Autorski tekstovi

Formiranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine u društveno-političkoj misli moderne Srbije

Formiranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine u društveno-političkoj misli moderne Srbije

Koautorski rad Borisava Đondovića i Dragane Trifković za konferenciju u Minsku, objavljen u časopisu Aspekt.

Danas živimo čitav jedan vek od vremena kada je pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu omogućila proglašenje prve Jugoslavije 1918. Ratni ciljevi Srbije postavljeni su u dve deklaracije Niškoj (1914.) i Krfskoj (1917.) godine.  Pobeda Saveznika u Prvom svetskom ratu dovela je na ovom prostoru da Srbija i dinastija Karađorđevića, proglase 1.12.1918. kraljevinu Srba-Hrvata i Slovenaca.


Kraljevinu su formirale dve tada srpske države Srbija i Crna gora, koja se pripojila Srbiji, a isto su uradili Srem i posle Vojvodina (tada je Vojvodina sastavljena od Banata, Bačke i Baranje) posle toga se ovaj prostor ujedinjuje sa drugim južnoslovenskim teritorijama koje su činile Habzburšku monarhiju. Prostor današnje nezavisne Makedonije je u to vreme u sastavu Srbije. Posle turbulentnih dešavanja i političke nestabilnosti 1929. godine država menja ime u Jugoslavija i kralj Aleksandar Karađorđević zavodi diktaturu. Diktatura je ostala na snazi sve do njegovog ubistva u Marseju 9.10.1934. godine. U Drugom svetskom ratu Jugoslavija je podlegla udarima Trećeg rajha i veliku cenu platio je pre svega srpski narod, koji se na ovom prostoru kroz prvo zvaničnu vojsku, a onda i dva pokreta otpora suprotstavio neprijatelju. Završetak rata doveo je do formiranja nove jugoslovenske države pod rukovodstvom Komunističke partije. Partija je postala glavni stub novog jugoslovenskog društva. Obračunavala se sa protivnicima, sukobila sa ostatkom socijalističke Evrope, uništavala intelektualnu elitu pre svega Srba. Uopšteno udar na Srbe kao stub prethodne monarhističke države bio je najjači.


Krenulo se u proces stvaranja nove nacije od Crnogoraca, koji su do tada isticali sebe kao predvodnike Srpstva. Na severu današnje Makedonije masovno se srpska prezimena sa ić prevode na makedonska sa ski. Broj Albanaca na Kosovu i Metohiji dodatno se povećava. Ta država je imala specifičnu sudbinu tokom hladnog rata da formalno ne bude deo ni jednog bloka i da učestvuje u stvaranju pokreta Nesvrstanih. Istini za volju moramo reći da je u jednom periodu bila u vojnom savezu sa Grčkom i Turskom tada već članicama NATO-a (Bledski sporazum). Jugoslovenska država je prolazila i mnoge unutrašnje krize, menjala ustave, vodila borbu protiv preživelih monarhističkih jedinica u srpskim krajevima sve do kraja 40 ih godina. Nezaposlenost i nerazvijena industrija, nedostatak hrane su samo najvažniji problemi države. Jugoslavija do pred 1941 agrarni izvoznik, postala je uvoznik hrane zbog neuspeha socijalističke zemljišne reforme, koja je drugačije sprovođena nego u drugim zemljama. Nezaposlenost je rešavana tako što je sporazumno pre svega Nemačka, a i druge zemlje u manjoj meri, jednostavno primala ogromnu vojsku nezaposlenih iz Jugoslavije. Hiper inflacije bile su svakodnevnica, a industrijalizaija je izvršena na osnovama koje uopšte nisu racionalne. Međutim saradnja i sa zapadom i istokom, krediti i odliv nezaposlenih u inostranstvo su stvorili privid da je socijalistička Jugoslavija zemlja sa najvišim standardom u socijalističkom delu Evrope. Socijalistička Jugoslavija nije dugo nadživela svog doživotnog predsednika Josipa Broza Tita.


Država je krenula da se raspada sa padom Berlinskog zida. Srbija je vratila svoju kontrolu nad pokrajinama Vojvodinom i Kosovom i Metohijom, Slovenija je sve više kretala samostalnim putem, a u SR Hrvatskoj probudili su se duhovi Drugog svetskog rata. Pojava višestranačja je stvorila tvrdo nacionalističku stranku često sa ustaškim (hrvatski nacisti iz Drugog svetskog rata) folklorom. Ovu stranku je vodio bivši general Titove vojske Franjo Tuđman, a kao protiv teža u gradu Kninu, najzapadnijem uporištu srpskih monarhista u Drugom svetskom ratu, lokalni Srbi formiraju Srpsku Demokratsku Stranku. U suštini u većini republika desio se proces da su funkcioneri socijalističke države presvučeni u nove boje i ideologije formirali nove vlasti. Sukob se posle višestranačkih izbora u Hrvatskoj probudio, HDZ je preuzeo vlast i krenuo da uvodi nova obeležja i pravila, što su Srbi krenuli da osećaju kao povratak Hitlerove kvislinške nezavisne Hrvatske. Ovo je uslovilo da u Kninu i okolini Srbi podignu pobunu protiv Republike Hrvatske. Na čelu pobune našla se Srpska Demokratska Stranka. U drugim krajevima Hrvatske naseljenim Srbima, Srbi su glasali za stranku naslednika komunističke partije i dali podršku ideji jugoslovenstva. Međutim pobeda HDZ-a je uskoro pobunu proširila na sve krajeve. Jugoslavija je krenula putem krvavog raspada. Sve Republike sem Crne gore i Srbije napustile su jugoslovensku federaciju. Legalnost ovog čina kod mnogih republika je vrlo diskutabilna. Srbi su proglasili otcepljenje i formirali Republiku Srpsku Krajinu u Hrvatskoj i Republiku Srpsku na prostorima Bosne i Hercegovine. Vodio se rat između Srba, Hrvata i muslimana. Dve srpske države koje su se ujedinile 1918 Srbija i Crna gora, formirale su novu Jugoslaviju. Ovo pokazuje da se izgleda samo kod Srba u određenoj meri ta ideja primila.


U ratnim godinama Crna gora i njeno rukovodstvo su prednjačili u srpskom nacionalizmu. Tada mladi Milo Đukanović, a danas najdugovečniji političar na vlasti u Evropi, prednjačio je u vatrenim izjavama i podršci srpskim samoproglašenim državama. Od početka se videlo da vojni protivnici Srba imaju podršku zapada, sve ovo je uslovilo vojnim mešanjem NATO alijanse protiv Srba. Ovo je dovelo do nestanka Republike Srpske Krajine i Srba na njihovim najzapadnijim etničkim prostorima, a Republika Srpska je pod udarima ostavljena sama i bez vojne pomoći, na kraju morala da nastavi svoje postojanje u labavoj konfederaciji Bosni i Hercegovini, sa druga dva zaraćena naroda. Međutim proces dezintegracije se nije tu završio. Ubrzo na red došla je i vojna intervencija NATO-a i rat sa Albancima Srbije i Crne gore odnosno Savezne Republike Jugoslavije. Posle otvorenog sukoba sa NATO alijansom i potpisivanja Kumanovskog sporazuma i rezolucije 1244 UN srpska vojska i policija napustili su Kosovo i Metohiju. Formalno taj prostor je ostao u sastavu Srbije, ali međunarodne snage su došle da uvedu mir između Srba i Albanaca i Srbi su doživeli pogrom u većini mesta. Režim u Crnoj gori više nije nastupao tvrdo srpski već je prešao ili se vratio u proces stvaranja nove crnogorske nacije od tog dela Srba. Ovo i međunarodne okolnosti su dovele do proglašenja nezavisne Crne gore 2006 godine na vrlo moguće nelegalnom referendumu.  Srbi u Crnoj gori, ili oni koji su to ostali, su tokom 21 veka svedeni na građane drugog reda. Nekada srpske ratne perjanice, danas se odriču svega što je srpskog i dokazuju da nisu Srbi. Tvrde kako se Crna gra nije dobrovoljno prisjedinila Srbiji 1918. godine, već su je Srbi okupirali.


Na prostoru Kosova i Metohije 2008. godine dolazi do nelegalnog samoproglašenja većinski albanske Republike Kosovo. Za razliku od Republike Srpske i Republike Srpske Krajine zapadne zemlje su odmah redom podržale ovu samoproglašenu državu. Srbija tako 100 godišnjicu proglašenja Jugoslavije čeka u jako lošem stanju. Srbija je u jugoslovenskoj epohi doživela gubitak Makedonije, posebno stanovništva na severu koje je imalo srpski nacionalni idenditet, početak stvaranja crnogorske nacije, izgubljene su i opustele najzapadnije Srpske teritorije, Kosovo i Metohija su pod protektoratom strane sile i pritisci na Srbiju da prizna gubitak i ovog dela teritorije su konstantni. Istovremeno kao jedini uspeh raspada Jugoslavije za srpski narod je stvaranje i opstanak Republike Srpske u labavoj konfederaciji sa Hrvatima i muslimanima (danas Bošnjacima). Kao i na Srbiju konstantni pritiska zapadnih zemalja je i na Republiku Srpsku. Doživljen je demografski slom zbog skoro 50 godina konstantnog iseljavanja stanoviništva prema zapadu i pada nataliteta što je već globalni problem ne samo srpski. Postavlja se jasno pitanje šta je to Srbija dobila jugoslovenskom idejom i eksperimentom. Gubitak teritorija i rasrbljavanje srpskog stanovništva su posledice poslednjih stotinu godina. Mnogi uspesi ratova 1912-1918 su izgubljeni. Drugi svetski rat je uveo još dodatnu dimenziju sukobom dva pokreta otpora ravnogorskog i komunističkog. Ova deoba je i danas prisutna u društvu Srbije.


Aktuelna obnovljena višepartijska politička scena Srbije je haotična i u neku ruku se vratila u dominaciju jedne političke organizacije. Trenutno ne postoji ni jedna politička organizacija, bar ne relevantna i parlamentarna, koja zastupa jugoslovensku političku ideologiju. Osećaj jugoslovenskog neuspeha je evidentno prisutan. Postoje i osećaji pre svega u starijim generacijama žala za zajedničkom državom. Dosta ovih osećaja je vezano za lične osećaje ljudi, žal za mladošću, neispunjena očekivanja, haotičnost današnjeg društva u Srbiji. Jasno je da bi uspela federalna višenacionalna država, najveći narod sa istorijom državotvornosti treba da podnese najveću žrtvu. Međutim mnoge srpske žrtve danas deluju i uzaludno. Današnji bastion ideje jugoslovenstva bi bila neka vrsta prozapadne liberalne elite u Srbiji koja nema preteranog uticaja na šire narodne mase.


Prostor bivše Jugoslavije sem Srbije i Bosne i Hercegovine, zahvaljujući Republici Srpskoj, danas se našao u NATO alijansi. U Srbiji i Republici Srpskoj jedan od retkih konsenzusa širih masa jeste ne ulazak u NATO one koji su otvoreno napadali i ubijali Srbe u ratovima 90ih godina 20. veka.  Međutim uticaj zapadnih zemalja na političku scenu Srbije, a prvenstveno Sjedinjenih Američkih Država je ogroman. Imali smo slučajeve da američki ambasadori otvoreno izjavljuju koje političke opcije su nepoželjne za njih u vladama Srbije. Po pravilu radi se o evroskeptični političkim organizacijama koje su često i prožete proruskim osećajima zbog jezičke sličnosti, vere, zajedničke borbe u svetskim ratovima. Nema sumnje da mnoge političke organizacije iz Srbije vuku korene iz Jugoslavije tako je Socijalistička Partija Srbije jasni naslednik nekadašnje Komunističke partije. Najveći uticaj na aktuelnu politiku u Srbiji verovatno ima želja mnogih aktera da kopiraju sistem rada i kontrole KPJ i samim tim postanu najvažniji političko društveni činioci života u Srbiji. Paralela današnje Srbije može da se vuče i sa pokretom Nesvrstanih. Kao što tada Jugoslavija nije formalno otvoreno ulazila u sukobljene vojne saveze, tako danas Srbija formalno zadržava poziciju vojne neutralnosti. Sve bivše socijalističke zemlje su redom ulazile u NATO alijansu, čak i pribaltičke republike bivšeg SSSR-a. Rat koji se vodio na prostorima bivše Jugoslavije sada se vodi na prostoru bivše sovjetske Republike Ukrajine. Jugoslovenski sukob Srba i Hrvata se u nekoj manjoj meri prelio i na ovo podneblje. Srbi se dobrovoljno bore u ruskoj vojsci u Donbasu, a Hrvati u nacističkim dobrovoljačkim bataljonima. Većinska srpska javnost za razliku od vlasti evidentno otvoreno simpatiše proruske snage, a hrvatska prozapadne u Ukrajini.


Ono što se takođe mora primetiti je da tema Jugoslavije sve manje zaokuplja medije, rasprave i živote ljudi. Kako vreme prolazi i kako život ide dalje nove teme postaju aktuelnije za većinu ljudi i političku scenu Srbije. Ono što je isto tako evidentno da posle propasti jugoslovenskog projekta u srpskoj javnosti ne postoji jasno definisan novi nacionalni cilj i konsenzus svih političkih i društvenih aktera kuda dalje. U jednom trenutku delovalo je da je politika pristupanja Evropskoj Uniji i put Srbije ka toj organizaciji novi pravac kretanja. Međutim posle mnogo godina izazova i pritisaka evidentno je da taj pravac em gubi na podršci, em više niko i ne veruje u skori ulazak Srbije u ovu organizaciju. Na kraju krajeva iz same Evropske Unije stižu poruke da dugo godina neće biti proširenja i primanja novih država članica u njene redove. Još jedna posledica jugoslovenske epohe se ocrtava na političkoj sceni Srbije. Potreba za jakim liderima. Kao što je to bio Kralj Aleksandar Karađorđević ili Pašić, Maček, Stojadinović kao politički lideri kraljevine. Kao Josip Broz Tito doživotni vladar koji se ugledao na svog monarhističkog prethodnika ili novi lideri pre svega na srpskim etničkim teritorijama koji su pretendovali da na svom terenu postanu neka vrsta novog Tita. Srbiji i srpskim teritorijama je potreban odmor i obnova, pre svega definisanje novih jasnih nacionalnih ciljeva. Lečenje od grešaka, a često i zabluda prošlosti.


Postoji još jedna dimenzija politike i političke scene pre svega kod Srba na prostorima bivše Jugoslavije, a to je ruski faktor. Kraljevine Srbija i Crna gora su bile bliske saradnice Rusije Romanovih. Komunizam i borba u ratovima su tu doneli novu dimenziju. Večna srpska zahvalnost za obnovu državnosti i spas srpske vojske u povlačenju 1916 su formirali jake osećaje bratstva prema Rusima kod Srba. Nije realno do sada bilo rusko otvoreno mešanje u izborne procese u Srbije, ali propagandno ruski faktor je jako bitan za političku scenu Srbije. Nade i pogledi ka Rusiji koja je prevazilaženjem haosa po raspadu SSSR-a krenula opet da stupa na svetsku pozornicu su prisutne u Srbiji, Republici Srpskoj i srpskim strankama u Crnoj gori. Čak i političke organizacije koje po delima zastupaju prozapadnu politiku javno uvek nastupaju sa pozicija bratstva i prijateljstva Srbije i Rusije. Medijska priča bratstva i jednistva jugoslovenskih naroda u mnogim srpskim medijima je ustupila mesto bratstvu Srba i Rusa. Dva naroda koji su propatili i podneli ogromne žrtve u 20 veku, a na kraju istog doživeli neuspeh puta i ideologije kojim su išli kroz taj vek.


Stota godišnjica stvaranja države južnih Slovena će proći bez velike pompe, slavlja i svečanosti kod Srba i kod drugih naroda koji su živeli zajedno veći deo 20 veka, a političari će nastaviti da se vode pragmatizmom i interesom koji kako stoje stvari više nije jugoslovenstvo.


Ipak, iako je Srbija podnela najveći teret raspada zajedničke države, u delu srpskog društva i dalje postoji jugoslovenski sentiment. U srpskoj javnosti se vode povremeno oštre polemike oko dva suprotstavljena stanovišta. Jedno zastupa tvrdnje da je jugoslovenska ideja bila pogubna za Srbe, dok drugo stanovište i dalje pozitivno ocenjuje jugoslovensko iskustvo. Ono što je karakteristično za pobornike jugoslovenske ideje, to je da su većinom oštri kritičari srpskog patriotizma. Većina zagovornika pro-jugoslovenskih stavova je svoju misao razvijala od polaznih komunističkih ideja koje su prerasle u privrženost demokratiji a zatim  liberalizmu. Oni su danas u većini slučajeva predstavnici liberalnih struktura u srpskom društvu, koje pored jugoslovenskih ideja promovišu i zapadne vrednosti.


Ipak malo je realnih argumenata u propagiranju jugoslovenske ideje danas, jer ukoliko se ozbiljno analiziraju dešavanja u prethodnih sto godina, može se doći do zaključka da je Srbija mnogo toga uložila u Jugoslaviju a da je iz nje izašla kao gubitnik.


Srbija je bila pobednik u Prvom svetskom ratu, i tu pobedu je ostvarila uz veliku žrtvu. Ona je izgubila trećinu stanovništva, što je procentualno najveći gubitak za jedan narod u tom ratu. Svoju pobedu je unela kao zalog u Jugoslaviju. U Drugom svetskom ratu su vođeni međusobni sukobi u Jugoslaviji kako po etničkim tako i po ideološkim osnovama. Nakon Drugogo svetskog rata, Srbija nije tražila pravdu za svoje žrtve, a komunistička Jugoslavija je propagirala bratstvo i jedinstvo sa kojim se kosila potreba za zadovoljavanjem pravde. Kada je počeo raspad Jugoslavije, Srbi su se do poslednjeg momenta borili za opstanak te države, iako je to bilo pogrešno. To je bio momenat za definisanje nove strategije Srbije, ali umesto toga mi smo se bavili opstankom Jugoslavije, iako to nije bilo moguće. Pokušaj srpske elite da definiše probleme sa kojima je srpski narod suočen, neslavno je osporen još pre početka raspada Jugoslavije. Tokom 1985. i 1986. godine izrađen je dokument Srpske akademije nauka i umetnosti, poznat po nazivom Memorandum SANU. Nacrt ovog dokumenta objavljen je u novinama 1986. godine i izazvao je dosta negativnih reakcija. Osnovne teze ovog dokumenta zapravo su samo konstatovale činjenično probleme sa kojima je srpski narod suočen kao i ekonomske probleme sa kojima je suočena Jugoslavija. Neke od tvrdnji iznetih u ovom dokumentu bile su:


Srbija je dala 2,5 miliona žrtava za Jugoslaviju (U Prvom i Drugom svetskom ratu) a sada je žrtva te države.


Tokom poslednjih 50 godina Srbi su dva puta bili žrtve fizičkog uništenja, asimilacije, pokrštavanja, kulturnog genocida, ideološke indoktrinacije, a tvrdi se da to nema nikakvog značaja.


Ako Jugoslavija propadne, Srbija mora da se okrene svojim nacionalnim interesima.

Albanci su počinili genocid nad Srbima na Kosovu.


Srpsko pitanje neće biti rešeno pre stvaranja punog nacionalnog i kulturnog jedinstva srpskog naroda bez obzira gde oni žive.


Postoji velika diskriminacija Srba na Kosovu i u Hrvatskoj.

Postoji potreba za ustavnim promenama u Jugoslaviji zbog maltretiranja i slabljenja Srbije.

Slovenija i Hrvatska su preuzele kontrolu nad srpskom ekonomijom. Jugoslavija izvodi industriju iz Srbije.


U memorandumu se između ostalog tvrdilo da je Josip Broz Tito dodatno oslabio Socijalističku Republiku Srbiju podelom teritorije i stvaranjem autonomnih pokrajina Vojvodina i Kosovo, što nije urađeno ni u jednoj drugoj jugoslovenskoj republici. Zahtevala se temeljna reorganizacija države.


Iako dokument nije usvojen, već je odmah nakon objavljivanja u novinama osuđen za podsticanje nacionalizma, do današnjih dana postoje prigovori na račun Srbije zbog tog dokumenta. Mnogi čak smatraju da je Memorandum SANU imao ključni uticaj na raspad Jugoslavije. Iako je tadašnje rukovodstvo Saveza komunista Jugoslavije takođe osudilo dokument, uključujući Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, kritičari ovog dokumenta su trvrdili da je on zapravo bio glavna smernica u kasnijem delovanju ovih političara. Nakon potpunog debakla Memoranduma i žestokih osuda na račun njenih autora, blokirana je svaka mogućnost za razvoj novih ideja u pravcu rešavanja nagomilanih problema.


Jasno je uočljivo da je rukovodstvo Srbije devedesetih godina delovalo bez ikakvih strateških planova i da se prilagođavalo nametnutim situacijama. Slobodan Milošević je proglašavan od faktora stabilnosti na Balkanu do balkanskog kasapina, u zavisnosti od njegovog odnosa sa Zapadom i reagovanja u datim okolnostima. Upravo ne postojanje ozbiljne strategije državnog rukovodstva Srbije u najtežim momentima raspada Jugoslavije, dodatno je degradiralo srpske pozicije. S druge strane, za pravljenje strategije je preduslov da su na vlasti strukture koje se zalažu za očuvanje državnih i nacionalnih interesa a Miloševićeva vlast se zasnivala pre svega na zaštiti ličnih interesa i brizi za očuvanje vlasti.


Danas je međutim velika opasnost to što političke elite formirane pod uticajem Zapada, vode Srbiju u jednu drugu zabludu koja se zove Evropska Unija. Iako još uvek nismo izvukli pouke iz prethodnog iskustva u Jugoslaviji, niti usvojili državnu strategiju, mi se krećemo bezalternativnim putem evropskih integracija. Evropska Unija nije ništa drugo nego nadnacionalna organizacija slična Jugoslaviji, koja je suočena sa brojnim problemima i koja pokazuje ozbiljne znake slabosti. U takvoj situaciji je vrlo rizično da prima nove članice, posebno one države koje su i same nestabilne. Za Srbiju evropske integracije znače prelazak iz jednog neuspelog sistema u drugi koji je u silaznoj fazi, i u tome ne postoji nikakva mogućnost za stvaranje novih vrednosti. Dodatna opasnost predstavlja činjenica da Srbija nakon raspada Jugoslavije nije uspela da se stabilizuje i konsoliduje, već se godinama neuspešno bori sa destruktivnim tendencijama. Praktično raspad Jugoslavije prema namerama zapadnih sila još uvek nije završen dok se od Srbije ne odvoji južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija a moguće je da iste namere postoje i prema severnoj pokrajini Vojvodini. U takvim uslovima Evropska Unija se nudi kao spasonosno rešenje da bi se tobož zaustavili dalji dezintegracioni procesi ali zapravo EU nije nikakav garant. Ostaje kao osnovni problem nedostatak strategije i državne politike koja bi pre svega bila usmerena na zaštitu interesa srpskog naroda ma gde oni živeli. To je preduslov za bilo kakav boljitak položaja srpskog naroda, i dok se on ne ispuni nije realno očekivati da će situacija ići u pozitivnom smeru, već će se negativni i destruktivni procesi nastaviti. Sadašnje strukture vlasti su praktično iste one iz devedesetih godina prošlog veka koja su ponikle iz Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke. Iako je njihova retorika ispunjena pre svega brigom za državu i naciju, politička dela su usmerena protiv takvih ideja.


Sa današnje srpske pozicije možemo samo da se nadamo da će doći do novog konsenzusa i formiranja nove ideje i novog puta za srpsku naciju koji će doneti uspešniji 21 vek od 20 i rešiti se ostataka jugoslovenskih zabluda.

 


28. Oktobar 2018.

Borisav Đondović i Dragana Trifković

 


Literatura:

·         M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja: Istorija Srba u novom veku 1492-1992, Beograd 2007

·         D. Živojinović, Nadmeni saveznik i zanemareno srpstvo: britansko-srpski odnosi (1875-1941), Beograd 2011.

·         V. Krestić, Iz istorije Srba i srpsko-hrvatski odnosi, članci, rasprave i eseji. Beograd 1994

·         V.Krestić, Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu. Beograd: SANU.2017

·         B.Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988 I,II i III, Beograd. 1988.

·         B. Petranović, Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije, Beograd, 1993 službeni list SRJ

·         B.Petranović, Istoričar i savremena epoha, Beograd, 1994.

·         M.Lompar, Duh samoporicanja, Beograd, 2012.

·         Grupa autora, Istorija jedne utopije: 100 godina od stvaranja Jugoslavije, Beograd, 2017.


Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Dragana Trifković

Rođena je 30. 08. 1976. godine u Beogradu. Završila je srednju Tehničku školu u Beogradu. Osnovne akademske studije je završila na Šumarskom fakultetu u Beogradu, odsek  -  Pejzažna arhitektura i hortikultura, a zatim master studije na Univerzitetu u Beogradu odsek - Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost.


Osnivač je Nemačkog centar za evroazijske studije i Centra za Evroazijsku bezbednost, Centra za geostrateške studije, Evroazijskog foruma novinara, kao i Centra za strateške ocene i prognoze, koji je registrovan u Ruskoj Federaciji.


Bila je dugogodišnji član i visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije, za zatim i jedan od osnivača Narodnog pokreta. Pisala je autorske tekstove za mnoge srpske, ruske i portale u regionu.  


Radi kao ekspert za ruski Centar strateških procena i prognoza i za ruski Centar strateških analiza. Član je Udruženja veterana Srbije, počasni član organizacije Europian agency for informations and security, kao i član organizacionog odbora Međunarodnog ekonomskog foruma na Jalti.


U oktobru 2018. godine zajedno sa kolegama iz Narodnog pokreta učlanjuje se u Srpski pokret Dveri. Na Glavnom odboru Dveri, na predlog Predsednika, biva izabrana u Predsedništvo Dveri, a potom od Predsedništva na funkciju Sekretara za međunarodne odnose Dveri, predsednika Saveta za spoljnu politiku.


Predsednik PG Dveri, Boško Obradović imenovao je za savetnika predsednika PG za pitanja međunarodnih odnosa i bezbednosti.


Govori ruski i engleski jezik.