Autorski tekstovi

Vladimir Dimitrijević: Dveri i Ataka na zajedničkom putu ili Balkan balkanskim narodima (1. deo)

Vladimir Dimitrijević: Dveri i Ataka na zajedničkom putu ili Balkan balkanskim narodima (1. deo)

Martinovićeve NATO nebuloze.


U Srbiji postoji jedna naročita grupa seiza i udvorica Aleksandra Vučića, ljudi koji ne biraju sredstva kad treba podržati laži i prevare svoga gospodara. Među njima se ističu hrabri jurišnici ( hrabri ne zato što se ničega ne boje, nego hrabro jer se ničega ne stide), poput narodnog poslanika Martinovića, poznatog po ogromnoj količini laži koju je u stanju da proizvede za kratko vreme.


Kad god Boško Obradović u Skupštini Srbije pokaže i dokaže kuda vodi Vučićev put u bestragiju, Martinović iskoči iz budžaka sa svojim, kako bi Hrvati rekli, „bedastoćama“,  i nastoji da gledaoce zamaje kojekakvim izmišljotinama koje treba da umanje značaj dverjanske poruke zbunjenom i ojađenom narodu pod senkom Vučićeve diktature.


Najnoviji primer je napad na Dveri zbog susreta sa patriotskom bugarskom partijom ATAKA, koje je Martinović optužio da su fašisti, i tobož da su protiv srbskih nacionalnih interesa.


To priča verni izmećar Aleksandra Vučića, kome je savetnik Toni Bler, krvavi NATO zločinac, i koji je obnevideo od stalnih prijateljskih susreta sa Hašimom Tačijem Zmijom; to priča seiz Lažnog cara Vučića Malog, koji nas polako vuče u NATO i koji će strancima dozvoliti da kupuju najbolju zemlju u Srbiji; to priča potrčko klovna maskiranog u monarha, koji je izdao i prodao Kosovo i Metohiju.


Zbog toga i pišemo ovaj tekst: da bi čitalac stekao objektivnu sliku o balkanskoj politici Dveri, jedinog političkog pokreta svesnog budućnosti ovog dela sveta, ali i Evrope u celini. Da bismo objasnili otkud Ataka sa Dverima, treba da se setimo šireg istorijskog konteksta ove priče.


Jer, Dveri, za razliku od Vučića, se ne bave šibicarskom politikom dana i komada, nego nastoje da temeljno postave koordinate svog angažmana. Upravo zbog toga, molio  bih čitaoca da pažljivo čita ovaj tekst, jer naprednjačka tabloidnost misli nije dobra osnova za promišljanje o političkoj budućnosti Srbije i Srba.


 


Deo prvi: Vučićeva maštarija i stvarnost Balkana


Vučić peva briselske pesme, a predstavlja se kao kantautor


Aleksandar Vučić je, po nalogu Angele Merkel, paradirao sa idejom carinske unije koja bi obuhvatala one zemlje Zapadnog Balkana koje nisu članice EU, ali su uključene u Proces stabilizacije i pridruživanja, jer su sa EU zaključile pojedinačne Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju.


To su: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, tzv. Kosovo, Makedonija i Albanija. Ovakav projekat zapadno-balkanske carinske i ekonomske integracije (zajednička carinsko područje prema trećim zemljama, zajedničko tržište radne snage i kapitala, jednoobrazna zakonska regulativa u navedenim oblastima) nije izvorna balkanska ideje, već deo opšteg plana o institucionalnoj reorganizaciji EU i zemalja obuhvaćenih Procesom stabilizacije i pridruživanja, koji je poznat pod sintagmom «Evropa u više brzina». I ovaj plan je prvi put zvanično objavljen od strane evropske četvorke (Nemačka, Francuska, Italija i Španija) na početku 2017. godine.


Vučićevi seizi i trbuhozborci međunarodnog kanibalističkog ( pardon: kapitalističkog) poretka odmah su krenuli da trube o «genijalnoj» ideji vođe, koju je, naravno, dobio po naređenju EU vrhuške. (1)


Ozbiljni analitičari, poput Dušana Prorokovića, odmah su pokazali zbog čega je ova ideja po nas krajnje štetna, i čije namere stoje iza nje. (2)


Dakle, carinsku uniju nameću nam «stari prijatelji» Germani, s ciljem da nas potčine Velikoj Albaniji, zbog koje se i gradi put od Niša do Prištine ( a gradiće se i prema albanskoj obali Jadrana), i kome kliče stara «trilateralka» Zorana Mihajlović (3), spremna da se dokaže svojim «evroatlantskim» gazdama.


A iza svega stoje lumeni poput «bilderbergera» Karla Bilta, koji Balkanu preti EU vojskom i priviđa Gavrila Principa (koji je to, još pre sto godina znao, i zabeležio: «Naše će sjeni lutati po Beču, hodati po dvoru, plašiti gospodu»), vrišteći kako se Rusija mora sprečiti da utiče na Balkan. (4) 


Umesto da se nađemo u zagrljaju s Briselom, mi ćemo, ako se ovo nastavi, uskoro grliti Tiranu, reče Proroković.


 


Pismo Vilija Vimera Gerhardu Šrederu


O tome se pričalo odavno: pošto tzv. «Zapadni Balkan» nikad neće ući u EU, treba ga primorati da robuje Briselu u nekoj drugoj formi ( pri čemu, naravno, iza toga pre svega stoji Vašington, koji neće dozvoliti da se Rusija vrati na Balkan ).


O tome je Vili Vimer, svojevremeno potpredsednik Skupštine OEBS-a, još 2000. godine  pisao nemačkom premijeru Gerhardu Šrederu: „Veoma cenjeni g. kancelaru, krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO.


Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona.


Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne: organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo; organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija; evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO.


U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi; rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata.


Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945; evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja „koncepta nove strategije" Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.


Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupa.


Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.


Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja. ( podvukao V.D. )


Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava - nije osporavana.


Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora. Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti. Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.


S prijateljskim pozdravima, Vili Vimer“



Na ovom skupu, bila su i tri čoveka iz Srbije, koji su, naravno, kao satrudnici NATO Evrope odbili da o istom obaveste sunarodnike. Ali, saznalo se. (5)


 


Skup 1998. godine u Berlinu

A ko je hteo da zna, znao je i pre toga. U Berlinu je, 3. i 4. jula 1998. godine, održana, u organizaciji Bartelsman fondacije, konferencija o „Dousavršavanju Evropske Unije“. Konferencija je bila zatvorena za javnost, a prisustvovali su joj takvi moćnici kakvi su Henri Kisindžer i Ričard Holbruk (koji je, pre završetka iste, otišao u Beograd, da nastavi s pritiscima na Miloševića.) Jedini Srbin koji je na konferenciji podneo referat bio je vladika Artemije, u čijoj pratnji su se našli predstavnici Svetskog saveta Srba, među kojima su bili Predrag R. Dragić Kijuk i dr Vladimir Umeljić (koji se takođe obratio prisutnima, govoreći o Kosovu.)

Iz strateškog dokumenta (ponavljamo: nedostupnog za javnost) videlo se da ujedinjena Evropa iz svojih redova isključuje ne samo Rusiju, nego i Belorusiju i Ukrajinu (proglašene „sivim zonama“), a za Srbiju predviđa status „enklave“ podložne svim vrstama drobljenja. Posle obraćanja vladike Artemija, koji se zalagao za Evropu zasnovanu na hrišćanskim načelima, Klaus Kinkel, nemački ministar spoljnih poslova, izjavio je dve bitne stvari: da „Evropa nije i više nikada neće biti hrišćanski klub“, kao i to da su „Srbi gubitnici i da će još gubiti u događajima koji slede“.(6)

Tako je EUROPA, udarajući na Srbe, opet posegnula za Balkanom, ne dozvoljavajući mu da sam sebi odredi put u život.

-

Vladimir Dimitrijević

(kraj prvog od tri dela)

-

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]