног циља права и државе.” Притом, аутономни духовни живот стоји у непосредној вези са осећањем сопственог духовног достојанства, као првим аксиомом здраве правне свести, јер је „истинита аутономија доступна само оном ко се духовно самопотврдио и у себи учврстио духовно достојанство.” Стога, Иљин упозорава да „ослободити се, не значи разуздати се, већ научити се слободном прихватању права и обавеза”. У основи „спољашњег самоопредељења човека мора да се налази духовна зрелост”, стога „роб уистину може бити ослобођен изнутра, а не споља.” Следствено, „духовна аутономија је услов здраве правне свести и само таква правна свест је способна да носи терет спољне слободе”. Иљин скреће пажњу на то да „државна власт треба да васпитава народ да води самостални живот,” пошто „изградити државу, значи створити у народу способност за духовну аутономију”. Да би одговорила том задатку државна власт мора да „овлада самосталном правном свешћу”, која је „духовно компетентна да ствара право и поредак”. Зато се Димитријевић, речју и сведочењем, бори против сваке оне власти која од човека прави будалу, трујући га лажима и обманама, неморалом и развратом, глупостима и гадостима. И Двери и Владимир Димитријевић стога траже најозбиљнији обрачун са различитим ријалити програмима који служе да људе учине хипнотисаном гомилом, неспособном да мисли и дела, која је чак и кловну попут Александра Вучића спремна да се преда као месији. Као трећи аксиом здраве правне свести, Иљин означава „узајамно духовно поштовање људи”, јер „правни односи почивају на узајамном духовном признању људи”. Ступајући у правне односе субјекти признају своје духовно достојанство и духовно достојанство другог субјекта, као и обострану аутономију да изјавама воља стварају право. При том је први аксиом – осећање сопственог духовног достојанства, органски повезан са трећим аксиомом здраве правне свести – узајамним духовним поштовањем људи. Јер, „да би човека поштовали, он најпре треба да поштује сам себе”, „ко не уме да поштује себе, неће умети ни да поштује друге”. Пошто се узајамно поштовање заснива на узајамном поверењу грађана, „онај који очекује поверење од другог, мора сам да верује себи”. Следствено, „онај који не верује ни својој одлуци, ни својим речима, тај почиње да изазива неповерење код других, а пошто о другима суди полазећи од себе, почиње да губи поверење у друге”. „Без узајамног поверења”, даље објашњава Иљин, „није могућа морална веза међу људима, а правни односи неминовно се дегенеришу, па се свака лаж и кривица, свака обмана и сплетка, свако вероломство и издаја, показују као апсолутно штетни и чак погибељни у животу људи”. Лаж, закључује Иљин, „уништава јединство људи, њихову комуникацију, њихову солидарност и њихову организацију”. Здрава правна свест може постојати само у оној држави у којој постоји, не само поштовање и поверење међу грађанима, већ и поштовање и поверење државне власти према сваком грађанину, у коме држава, Иљиновом речју, мора да препозна „аутономни духовни центар – правно способног субјекта”. „Нормално је да власт,” додаје Иљин, „препозна у својим грађанима достојне и пожељне сараднике у послу државне изградње. ”С друге стране, „поверење у власт представља духовну снагу која власт претвара у стварни орган народа и у исто време даје народу стварно вољно јединство.” Димитријевић се, а то се из ове књиге јасно види, од самих почетака своје јавне делатности борио за државу у којој ће власт бити служба и служење, а не терор над грађанима ради сопствених интереса. Политика није брлог, него најодговорнија јавна делатност, од које зависи судбина милиона људи.
ПРОТИВ АПСОЛУТИЗАЦИЈЕ ДРЖАВЕ
У једном од текстова у овој књизи, писаном 2019. године, а поводом режимских напада на Двери као „фашисте“, Владимир Димитријевић је јасно показао каква је лаж у питању. Двери српске су, без обзира на беспризорне клевете Вучићеве власти, биле и остале антифашистички и антинацистички покрет. То је, уосталом, јасно свакоме ко се озбиљно бави политиком, али и ономе ко зна историју српског антифашизма, оличеног, између осталог, и у покрету ђенерала Драгољуба Михаиловића. Два обележја нацистичке државе су кључна за њено правилно правно-философско одређење. Нацизам, с једне стране, апсолутизује државу тако што је оставља без моралног оправдања, редукујући њен појам на монопол физичке принуде. С друге стране, imperium нацистичкe државe се не зауставља на граници која дели јавну од приватне сфере, већ дубоко задире у ову другу. Наведена обележја нацистичке државе срећу се и код других типова западне, постхришћанске државе. Уосталом, модерна западна држава, сведена на организацију са монополом физичке принуде, добила је у Француској 1789. године, захваљујући револуционарним околностма – свој коначни лик. Банкарско-трговачка олигархија прогласила је смрт Бога и следствену свемоћ Државе. Владимир Димитријевић је често писао о последицама Француске револуције, која је, у име „слободе, једнакости и братства“ однела милион људских живота, и свет покренула ка кобном утопизму заснованом на, како рече Георгије Флоровски, патосу насилног даривања среће. Такође, он се бавио и опасностима банкократије, која често узима демократску образину да би могла да демократију поткопа изнутра и оствари своју апсолутну власт над светом. Нацистичка држава је, дакле, последица репаганизације Запада. Античка држава је, речју Фистела де Куланжа, „сматрала да њој припада сваки грађанин и душом и телом, па томе доследно хтела је да и тело и душу деце образује тако како би отуда имала што веће користи”. Државни надзор над моралом и васпитањем грађана у античким државама изражавао се и кроз постојање посебних органа надлежних за ову област друштвеног живота. У старом Риму то су били цензори, у Спарти педоними и ефори, а у Атини педагози, педотриби и гинекономи. И религија је у старом веку била у служби државе. С тога је немарно вршење породичног култа у Атини повлачило атимију – јавноправну казну губитка грађанских права. Христове речи „подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу” (Лк. 20, 19-26), послале су свету до тада непознату поруку о деоби унутрашњег и спољног света човека на приватну и јавну сферу, од којих прва остаје ван круга деловања државне власти. Средњовековни терор римокатоличке инквизиције над савешћу људи био је само нужна последица новог сједињења јавног и приватног под влашћу римског првосвештеника, што је била само инверзна слика античког првосвештенства првог римског магистрата. Под паролом ослобођења приватног живота човека од монопола римокатоличке цркве, грађанске револуције су створиле тип државе која је током 19. и 20. века, према мери своје техничке снаге, неумољиво ширила власт и на приватну сферу појединца. (Зато, између осталог, Димитријевић, скупа са Дверима, увек реагује кад види насртај на приватност човекову.) Ни данас форма парламентарне демократије није никаква гарантија да држава која припада типу западне постхришћанске државе неће склизнути у нацизам. Прецизније, наведена уставна форма само ће успешно помоћи у сакривању овакве трансформације. Насупрот овом облику државе, стоји тип државе византијског цивилизацијског круга, која ни у историјски најдрастичнијим видовима одступања од идеалтипског обрасца, под утицајем рецепције са Запада, није остајала без икаквог моралног оправдања, како би као Левијатан господарила над целином човековог живота. Димитријевићев монархизам, о коме он пише у аутобиографским деловима ове књиге, потиче из, да тако кажемо, византијских извора. Држава није и не може бити све. Да поновимо: човек изнад свега, а Бог изнад човека.
Зато је прегнуће Двери за државу која нема право да се меша у приватни живот својих грађана, од борбе против разних врста електронског концлогора до устајања против насилног шприцања уместо добровољне хумане имунизације грађана Србије, саставни део антифашистичког и антинацистичког духа овог покрета на нашем простору. Владимир Димитријевић, доследни борац за људска и грађанска права, увек је учествовао у прегнућу Двери за сваку могућу личну и заједничку слободу, нарочиту пажњу посвећујући борби за породицу и права родитеља на васпитање деце, данас толико угрожена насртајем државног Левијатана на основе породичне човечности. Књига „Са Дверима, за Србију“ о томе јасно сведочи. Одатле и његово устајање за заштиту ове земље и народа од противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, због чега се Димитријевић нашао и на Вишем суду у Београду, гоњен од ЛГБТ инквизитора из НВО „Да се зна“. Желе да му се суди као дискриминатору јер је, између осталог, написао текст „У одбрану природне породице“. Ипак, Димитријевић се не одриче слободе. Слобода духовна, лична и породична – то је основни патос ове његове књиге.
ИСТИНСКИ ПАРЛАМЕНТ И ГРАЂАНСКА НЕПОСЛУШНОСТ
У књизи „Са Дверима, за Србију“, Владимир Димитријевић је и објавио своје текстове у којима је подржао својевремено стварање Савеза за Србију, чији је циљ, по његовом мишљењу, био довођење наше државе из стања претполитичке џунгле, у које нас је увео кловнократски режим Александра Вучића, у стање парламентарне демократије, које нема без слобода – од слободе скупштинске расправе до слободе медија. Савез за Србију, наглашава он, није програмска, него „техничка“ коалиција, чији је циљ да се створе услови за праве парламентарне изборе, на које ће свако, па и Двери, изаћи са својим програмом и слободно га изложити бирачима. Ако се суштина истинске парламентарне демократије, по речима чувеног немачког правника Карла Шмита, састоји у могућности да се у једној земљи води озбиљна и непристрасна јавна дискусија о свим питањима која су предмет законског регулисања, онда је јасно да у Србији одавно не постоје услови за слободне и фер изборе на свим нивоима. У Србији само номинално постоји вишестраначка демократија, јер се, парафразирамо Слободана Јовановића, на јавно мњење не утиче путем слободне штампе и слободне страначке јавне препирке, већ путем једноставне пропаганде, која личи на свеопшту хипнозу, у којој се само чује мишљење владе, а не и мишљење опозиције. Ако се основна одлика тоталитаризма састоји у томе да се људи држе у сталној у сталној неизвесности и ишчекивању и ако се људима непрестано усађује вера у непогрешивост вође, онда је данашња Србија пример земље којом влада један аутократски режим. Да бисмо добили истинске слободне изборе на којима ће бирачи дати мандат одређеним политичким програмима, а не личностима, Србији је потребна једна изборна влада општег поверења, која би била кадра да отвори сталну, најмање шестомесечну јавну дискусију, кроз сучељавање различитих ставова о најбитнијим националним питањима, од статуса Косова и Метохије до оправданости придруживања Србије ЕУ. Једном речју, српској јавности је потребно озбиљно, јавно и стручно преиспитивање свих до сада реализованих националних, безбедносних, економских, образовних, културних и других политика. О томе је Димитријевић, као заступник истинског друштвеног дијалога, стално и упорно сведочио од почетка свог „бављења политиком“. Његова нарочита борба је борба против кривотворења стварности коју Вучићев режим спроводи – између осталог, стварности парламентарног живота ове земље. Ако једна влада може добити легитимитет само путем истински слободних избора којима претходи озбиљна јавна дебата на слободним медијима, онда Вучићево поигравање темом изборног прага, козметичка промена изборног законодавства, предизборно формирање комби-странака лажне левице и деснице, не може скупштинском сазиву и целокупном Србијином политичком систему обезбедити истински легитимитет. Парламент мора да представља слику у малом различитих политичких ставова српског јавног мњења, а да ти ставови не могу да добију своје репрезенте, а самим тим ни српска Скупштина легитимитет, тиме што у њу ући они који су већ пословично познати као људи без икаквих политичких ставова. Јасно је зашто је аутор ове књиге позивао, скупа са Дверима, на бојкот лажних избора – не сме се давати легитимитет једној џунгли, ма какв горила да влада њоме. Владимир Димитријевић, позивајући се на Жарка Видовића и Ивана Иљина, показује да у Србији нема праве демократије. А то може бити кобно по нас. Када на дужи рок имате нелегитимне институције представничке демократије, онда се конфликт нелегитимних институција и народа као носиоца изворне, суверене власти мора, на жалост, решити на улици. Пошто су, како је показао 5. октобар 2000, улични немири и противуставна промена власти идеална прилика за страни фактор да, служећи се реалним незадовољством народа, доведе на власт своју екипу, они који данас не желе формирање изборне владе, која би расписала слободне и фер изборе, заправо раде све да Србија у блиској будућности има репризу уличне промене власти. А такви су били они који су, 2020, изашли на лажне Вучићеве изборе. Димитријевић, као истински патриота, указује да је патриотизам неостварив без правог парламентаризма, који Запад никако не жели у нашој земљи. Није чудо што онима којима одговара слаба и политички нестабилна Србија, са институцијама чији је легитимитет упитан, па је стога подложан страном утицају, чини све да ова држава и даље уместо истинског, има један фингирани парламентаризам. Вашингтону и Бриселу је потребан лажни Вучићев парламент, и Владимир Димитријевић то зна, јер, по његовом мишљењу, Вучићеви господари очекују од новог скупштинског сазива да донесе одлуку о тзв. разграничењу, односно признању тзв. Републике Косово. Зато су, због политичке одрживости такве одлуке у будућности, били заинтересовани да сазив нове Скупштине има што већу подршку у бирачком телу. Али, упркос циркусу, ствар је пропала – у нови сазив лажног парламента ушли су само Вучић, Дачић и Шапић са својим сеизима. Баш зато су, у јулу 2020, незадовољни грађани Србије изашли на улице, да протестују. Поред покушаја да се народ опет заточи у кућама и становима, под изговором борбе против пандемије корона вируса, што је људе у Београду и широм Србије довело до гнева ( јер главни кривац за пандемију је Вучићев режим, који је организовао изборе у здравствено небезбедним условима ), ту је био и устанак младих против Вучићевог покушаја да преда Косово и Метохију. Од закључења неуставног Бриселског споразума 2013. године до данас, Александар Вучић је извршио низ кажњивих припремних радњи уклањања препрека за извршење кривичног дела угрожавања територијалне целине из чл. 307 Кривичног законика Републике Србије, о чему су и Двери и Владимир Димитријевић редовно писали и сведочили. Кад се то зна, јасно је да екстремисти нису били јулски демонстранти који свим облицима грађанске непослушности бране своју државу од велеиздаје и тираније, када је већ не бране ни Јавно тужилаштво ни Уставни суд, већ је екстремиста Александар Вучић који руши државу на чије чело су га довели странци како би ампутирао Косово и Метохију из састава Србије. Када полиција бруталним пребијањем народа брани уставорушитеља на власти, тада она није ништа друго него преторијанска гарда једног диктатора. Као човек који је, својим досадашњим радом, настојао да посведочи хришћанске вредности у друштву, Владимир Димитријевић није могао остати равнодушан према безбожничкој тиранији и издаји, које носе лажно патриотско рухо. Читава његова књига је сведочење о томе.
БАЛКАН И СРБИЈА И КОСОВСКИ ЗАВЕТ
Владимир Димитријевић је човек који пажљиво изучава историју да би умео да извуче поуке за садашњост. Из његових текстова у овој књизи то се јасно види. Довољно је само погледати његов оглед о идеји „Балкан балканским народима“, а поводом својевремене сарадње Двери са бугарском странком Атака. Бавећи се историјом и примењујући је на садашњост, Димитријевић успева да анализира низ појава којима присуствујемо. Између осталог, Димитријевић нам помаже да сагледамо садашњу геополитичку ситуацију Србије. Интерес евроатлантског савеза на Балкану деведесетих година XX века био је истоветан интересу европског клуба великих из времена Берлинског конгреса – свођење српске државе у минијатурне територијалне оквире преткумановске Србије, који ће од ње направити политичко недоношче под евроатлантским туторством, без икаквих предуслова за самостални и самоодрживи политички и економски живот. Тиме се у корену сузбијала могућност да матична држава српског народа у будућности води пијемонтску националну политику. За разлику од преткумановске Краљевине Србије, обновљеној српској држави припремљена је поред спољне и једна унутрашња омча, у форми брозовске политичке творевине -Војводине, изникле из пангерманистичког Фридрих Нојмановог пројекта – Mitteleuropa. Тако је почетком деведесетих година прошлог века поново постала актуелна порука аустро-угарског министра грофа Голуховског, изречена далеке 1903. године, „да се имају створити: једна што је могуће већа Грчка, велика Румунија, велика Бугарска, слаба Србија, мала Црна Гора и најпосле и слободна Албанија”. Истоветност циљева европске балканске политике из времена Берлинског конгреса и с почетка југословенске кризе у последњој деценији XX века, била је мотивисана истим геополитичким интересом англосаксонског и германског дела Европе – истискивањем Русије са Балканског полуострва, како би се она одвојила од православних Словена и одсекла од топлих мора. Овим се још једном потврдио пророчки закључак Ивана Иљина, да се ево „већ сто педесет година Запад плаши Русије и великих словенских православних формација”. ( Одавде је сасвим јасно зашто су Двери „русофилске“ – не због руског, него због нашег националног интереса. ) Не само геополитички циљ, већ је и редослед потеза у балканској политици НАТО-а деведесетих година XX века добрим делом одговарао империјалној балканској агенди европских сила у време Берлинског конгреса. Прву фазу крсташког обрачуна са православним Србима западноевропске државе и САД су, сматра Димитријевић, обавиле с оне стране, у окултној западњачкој свести живе, мистичне границе западне и источне цивилизације на реци Дрини – геноцидним уништењем Републике Српске Крајине и окупацијом, као и 1878. године, српске БиХ. Оваква судбина српске државности у прекодринским српским крајинама, као и у време Берлинског конгреса, омогућена је, између осталог, потпуним руским повлачењем са Балкана, овог пута због злочина издаје горобачовљевско-козирјевске клике. На ред је потом дошао омиљени стопедесетогодишњи специјалитет западноевропске балканске политичке кухиње – подстицање црногорског сепаратизма у циљу одвајање Црне Горе од Србије, како би се матична држава српског народа, као и после Првог балканског рата одбацила што даље од јадранске обале. И најзад, од 1999. године и НАТО агресије на СР Југославију евроатлантски блок ради, као и Аустро-Угарска почетком прошлог века, на отимању Косова и Метохије и на стварању великоалбанске државе. Зато се, сматра Димитријевић, србофобном Западу жури да Вучић потпише коначно одрицање Србије од Косова и Метохије. Будући фронт према Русији то захтева. Отворено косовскометохијско питање у средишту главне евроазијске осовине, не само да прави огромну брешу у позадини блискоисточног и потенцијалног закавкаског НАТО-фронта, већ подиже политичку цену српском, а следствено и савезничком руском фактору у свим будућим преговорима. Истовремено, непрестана активност на одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије на КиМ, има не само улогу унутарсрпског чиниоца сталне националне политичке мобилизације, која може да пробуди најбоље духовне и карактеролошке црте Срба, већ може да постане парадигма успешног отпора глобалној Империји за друге народе широм света. Упорност у одбрани јужних граница Србије на Проклетијама и Шар-планини не само да је стратешки и вредносно оправдана, јер спашава српски народ од духовне смрти у логору „америчког начина живота”, већ се ради и о тактички једино исплативој рачуници по српску државу. Зато у Димитријевићевој књизи толико указивања на Косово и Метохију и косовски завет без којих нам нема останка и опстанка. Али, зато и његово указивање на неопходност борбе за цео Балкан, који треба да се врати онима којима и припада – балканским народима.
РОДОЉУБЉЕ ВЕРЕ И КУЛТУРЕ
Кругу српских патриотских интелектуалца, чије родољубље се заснива на хришћанској вери и широкој култури, припада и Владимир Димитријевић, који је тим путем ишао и иде угледајући се, између осталог, и на великог учитеља хришћанског родољубља, покојног Предрага Р. Драгића Кијука. Судећи по читаности Димитријевићевих текстова, гледаности његових телевизијских наступа и посећености његових предавања таква врста патриотизма добија све више присталица.
Посвећеност која љубављу сједињује познаваоца са познаваним једино је поуздано мерило помоћу кога могу да се одвоје, у времену свеопште меркантилизације, истински уметници и научници од трговаца са формалном научном или уметничком легитимацијом, који у знању виде робу, па сходно томе знање редукују на познавање информација. Следећи, поред Кијука, и великог руског философа Семјона Франка, Димитријевић сваку спољашњу делатност, било да се бави књижевним, философским, богословским или политичким питањима, схвата „као помоћно средство које споља подржава основно делање духовног рада на обожењу живота, делатност која се врши у име Христа и са Христом.“ Са историософским знањима која му откривају мистичку тајну историје, Димитријевићу је лако да се снађе на геополитичкој површини, ма како она лаику најчешће изгледала неразумљивом.
Због снажног осећаја бола и дужности пред отачаством, Владимир Димитријевић је, чини ми се, близак оном типу интелектуалца о коме Мило Ломпар вели: „Не постоје интелектуалци само зато да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима кад је бити или не бити за националну културу, нешто били.“
Већ летимичан поглед на десетине његових књига и стотине чланака показује да Владимир Димитријевић бира теме својих расправа имајући на уму још једну дубоку поуку Семјона Франка: „Ко не сматра за потребно да загреје и осветли данашњицу, да је учини макар мало разумнијом и осмишљенијом како за себе тако и за своје ближње, тај, ако није лицемер, идолопоклонствује. И обрнуто, што је конкретнија човекова морална делатност, што више она узима у обзир конкретне потребе живих људи и усредсређена је на данашњицу, што је више, укратко речено, прожета не апстрактним принципима, већ живим осећањем љубави или живом спознајом дужности љубавне помоћи људима, то је човек ближи подређивању своје спољашње делатности духовном задатку живота.“ (С. Франк, Смисао живота, Београд, 2007, 112-113) Владимир Димитријевић и не ради ништа друго, него служећи ближњима отвара животно важне теме о којима по правилу ћуте окупиране научне и културне националне установе и на њих даје насушно потребан хришћански одговор, од деловања секти, преко биоетичких питања, проблема вештачке интелигенције, до идеологије политичког хомосексуализма и реформе образовног система. Притом не знам никог у сујетном свету науке ко се са таквим искреним усхићењем радује свакој новој вредној књизи или чланку других аутора. Колико пута ме је у рано јутро одушевљен будио, како би ми прочитао фрагменте из тек објављених рукописа Слободана Антонића, Милоша Тимотијевића, Мила Ломпара, Срђана Цветковића, Александра Петровића, Мише Ђурковића, Милоша Ковића, Миломира Степића, стихове Ђорђа Сладоја, Ивана Негришорца, Драгана Хамовића….
После великог страдања у коме је раскућена наша крвљу стечена очевина, после банкрота свих лажних политичких идеала и европских „изама“, после окупације заветне косовско-метохијске земље, поново одјекује позив Светог владике Николаја (Велимировић): „Шта чекате, Срби? Хоћете ли да будете бачени у старо зарђало гвожђе као што су многи народи већ бачени или ћете се једном од огња страдања освестити и засијати као народ Бога живога?“ (Н. Велимировић, Кроз тамнички прозор, С. Д. III, Линц, 2001, 918) Ако српска омладина данас радо чита и слуша Владимира Димитријевића, онда је то први озбиљан знак да ће, речју Св. владике Николаја, „историју мангупарије“ заменити поново „историја Србадије“. Уместо овештале „катедарске“ науке, која нема одговор на кључне духовне бриге савременог човека, српска омладина преко текстова и предавања Владимира Димитријевића открива Господа Христа, „једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава“, јер, вели Св. владика Николај (Велимировић), „све друго, што се замореном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“
Зато се – да не бисмо веровали призрацима, него Христу, Сунцу правде – Владимир Димитријевић, скоро од самих почетака своје јавне делатности, бави и политиком, и то као нестраначка личност. Зато је, од 1999, био близак сарадник Српског покрета Двери, чији је, од почетка, члан Политичког савета, а већ извесно време и вршилац дужности председника овог тела. При чему, наравно, никад није био партијски острашћеник, него неко ко је увек указивао на могућност различитих путева ка истом циљу – слободној и часној отаџбини Србији. Зато и говори:“Ко зна боље, широко му поље“. За сваког има места на пољу борбе за српски народ и његов опстанак.
Искрено се надамо да ће књига коју читалац има у рукама многима – а пре свега младима – помоћи да се снађу у бурним временима у којима живимо, позивајући их на прегнућа која воде слободи и правди. Јер, како рече Његош, „прегаоцу Бог даје махове“.