Autorski tekstovi

Dragana Trifković: Prorusko biračko telo i NATO agenda vladajućeg režima

Dragana Trifković: Prorusko biračko telo i NATO agenda vladajućeg režima

Utemeljivač realpolitičkog promišljanja politike Makijaveli utvrdio je pravila i opisao tehniku osvajanja i zadržavanja vlasti. Jedan od njegovih saveta je „Ako se okružite laskavcima to je početak vašeg kraja, zato što vas laskavci odvajaju od realnosti, a vi morate da znate realnost, ne možete da vladate u nekom svetu koji ste sami sebi izmislili“.

Srbija je očigledan primer da je moguće vladati u izmišljenom svetu, ali naravno pitanje je: koliko dugo?


Do koje mere je srpska stvarnost odvojena od umišljenog sveta vladajućeg režima, posebna je tema. Naročito je opasno što vlast uz pomoć kontrolisanih medija uspeva da drži veliki deo svojih birača u potpunoj zabludi.


Većina biračkog tela vladajuće stranke je proruski orijentisana. Zbog toga se saradnja sa Rusijom stavlja uvek u prvi plan, iako takav status na osnovu stepena saradnje ni po čemu ne zaslužuje. Predsednik Srbije voli da ponavlja koliko puta se sastao sa predsednikom Ruske Federacije, ali često rezultati saradnje Srbije i Rusije nisu predstavljeni na adekvatan način.


To je zbog toga što Srbija vodi neiskrenu politiku prema ruskoj strani. Takva politika je strogo definisana zadatim okvirima Zapada. Ideja je da vladajuća stranka uz pomoć proruskog biračkog tela neprimetno i konstantno približava Srbiju evroatlantskim strukturama i naročito NATO-u. To je na drugi način neizvodljivo, jer da je primetno, srpska javnost bi pružala otpor takvim kretanjima. Zbog toga je bilo neophodno osmisliti taktiku koja bi mogla da „žednog prevede preko vode“. I to je upravo deklarativno-paradna proruska politika iza koje stoje samo izrazi lepe volje i bratske ljubavi, deljenje komplimenata i srceparajuće poruke. Publika koja stoji ispred zavese je zadovoljna scenom na bini. Ono što se odvija iza bine, javnosti nije dostupno. To što javnosti nije dostupno, suštinski se razlikuje od onoga što je vidljivo na sceni. Dok publika aplaudira, i divi se izvođenju „Srpsko-ruskog marša“ iza scene zapadni partneri zadovoljno trljaju ruke. U senci iza bleštavog svetla bine, potpisan je Briselski sporazum, Individualni akcioni plan partnerstva sa NATO, a očekuje se da bude potpisan i sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom, kojim bi Srbija priznala nezavisnost Kosova. Većina građana Srbije se protivi priznavanju Kosova i potpisivanju sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Srpska pravoslavna crkva je takođe protiv. Velika većina građana se protivi saradnji sa NATO i to su razlozi zbog kojih je neophodno da se primenjuje lukavstvo. Zapad koji propagira ideje o demokratiji, slobodi i ljudskim pravima, pronalazi zaobilazni put za ostvarivanje sopstvenih interesa koji su suprotni od većinske volje naroda. Zbog toga ozbiljniji rezultati saradnje sa Rusijom izostaju, jer ih zapravo i nema. Sa ruske strane postoji otvorena volja za čvršćom saradnjom ali sa srpske strane ne. Zapravo verovatno volja postoji, ali je ona sputana obavezama prema zapadnim silama koje ograničavaju takvu mogućnost.


Ako analiziramo zvanične podatke Ministarstva odbrane, Srbija je od 2012. do 2019. godine realizovala 15 vežbi sa Ruskom Federacijom i 112 sa NATO i državama članicama, što je gotovo desetostruko više. Međutim javnost nije svesna toga jer svi vodeći mediji koji su pod kontrolom vladajuće stranke pišu pozitivno o vojnoj saradnji sa Rusijom i prećutkuju saradnju sa NATO organizacijom. NATO se u medijima spominje u negativnom kontekstu posebno u vezi sa agresijom na Srbiju 1999. godine. To je zasmetalo i šefu kancelarije NATO u Beogradu. On je tim povodom izjavio da smatra kako bi se deo negativnog stava prema NATO i odnosu sa Srbijom promenio kada bi u javnosti bilo prisutno više informacija zasnovanih na činjenicama koje se fokusiraju na konkretne aspekte međunarodne saradnje. Lično sumnjam da bi se tako nešto desilo i smatram da bi javnost ili bolje reći glasači, promenili odnos prema vladajućem režimu, ukoliko bi im takve informacije bile plasirane.


Usvajanjem IPAP plana Srbija je dostigla najveći stepen saradnje sa NATO kao zemlja koja nije članica te organizacije.  Paradoksalno je da su praktično iste političke strukture koje su 90-tih godina ratovale sa NATO, sada produbile saradnju Srbije sa ovom organizacijom i podigle je na visok nivo. S obzirom na to da je saradnja Srbije sa NATO tema o kojoj javnost u Srbiji nije obaveštena, na sajtu ove organizacije se mogu naći osnovni podaci o programima i vrsti saradnje. IPAP je sveobuhvatni plan koji pored vojno-bezbednosne saradnje definiše i saradnju u oblasti obrazovanja, medija, ekonomije, evropskih integracija, regionalne saradnje, normalizacije odnosa sa Kosovom, ljudskih prava, pravosuđa, korupcije, zakonodavstva, energetike i dr.


U tom smislu, šef NATO kancelarije je legitimno izrazio nezadovoljstvo zbog medijske slike o NATO s obzirom na to da je u usvojenom IPAP programu iz 2014. definisano: „Strategijom javnog informisanja će se obezbediti da informacije o odnosima i saradnji između Srbije i NATO budu objektivno i blagovremeno predstavljene. Predstavnici nadležnih ministarstava i institucija će izraditi nacrt Strategije, a ona će obuhvatiti aktivnosti kojima se obezbeđuje pružanje informacija štampanim i elektronskim medijima, organizacija tribina i okruglih stolova; podrška akademskim i istraživačkim institucijama, kao i saradnja sa nevladinim organizacijama. Strategija će ohrabriti srpske akademske, istraživačke i naučne institucije da uđu u proces saradnje sa NATO-om i da pristupe zajedničkim projektima. Podrška Odeljenja za javnu diplomatiju NATO će biti važna za uspešno sprovođenje ove strategije, kao i saradnja i podrška kontakt ambasade za saradnju sa NATO, NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu, kao i članica i partnera u NATO“.


Ovim se Srbija praktično obavezala na sprovođenje NATO propagande i lobiranje u svim institucijama za stvaranje lepše slike o ovoj organizaciji. Postoje dogovori oko proširenja IPAP odnosno o potpisivanju IPAP 2 sporazuma, koji bi dodatno proširio saradnju u nekim oblastima.


Takođe treba spomenuti da je 2016. godine potpisan SOFA sporazum sa NATO pri čemu su NATO vojnici dobili diplomatski status u Srbiji i pristup vojnim objektima.


Ovom prilikom ne želim da ulazim u pitanje proklamovane vojne neutralnosti o čemu sam ranije pisala, ali je iz obaveza koje su definisane u IPAP jasno da NATO zadire u gotovo sve oblasti i institucije države Srbije što u najvećoj meri dovodi u pitanje vojnu neutralnost.


Uveličavanje stepena srpsko-ruske saradnje, naročito u medijima, omogućilo je vladajućem režimu da amortizuje svoju NATO agendu. Zbog toga većina proruskog biračkog tela daje i dalje podršku vladajućem režimu, iako on vodi evroatlantsku politiku.


Dalji odnos sa Rusijom će u velikoj meri zavisiti od pitanja rešavanja kosovskog problema.


Rusija je uložila 20 godina diplomatskih i političkih napora kako bi pomogla Srbiji u očuvanju njenog integriteta. Prilikom poslednje posete predsednika RF Vladimira Putina poslate su jasne poruke sa ruske strane u vezi sa zvaničnim stavom po pitanju Kosova. Rusija se zalaže za rešavanje ovog problema u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN. Statusno pitanje Kosova ne može da bude rešeno bez UN, što znači da Rusija kao stalna članica SB UN sa pravom veta, ne može da bude izuzeta.


Nažalost, srpsko rukovodstvo pokušava da relativizuje značaj Rezolucije 1244 koja je zapravo najveći garant za očuvanje Kosova u sastavu Srbije. Do sada smo imali priliku da više puta čujemo od strane vladajućeg režima kritike na račun Rezolucije 1244 koje je iznosio i sam predsednik Srbije. Interesantno je da se i u ruskom medijskom prostoru pojavljuju takve ideje u okviru plaćene lobističke kampanje.


Koliko srpska politika odudara od realnosti moguće je zaključiti iz nedavnih izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Ane Brnabić.


Predsednik Srbije se jasno zalaže za rešenje Kosova i Metohije koje je protivno Ustavu i Rezoluciji 1244. Iako je položio zakletvu da će čuvati integritet Srbije, on podržava upravo ona rešenja koja su suprotna tome. Jedini problem mu predstavlja stav većine građana, SPC i Rusija. Zbog toga je uložio ogromne napore da relativizuje te stavove. Otišao je toliko daleko da je pokušao da ubedi Rusiju da odustane od Rezolucije 1244 i dozvoli prijem Kosova u UN.


Konačno zaokruživanje kosovske nezavisnosti značilo bi ujedno i proširenje NATO, što je suprotno interesima Rusije. Zbog toga je veto Rusije u UN poslednja brana nezavisnom Kosovu, čak i u slučaju da se predsednik Srbije usudi da potpiše sveobuhvatni mirovni sporazum sa Kosovom, za šta ima sve manje mogućnosti.


Ipak da od takve ideje nije odustao govore i njegove izjave u kojima tvrdi da će Srbija time postići „istorijski“ mir, iako Albanci već traže i jug Centralne Srbije.


U vezi sa tim, Aleksandar Vučić je na sednici „Konventa o EU izjavio: “ Meni je bliže ovo što govore Amerikanci i Francuzi. Sami ne mogu da se dogovore ni oko čega. Salvini (Italija) ima svoje rešenje, a Rusi opet svoje, a to je zamrznuti konflikt“. Iz ovoga se može zaključiti da jedino Rusi imaju predlog koji štiti državne i nacionalne interese Srbije, ali predsedniku Srbije to ne odgovara. On se slaže sa stavom SAD i Francuske, koji nesumnjivo podržavaju kosovsku nezavisnost.


Drugi primer je izjava premijera Ane Brnabić Londonu „Mi imamo tradicionalno dobre i prisne odnose sa Rusijom, znate tu su jezik, religija, kultura… Što se tiče ekonomije, ona je najvećim delom vezana za energetiku. Mislim da zavisimo otprilike od 95% njihovog gasa. Ali isti je slučaj i sa mnogim evropskim državama i članicama EU. Mislim da mi treba da budemo otvoreni i iskreni u vezi sa tim. To ne ometa naše evrointegracije i o tome smo uvek otvoreno govorili i sa Briselom i sa Moskvom, da je naš strateški cilj ulazak u EU. Ali, sve dok imate kompleksno pitanje poput Kosova, normalizaciju sa Kosovom, to uvek utiče na to ko je prijatelj Prištine, a ko prijatelj Beograda. Kada se jednom razreši pitanje Kosova, a moraće jednom – ja se nadam pre nego kasnije, zbog mladih generacija – taj politički uticaj [Rusije] će nestati, a naši odnosi će biti uravnoteženiji. Kad pogledate ruske investicije – vidite da ih nema mnogo u Srbiji, to je zapravo jedino NIS. Imamo dobre odnose, ljudi se osećaju bliskim sa Rusima, mi nažalost imamo ’odliv mozgova‘, ali ljudi ne idu u Rusiju, idu u Zapadnu Evropu“. (na video snimku 42:00-44:00).


Iako vlast u Srbiji, za unutrašnje potrebe, stalno ističe kako razvija ekonomske odnose sa Rusijom, Ana Brnabić je bila krajnje iskrena u Londonu. Ruskih investicija nema u Srbiji, ali ne zbog toga što Rusija nema želju da ulaže, već zbog toga što je ruski kapital zabranjen. Srbija je neformalno uvela sankcije Rusiji po zahtevu Zapada o čemu sam nedavno pisala.


Takođe, Ana Brnabić je izrekla još jednu suštinski važnu stvar, a to je da će priznavanjem Kosova Srbija zatvoriti vrata Rusiji na Balkanu. Nakon toga, jedino preostalo rešenje koje će biti ponuđeno je integracija čitavog Balkana u NATO.


Ovome treba dodati i izjavu poslanika Srpske narodne stranke Vesne Marković, koja predlaže da se SAD uključe u dijalog Beograda i Prištine. Srpska napredna stranka nije tražila da se Rusija, koja pomaže Srbiji u očuvanju integriteta, uključi u dijalog, već SAD koje su glavni sponzori kosovske nezavisnosti. Ovakav zahtev ona ne bi smela da uputi da to nije inicirao Aleksandar Vučić. Iz toga je jasno da se Srbija distancira od Rusije i traži „pomoć“ od SAD koji podržavaju albansku stranu.


S druge strane, Rusija nije uspela da proširi svoj uticaj van zadatih okvira saradnje sa vladajućim režimom koje strogo zadaje Zapad. Iako zapadni mediji upozoravaju na širenje ruskog uticaja, takva upozorenja nemaju veze sa realnošću. Rusija se ponaša nezainteresovano za Balkan. Zvanična diplomatija daje podršku vladajućem režimu, a time i tvrdnjama da se saradnja naše dve zemlje uspešno realizuje i produbljuje. Uticaj ruske narodne diplomatije je beznačajan i opet usmeren ka vladajućim strukturama, kao i ruski mediji u Srbiji. Strateška politika Rusije na Balkanu nije definisana, osim energetskih projekata čija realizacija zavisi od volje EU i SAD. To je osnovni razlog zbog kog je uništen projekat „Južni tok“. Videćemo kakva situacija će biti sa projektom „Turski tok“ , koji je za nas svakako manje povoljan zbog faktora turskog uticaja. Ana Brnabić je u Londonu priznala i da je jedina ozbiljna ruska investicija u Srbiji, NIS. Da se podsetimo, ona je realizovana u vreme Tadića i Koštunice, a za vreme Vučića nismo uspeli da obezbedimo ni diplomatski status za Rusko-srpski humanitarni centar, iako smo to čvrsto obećali. Umesto toga, NATO je dobio diplomatski status, a dozvolu za investiranje u Srbiju, svi osim Rusije.


U svakom slučaju, dalji odnosi sa Rusijom će zavisiti od rešavanja kosovskog problema, i dokle god Rusija drži u rukama veto, niko neće moći da je zaobiđe. Ukoliko Rusija bude izgubila taj ključ koji ima u rukama, verovatno će izgubiti i ovo malo uticaja na Balkanu.

 


Autor je direktor Centra za geostrateške studije

Izvor: NSPM

 


Uputnice:

·         MFA.gov.rs: Individualni akcioni plan partnerstva (pdf)

·         Marineli: Kampanje dezinformisanja jedan od glavnih izazova za Alijansu

·         Odnosi između NATO-a i Srbije

·         Tajni pakt Vučićeve vlasti sa NATO paktom

·         Neutralnost Srbije i budući vojno-bezbednosni izazovi

·         U Rezoluciji 1244 se ne govori o Srbiji, već o SRJ

·         Dragana Trifković: NATO neutralna Srbija

·         Koliko Srbiju obavezuje IPAP i da li će biti proširen?

·         Pščel: Odnosi Srbije i NATO-a su dobri, NATO je ponosan na KFOR

·         NATO, SAD i Rusija na naslovnim stranama srpske štampe: Proizvodnja straha radi predaje Kosova – zli NATO i dobri Tramp, Rusi i Ameri se dogovorili, čekamo Putina

·         Aleksandar Vučić: Bliže mi je ono što o Kosovu govore Amerikanci i Francuzi nego Rusi

·         Ana Brnabić: Kad se razreši pitanje Kosova, uticaj Rusije će opasti

·         Vučić i ruske sankcije - "spasiba za družbu"

·         Dragana Trifković: Kosovo kao centralna tema srpsko-ruskih odnosa

-        Marković: Nema rešenja bez SAD

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Dragana Trifković

Rođena je 30. 08. 1976. godine u Beogradu. Završila je srednju Tehničku školu u Beogradu. Osnovne akademske studije je završila na Šumarskom fakultetu u Beogradu, odsek  -  Pejzažna arhitektura i hortikultura, a zatim master studije na Univerzitetu u Beogradu odsek - Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost.


Osnivač je Nemačkog centar za evroazijske studije i Centra za Evroazijsku bezbednost, Centra za geostrateške studije, Evroazijskog foruma novinara, kao i Centra za strateške ocene i prognoze, koji je registrovan u Ruskoj Federaciji.


Bila je dugogodišnji član i visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije, za zatim i jedan od osnivača Narodnog pokreta. Pisala je autorske tekstove za mnoge srpske, ruske i portale u regionu.  


Radi kao ekspert za ruski Centar strateških procena i prognoza i za ruski Centar strateških analiza. Član je Udruženja veterana Srbije, počasni član organizacije Europian agency for informations and security, kao i član organizacionog odbora Međunarodnog ekonomskog foruma na Jalti.


U oktobru 2018. godine zajedno sa kolegama iz Narodnog pokreta učlanjuje se u Srpski pokret Dveri. Na Glavnom odboru Dveri, na predlog Predsednika, biva izabrana u Predsedništvo Dveri, a potom od Predsedništva na funkciju Sekretara za međunarodne odnose Dveri, predsednika Saveta za spoljnu politiku.


Predsednik PG Dveri, Boško Obradović imenovao je za savetnika predsednika PG za pitanja međunarodnih odnosa i bezbednosti.


Govori ruski i engleski jezik.