Autorski tekstovi

Decembarske teze starog kontrarevolucionara

Decembarske teze starog kontrarevolucionara

Dveri, ovde i sada, moraju postati glavni naslednici onoga duha koji je Protić opisao, duha u kome se mogu ujediniti i Srbi „levičari“ (ne komunjare, naravno, jer su oni otišli u drugosrbijance), i Srbi „desničari“ (ne zamlate koje srbuju na način kafanskih klupodera).

U svom ogledu o Jovanu Skerliću, „Poslednji bard nacionalnog romantizma“, u knjizi „Stvaralac i politika“ ( Nolit, Beograd, 1972,170-171), Predrag Protić nas podseća: „Vukov rat za srpski jezik i pravopis predstavljao je izvestan jezički prevrat, ali je on, u isto vreme, bio i poklik za povratak autentičnom Srpstvu, koje je srpska građanska klasa, po osećanju nacionalnih romantičara, zaboravila.

Drugi veliki reformator, kome je Skerlić poklonio najviše svojih simpatija, bio je u osnovi jedan konzervativac. U igri koju istorija često ume da igra,  jedan od najvećih konzervativaca devetnaestog veka postao je tvorac socijalizma u Srbiji. Čitavo književno delo Svetozara Markovića prožete je jednim „žalom za starim“ vremenima.

Postojao je jedan miran, spokojan svet, okupljen i vezan za zadrugu, a onda je došao surovi kapitalizam, taj svet razorio i železnicom još ga i dalje razara. Treba zaustaviti tu lokomotivu koja će uništiti taj svet, i taj konzervirani svet preneti jednoga dana u socijalizam. Ako se ovako interpretira ideologija Svetozara Markovića, onda između njega i Laze Lazarevića nema nekih velikih razlika. I kod Jakova Ignjatovića, kome je Skerlić vratio jedan deo književnog ugleda, postoji neka vrsta izgubljenog raja.

Postojali su stari i novi majstori, jedan spokojni svet u kojem su živeli gospodar Sofra Kirić i preci Vase Rešpekta, a onda se nešto desilo, banula je katastrofa i stari dobri svet otišao je u nepovrat. Seoski zelenaši kod Milovana Glišića srušili su onaj svet u kome su mirno živele udovica Miona i tetka Desa. Pa i moderna srpska književnost u tom istom smislu je konzervativna. I kod Kočića i kod Ćipika, postoji jedan izgubljeni raj. Svi maštaju o izgubljenom raju, niko ne govori o obećanoj zemlji“.

Na osnovu ovih teza, evo osnovnog stava: Dveri, ovde i sada, moraju postati glavni naslednici onoga duha koji je Protić opisao, duha u kome se mogu ujediniti i Srbi „levičari“ (ne komunjare, naravno, jer su oni otišli u drugosrbijance), i Srbi „desničari“ (ne zamlate koje srbuju na način kafanskih klupodera).

Levica rada i desnica vrednosti: to jeste i mora biti mera i provera Dveri!

-

Dr Vladimir Dimitrijević


Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]