Говор др Андреја Митића, председника Форума за националну демократију, са округлог стола под називом „Политичка екологија и зелени патриотизам – Како да заштитимо животну средину у Србији?“
Заиста је задовољство слушати различите перспективе у односу на тему и заиста сама идејна концепција округлог стола и персонални састав сведочи о једној озбиљној намери да се о овој теми проговори на један озбиљан начин. Најпре теоријски, а потом из саме животне конкретности од људи који се на терену боре за ове вредности, за основну вредности пре свих, а то је живот сам. С треће стране једна политичка перспектива и све ово сведочи томе да је потребна једна нова колективна воља која ће се бавити темом заштите животне средине. Једна нова колективна воља која ће следити нову логику. Дакле, не или-или, већ једну трансверзалну логику, надидеолошку логику, једну логику која ће пробудити нашу вољу за животом и одбраном самог живота. Ова тема није само академски и политички ала вог, није само ствар интелектуалне моде, већ је насушна потреба и последњи је час да се њом бавимо. Нека овај скуп буде почетак једног новог зеленог друштвеног уговора, макар разговора, који ће имати национални значај уважавајуће све локалне потребе.
Усмерио бих пажњу на један конкретан проблем, који је шири. То је демократски проблем. Заштита животне средине је, пре свега, демократско питање, односно, одсуство учествовања јавности у питањима заштите животне средине. Велики део проблема о којима смо овде чули произлази управо из одсуства учешћа и партиципације грађана и давања легитимације одређеним политичким одлукама. У томе је заправо корен нашег проблема. У Србији не постоји развијена култура учествовања јавности у доношењу одлука. Имамо потпуно одсуство партиципације, имамо клијентелистичку политику која намеће одређене одлуке без да грађани, које те одлуке погађају, могу да дају своју реч. То је сама бит демократије, нарушава се бит демократије кроз спровођење заштите животне средине, а заправо те заштите нема.
Србија је још 2009. године донела Закон о потврди Конвенције о доступности информацијама, учешћу јавности у доношењу одлука и праву на правну заштиту у питањима животне средине. Иако је овај темељни документ инкорпориран у наше законодавство, он се не примењује или се примењује селективно, недовољно, невољно и ад хок. Тражи се начин да се његово спровођење заобиђе. То конкретно значи да грађани немају потпуну и правовремену информацију о пројектним плановима који су везани за животну средину. Нема јасног планирања за учествовање јавности, изостаје финансијска подршка таквом учествовању, а поступци нису истински отворени за јавност, у смислу да сви актери могу једнако да учествују у доношењу одлука. Што значи да у пракси заинтересовања јавност није у истој равни у односу на приватног инвеститора, који је привилегована страна. То је дисбаланс који се јавља и зато имамо ситуације које смо овде видели. Дакле, грађани се обично информишу у касној фази када је већ неки пројекат прошао кроз просторни план. Тада је касно одлучивати и онда имамо ове сударе на терену које нико не жели. Ради се о томе да грађани морају да имају реалну могућност да учествују у доношењу одлука, без тога нама нема заштите животне средине. Без демократије и партиципације ми нећемо моћи да приступимо решавању ових питања. Дакле, најпре правовремено и истинито информисање грађана је један ниво партиципације. Следећи ниво је консултовање грађана, односно институционална могућност грађана да дају примедбе, мишљење и савете како би се ишло ка једном решењу на опште задовољство. Потом ниво партиципације када се усаглашавају закључци заинтересованих страна и надлежних органа. На крају право преговарање када се долази до коначног решења, али заједно без наметања одлука. Сви ови нивои изостају при овим процесима. Нити има праве информације, нити има консултовања грађана, нити искрене партиципације, а камоли заједничког доношења одлука које би било добро за све. Дакле, прво питање о коме треба водити рачуна је демократско, а потом иде питање управљања ресурсима заштићених добара. Можда треба ићи ка моделу подељеног управљања. Тренутном политиком су угрожени демократија и општи интересе, а самим тим и живот. Ми треба да створимо институционалне облике и капацитете како бисмо активизам, који постоји код грађана, довели до њиховог добра.
Други угао је да је ово и национално питање. Свака нација има право и дужност да штити своју животну средину. Ми данас имамо активну небригу. Не само да је то небрига, то је прорачуната небрига. Ми смо препуштени на милост и немилост корпоративним елитама, које онда у договору са власти спроводе политике које су на штету јавног интереса. Србија срећом има своју земљу коју је чувала и коју треба да чува, то је конзервативни импулс, коју треба да преда будућим генерацијама, не пристајући на комерцијализацију, комодификацију и испоручивање наше воде, ваздуха и земље корпоративним елитама којима је стало само до профита, а без икакве контроле. То мора да стане. То је тренд у читавом свету, али ми морамо да кажемо да је доста. Нова колективна воља, на томе инсистирам, је потребна да се процес заустави и онда можемо да правимо договор око ове важне ствари. Потребно је да се Уставом гарантује право на заштиту животне средине, као што се и гарантује, али и да се то право брани на сваки могући начин. Сваки разговор на ту тему, поготово отворени разговор и разговор између неистомишљеника је драгоцен и зато овај округли сто представља политички и друштвени НОВУМ. Нека се дебата на ову тему отвори како бисмо дошли до једног надполитичког и надидеолошког „зеленог Устава“ за нашу земљу, а који би био по мери свих нас који овде живимо.
Др Андреј Митић
Председник Форума за националну демократију