„Него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ; И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга.“ (Јеванђеље по Матеју 20, 26-27)
Шта је политика? Друштвене науке користе неколико различитих дефиниција политике и оне су у највећој мери тачне. Међутим, чини се да је јеванђелска поука у поднаслову једини суштински исправан одговор. С једне стране, не одбацује се жеља и потреба човека да се истиче, да буде предводник и носилац, да преузме одговорност и да буде први или највећи у заједници. Али с друге стране, све наведено је условљено. Чиме? Служењем другима. Све остало што у практичном смислу негира овај фундаментални став, није права политика. Наравно да већина људи не прихвата овакво виђење јавне службе, наводећи као доказ сопствено животно искуство са онима који су се представљали као политичари. То искуство је углавном негативно, али не мења чињеницу да се око истине не може договарати. А истина је да су прави политичари само они којима је етика у основи политичког деловања и који добробит своје државе и народа увек стављају изнад личног интереса и који прихватају да своје знање, способности и вештине ставе у службу других. И колико год ово звучало као отрцана флоскула и чиста демагогија (највише због оних који су се лажно представљали), политика јесте непрестано служење и делање које једино има смисла ако је утемељено на моралним принципима.
Имати жељу да сопствену земљу учиниш бољим местом за живот и да људи у твојој земљи живе квалитетније већ је велика ствар. А имати реалну прилику и шансу да своје жеље и снове реализујеш, велика је срећа и благослов, али и велика одговорност. Зато политика не може без етике. То је механизам који спречава корупцију, пљачку државног новца, непотизам, „прелетање“ и идеолошко изневеравање. Етика учи и потврђује да само планови и пројекти који су истовремено поштени и корисни имају смисла, а само политичари са етичким смерницама могу бити истински државници. Политика је друштвена сфера испуњена изазовима и искушењима. Стога је етика коректив за наше недостатке и мане.
Политика без морала осуђена је на пропаст и то се као по правилу не види на почетку. Чини се да су бескрупулозни политичари веома успешни и редовна је појава да такво погрешно виђење политике утиче на младе људе који постају још гори и бруталнији од својих узора. Такође, често се може чути и да је политика само вештина могућег. И неспорно је да прави политичар мора поседовати одређене врсте способности, али уколико је вештина увек испред врлине или у још горем случају – ако врлина уопште не постоји, јасно је да се од таквог политичара дугорочно не може очекивати ништа добро и корисно. Важно је нагласити и да је кованица „сви су исти“ или прецизније „сви политичари су исти“ пласирана како би се највећем броју људи политика згадила и како би криминална олигархија без идеја, програма и вредности могла да влада јер је претходно средствима медијске хипнозе убедила народ да је њихов опстанак на власти ипак најбоље решење – јер „ сви су исти“ и промена је немогућа.
Некада заиста фасцинира са којом лакоћом се полусвет и друштвени талог удружује и континуирано спроводи своје деструктивне активности. Стога је од непроцењиве важности да сви они којима се политичка уверења темеље на моралним принципима не одустану од сведочења истине која једина ослобађа од сваке врсте ропства.
Свесни да свако велико дело у животу захтева жртву и да самим тим и борба за националне интересе и напредак своје државе те напоре увећава, неопходно је превазићи налете малодушности, песимизма и очајања, али и имати на уму генијалну мисао великог Едмунда Берка, британског државника, филозофа и иконе конзервативизма: „Све што је потребно за тријумф зла јесте да добри људи ништа не учине.“
Ранко Радовић,
потпредседник Омладине Двери