Говор проф. др Тамаре Миленковић Керковић, потпредседника Двери, на конференцији за новинаре приликом представљања програма Двери о образовању и култури
Концепт високог образовања утемељен је на знању као јавном добру и улози универзитета у чувању, преношењу и унапређењу знања путем наставе, кроз истраживачки рад и кроз пружање услуга заједници. И сам избор у наставна звања на универзитетима се заснива на ова три сегмента – на сегменту квалитета наставника у преношењу знања на студенте – у наставном раду, у његовом доприносу у развоју науке – у унапређењу постојећег знања и кроз сегмент доприноса који је професор дао друштву – друштвеној заједници, захваљујући примени знања до кога је у раду дошао.
Аутономија универзитета и академске слободе наставника на универзитетима су цивилизацијска тековина. Ова гарантована слобода институцијама и људима који носе мисију образовања нису привилегија по себи. Аутономија универзитета и слобода научног и уметничког стваралаштва су премисе развоја друштва. И аутономија и слобода, колико су привилегија, толико треба да буду и одговорност универзитетских наставника. Од ове њихове слободе корист треба да има читаво друштво. Дугогодишња традиција и историја универзитета потврђују да су своју значајну мисију најбоље испуњавали они универзитети који су били слободни од политичких, религијских, идеолошких и корпоративних утицаја.
Судар владајућих догми и слободе науке и аутономије универзитета одвијали су се од Коперника и Ђордана Бруна, па све до Лешека Колаковског и данашњих универзитетских наставника. Разликовала се природа догме која је слободу спутавала – од религиозних, преко политичких до данашње неолибералне догме. Одговор универзитета и професора био је, а и сада је, различит. Укључивање образовања у међународне трговинске уговоре попут Општег споразума о трговини и услугама Светске трговинске организације, све мања улагања државе у образовање, масовно студирање, закони понуде и тражње у образовању, конкуренција, франшизирање и интернационализација универзитета, интернет променили су традиционалну мисију универзитета. Комерцијализација и приватизација универзитета су од високог образовања створили робу, „приватно добро“ и приватну одговорност, а студент постаје клијент и корисник услуге.
Све реформе образовања које су постале саме себи циљ, заједно са падом поверења и падом реформских капацитета, нису могле да отклоне ову парадоксално промењену улогу високог образовања.
Србија је, на жалост, пратећи ове трендове, негативне аспекте комерцијализације високог образовања довела до гротескних и трагичних размера. Деведесетих година је знање и високо образовање делило судбину друштва – редистрибуцију друштвених вредности и њихово претварање у капитал. Након 2000. године долази до прихватања неолибералне парадигме и у образовању. Брзинско, недемократско и некритичко увођење тзв.“болоњског“ процеса, квантификација знања и његово свођење на време проведено уз књигу, а тиме и одузимању вредности знању и науци, поставља ново питање – шта је Универзитет? Да ли је универзитет средиште теоријских наука и уметничких дисциплина – да ли је задатак универзитета истраживање и ширење знања или је универзитет постао скуп професионалних школа које спремају робу за тржиште? Како су најуспешнији-најбогатији постали они који имају највише студената а тиме и пара? Пандемија је ова питања довела и до новог апсурда – има ли универзитет уопште будућност или ће самостално и индивидуално стицање знања постати нужност? Дошло је до деконструкције класичне идеје науке.
Непостојање одговора на ова онтолошка питања заједно са нерешавањем основних питања идентитета а тиме и будућности српског друштва, одбацивање националних интереса у образовању, донели су нам и општу дегенерацију система високог образовања које је сада, након свих реформи и стратегија развоја, у много горем положају него првих година од потписивања „Декларације из Болоње“ (за коју мало ко зна шта у њој пише).
Последице овог кварења бића образовања су бројне. Неке су видљиве свима и одмах – резултати PISA тестова који показују функционалну неписменост наше омладине, избацивање Србије из Европске асоцијације за обезбеђење квалитета у високом образовању (ENQA), одлазак 100.000 образованих људи који желе посао или у иностранство или у редове СНС-а. Отуда застрашујуће размере плагијеризма у научним радовима, куповина диплома, корупција у високом образовању које у високошколским институцијама годинама подлеже закону ћутања – омерти, отуд различити критеријуми напредовања наставника, отуда хиперпродукција научних радова које не прочитају ни њихови аутори, а камо ли рецензенти. Због тога имамо највеће просечне оцене на студијама и никада мање знање студената, због тога нема међународне акредитације домаћих универзитета, због тога се број доктора наука за последњих десет година повећао 880 пута, а квалитет и број научних радова у страним часописима су минорни. Процес акредитације је скуп, плаћају га факултети (тј. студенти) нетранспарентан је и подложан корупцији, а Национално тело за акредитацију (НАТ) је под непосредном контролом извршне власти. Последњи Закон о високом образовању из 2017. године је озбиљно нарушио аутономију универзитета и створио потпуну зависност тела за акредитацију од извршне власти.
Опште урушавање система високог образовања довело је до трке за купљеним дипломама и докторатима, а за поништење очитог плагијата министра у Влади потребна је дугогодишња акција свих сфера друштва, и велика људска храброст чланова Етичких комитета. Незаконито изабрани декани факултета годинама су на функцијама упркос очитом кршењу закона. Непотизам у високом образовању створио је од факултета династичке феуде, а факултети су постали „утврђења подобних“ у које је немогуће ући без подршке изнутра. Број универзитета у Србији, и приватних и државних, директно је обрнут њиховом квалитету, а факултети који школују политичке кадрове који одлучују о будућности Србије су од државног, крагујевачког Правног факултета (афера „Индекс) прешли у приватну сферу СПС-овог Мегатренда (са криптоименом „Џон Незбит“), а након њега најновијег СНС-овог Факултета друштвених наука.
За Српски покрет Двери урушавање система високог образовања у Србији последица је политичких интервенција у сфери високог образовања, од „болоњске“ реформе, па до актуелног директног утицаја извршне власти на процес обезбеђења квалитета у високом образовању, и криминализације дела овог система.
Промене мора да иницира сама држава. Прве од неопходних мера су:
– Измена Закона о високом образовању и ослобођење универзитета од утицаја извршне власти;
– Уједначавање критеријума за напредовање наставника и сарадника без обзира на облик власништва над универзитетом;
– Императивно регулисање сукоба интереса у и непотизма у стицању сарадничких и наставничких звања;
– Увођење института „узбуњивача у образовању“;
– Институт накнадне провере стечених диплома, академских титула и наставничких звања;
– Потпуна транспарентност у процесу акредитације, независност и професионалност акредитацоног тела, транспарентност евалуације наставника и сарадника, као и поступка стицања наставничких и сарадничких звања;
– Незастаревање поступака за утврђивање одговорности менаџмента факултета и универзитета за злоупотребе и кршење закона;
– Усаглашавање факултетских курикулума са онима на признатим универзитетима у иностранству, обавезна међународна акредитација српских универзитета и свођење њиховог броја на разумну меру;
– Обезбеђена пуна мобилност наставника и студената, у земљи и иностранству;
– Достојанствен материјални и друштвени положај универзитетских наставника уз њихову повећану друштвену, професионалну и етичку одговорност;
– Финансирање високог образовања и обезбеђено запослење за најбоље студенте у складу са националним интересима останка младих образованих у земљи.
Ово су само најкрупније мере које хитно треба увести како би се зауставило даље пропадање високог образовања. Тек након овог поновног оживљавања универзитета и високог школства у Србији биће могућа промоција знања као друштвене вредности, задржавање најквалитетнијег дела становништва и повратак оних који су већ у економској емиграцији.
проф. др Тамара Миленковић Керковић
Потпредседник Двери