Autorski tekstovi

Ivan Grbić: Borba za demokratiju

Ivan Grbić: Borba za demokratiju

Godinama unazad, izbori, u pravom smislu te reči, ne postoje. Svaka kampanja, sve izborne radnje, sam izborni dan i glasanje na biračkim mestima, u potpunosti su obesmišljeni u zemlji, koja se još samo u usko formalnom smislu može nazvati demokratskom.

Faktički, one suštinske karakteristike, koje krase pojam demokratije, s jedne strane, a i njegove pojavne oblike u praktičnom smislu, s druge, nikada u svom punom značenju ovde nisu zaživele. Stoga smo se još jednom našli u situaciji, da se iznova borimo za osnovna građanska prava. Pre svega za pravo „da biramo i budemo birani“, na način, koji i odražava suštinu i stvarni smisao istih. Dakle, ne samo u vidu formalnog prisustva navedenih građanskih prava u kvazi-demokratskoj državi i istovetnom političkom sistemu, već i realnog postojanja tog prava, čija se suština ne može ogledati isključivo u datoj formi, već se očekuje ispunjenje mnogo bitnijeg činioca, a čiji bi sinonim bio, ništa drugo nego  „sloboda“.


Samo pravo da biraš i da budeš biran ne znači praktično ništa ukoliko nemaš pravo da „slobodno biraš i da slobodno budeš biran“. Jedino bi se u tom slučaju moglo govoriti o pretpostavci postojanja demokratskog uređenja društva. Daleko od toga da bi se time postigao cilj demokratije kao takve ili čak ispunila sva demokratska načela i principi na kojima ovaj pojam i počiva i iz čijeg značenja i njegovi praktični odrazi crpe snagu svog postojanja, ali bi se za početak stvorili uslovi i realne pretpostavke, da bi nešto slično bilo moguće, pogotovo ukoliko smo svesni činjenice, da „borba za demokratiju“, bez obzira na dostignuti nivo ostvarenosti njenih principa i načela, nikada neće moći da bude samo „trenutno stanje.“ Sam smisao demokratije i „borbe za nju“, nužno mora imati trajni, večiti karakter. Međutim, mi se opet nalazimo na samom početku tog procesa, stoga i samu borbu moramo otpočeti odatle.

 


Vlast i opozicija

Skoro godinu dana, svedoci smo masovnih protesta protiv ove vlasti.  Desetine hiljada ljudi svake subote izlazi na ulice ovog grada, ne bili iskazali svoje nezadovoljstvo prema aktuelnom režimu. Pored Beograda, kao glavnog grada, protesti su se organizovali i u mnogim drugim gradovima, kao i opštinama naše zemlje. Nažalost, za razliku od nekih razvijenijih zemalja u svetu, gde je demokratsko uređenje društva nesporno, kao takvo i gde se protesti organizuju protiv određenih mera, zakona ili drugih akata, koje vlasti dotičnih zemalja predlažu ili donose, kod nas se protesti organizuju isključivo zarad ostvarenja i poštovanja najosnovnijih građanskih prava i sloboda. U društvima, u kojima vlada isključivo samovolja jednog čoveka, po pravilu diktatora ili njegove klike, celokupni sistemi istih nužno završavaju u jednom obliku haosa, a nažalost, u većini slučajeva se kroz istoriju pokazalo, da dotična društva ne zaobilaze ni pojave, poput učestalih „čistki“ ili drugih vidova nasilja od strane režima, a nekada i samog građanskog rata.


Poslednjih sedam godina, kao glavni činilac svih struktura vlasti ove države, politička partija, koja sve više neodoljivo podseća na neke izvitopirene političke konstrukcije, a koje su duboko ostavile svoj trag u istoriji, naročito prošlom veku, dala nam je neosporan dokaz da, kao što smo već rekli u prethodnom delu teksta, „borba za demokratiju“ nužno mora predstavljati jedan trajan proces. Bez obzira na ekonomsko, kulturno ili sveukupno političko stanje u zemlji, barem što se tiče najosnovnijih prava, među kojima kao bitna stavka figurira upravo pomenuto pravo „na slobodne izbore“, velika većina društva, do skoro je bila ubeđena, da je, ako ništa drugo, barem taj problem bio rešen. No, prenebregnuvši činjenicu, da građanin, ne samo kao jedan od hiljada ili miliona pojedinaca koji čine jedno društvo, već i kao političkog subjekta, sa izgrađenom svešću o građanskoj odgovornosti, kao takvoj, a o kojoj bi morao neprestano da vodi brigu, tako opušteni i uspavani, probudili smo se u zemlji u kojoj ne možemo misliti isključivo na rešavanje nekih krucijalnih problema, prevashodno iz oblasti ekonomije i istovetnog društvenog razvoja, već se moramo okrenuti ka samim počecima društvenog uređenja i istovrsne političke paradigme.


Društveno- politička situacija u kojoj se trenutno nalazimo i koju aktivno proživljavamo, pretežno je većini poznata, a u svojim najosnovnijim, najopštijim i najupečatljivijim crtama, poput (ne)slobode medija, (ne)slobodnog izražavanja mišljenja i stavova, (ne)fer izbornih uslova, (ne)demokratskom režimu i društvu koje želi da kreira i oblikuje po sopstvenom nahođenju, verovatno postoji jedan zavidan nivo saglasja među građanstvom, ne samo među pojedincima koji podržavaju današnju opoziciju ovog režima, već i među velikom većinom neopredeljenih birača, a verovatno i dobrom delu pristalica upravo ove vlasti ( što je umnogome posledica oblikovanja svesti društva od strane jednog prošlog režima, koji je sa svojim političkim i vrednosnim konceptom, imao ne samo dominantnu, već ekskluzivnu ulogu u drugoj polovini prošlog veka u našem društvu, a što je opet tema „za sebe“, kojoj ovom prilikom nećemo posvetiti pažnju). S druge strane, ukoliko govorimo o praktičnoj dimenziji jednog takvog mišljenja, što bi se zasigurno ogledalo u jednom vidu „borbe“ da isto bude i ostvareno u nekom periodu, trenutno se ne može očekivati od svih zastupnika jednog ovakvog razmišljanja, da u svakom narednom momentu budu spremni, da za isto i vode tu „borbu“ ili da je makar za početak, barem načelno ( „iz fotelje“ ) podrže. Međutim, unutar same opozicije, sa političkim subjektima i organizacijama koje je čine, došlo je do stvaranja jednog novog (starog) mišljenja, da političke razlike, koje mogu imati i onaj suštinski parametar razgraničenja između različitih političkih subjekata, mogu biti stavljene po strani onog trenutka, kada više neće biti ne poželjno, već i moguće ukrštanje različitih  mišljenja, s jedne strane, kao i najvažnije pretpostavke, s druge, koja se ogleda u nepostojanju izbora, u svom izvornom smislu. „Linija“, koja razdvaja period nesmetane diktature i propasti iste uveliko je iza nas. Stoga, jedina stvar, koja je i dalje koliko- toliko neizvesna, može biti isključivo tačan datum pada ove vlasti i njenog režima.                 


Političko, ekonomsko i svako drugo stanje jedne države, u najvećem je i slika (ne)sposobnosti ljudi, koji istu vode i koji odlučuju o njenim najbitnijim segmentima, bez obzira da li posmatramo društvo u celini, s jedne strane ili pak pojedinca- građanina, s druge. Svakako, rezultati određene analize, bili bi manje- više identični, u tom smislu. Međutim, ukoliko bi ti isti rezultati pokazali, da je i političko, najšire posmatrano, i ekonomsko, i socijalno (opet najšire posmatrano) stanje u našem društvu katastrofalno, sama ta činjenica, dovoljno bi nam govorila o kakvoj se vlasti zapravo radi. Da li je to zaista tako u našoj zemlji, u ovom trenutku, izvesno je da bi najveći broj građana, na direktno pitanje, a u vezi političkog, ekonomskog i stanja ostalih segmenata našeg društva, odgovorio upravo na način, da bi ključna reč svakog pojedinačnog odgovora, mogla biti isključivo „katastrofa“. I opet bi se vratili na suštinu svega, a što bi bili sami izbori, jer način, na koji građani biraju svoje predstavnike, ljude koji će od prvog dana nakon tih izbora, praktično odlučivati o njihovim životima, jeste ključ, po kome bi se i sam mehanizam „poštovanja volje svakog pojedinca, građanina- birača, mogao tumačiti jasno: Da li je „greška“ bila posledica volje građanina- glasača ili je ona vezana isključivo za volju ljudi, koji upravljaju svim oblastima društva i segmentima naših pojedinačnih života? Tako, ukoliko bi postojali izbori, u svom suštinskom smislu, sigurno je da bi i sami građani snosili deo odgovornosti, zbog svog „lošeg izbora“. Međutim, ukoliko su izbori u jednoj državi samo farsa, a sami po sebi ne predstavljaju ništa, jer se upravo način i mehanizam sprovođenja istih, nalaze pod monopolskim upravljačkim sistemom jedne političke opcije, čak preciznije: jednog čoveka, tada se nikako ne može govoriti, ne o odgovornosti građanina- glasača za svoj izbor, već i o istinskoj volji njega samog, a u krajnjem ni samim tim izborima, kao takvima. Svakako, na kraju ćemo nesporno doći do onog istog zaključka koji smo već izneli više puta do sada, a to je da izbori u našoj zemlji, u svom suštinskom smislu, NE POSTOJE. Onoga trenutka, kada građanima, ali pre svega određenim političkim subjektima naše političke scene to bude jasno i nesporno, tada, opet ponavljam, sve političke razlike, sukobi i nesuglasice, prestaju da igraju bilo kakvu ulogu u određivanju istih tih političkih subjekata, a ono što jedino preostaje, jeste borba za izbore, fer i poštene izbore, borba za demokratiju. Sve ostalo je besmisleno, u političkom i svakom drugom smislu, u datom trenutku.

 


Borba za demokratiju

U trenutku, kada ne postoji apsolutno ništa, u kontekstu politike u jednoj zemlji, kada reč „demokratija“ služi isključivo tome, da vlast manipuliše, kako unutrašnjim, tako i spoljašnjim političkim spektrom, a i kada izbori, takvi kakvi su, nemaju puno smisla, protiv vlasti, koja bi se u toj situaciji morala nazvati diktatorskom, u političkoj, sociološkoj, a što je možda i najvažnije u datom kontekstu političkog i društvenog života, u pravnoj teoriji i praksi, protiv iste, dozvoljeni su i neki drugačiji metodi borbe, stoga i načini pritiska, ali i smenjivanja vlasti, koje opravo odišu nabrojanim osobinama. Samim tim, protesti, demonstracije i drugi, njima slični oblici pritiska na režim, ne da su opravdani, kako sa zakonskog, tako i sa društvenog stanovišta, već su i nužni, ukoliko želimo da sačuvamo upravo taj zakon i to društvo.  Svaki iole odgovoran pojedinac, građanin, u krajnjem član ovoga društva, korišćenjem prava na protest, brani i štiti samo pravo, štiti Ustav, zakon i državu.


Možda su neki zaboravili, ali država i pravni sistem jedne zemlje, ni u kom slučaju ne mogu biti poistovećeni sa pojedincima koji iste predstavljaju. Ti pojedinci su dužni da služe toj državi i održavaju taj pravni sistem, na način propisan Ustavom, kao najvišim pravnim aktom. Takođe, ono što je još važnije, pojedinci koji upravljaju državom, moraju to raditi bezpogovorno, te glasovi koje su dobili ili koje bi osvojili na nekim izborima, daju im isključivo tu mogućnost : „pravo da služe“. U tome i počiva smisao samog odnosa između demokratije i pravne države. Nešto konkretnije: možete imati i sto posto osvojenih glasova na opštim i drugim izborima, ali vam to ne daje pravo „da kršite pravo“. Ukoliko bi zamislili situaciju, da i svi birači, sem jednog, glasaju za vas i podržavaju vaše poteze, zakonite ili ne, opet bi morali tog jednog, koji iskazuje protest usmeren ka vašim protiv zakonitim akcijama, da poslušate. Pravo i pravda bi bili na njegovoj strani. E to je zapravo smisao pravne države i demokratskog uređenja društva. No, ukoliko bi se opet vratili iz sfere teorije u društveno- političku praksu naše sadašnjosti, uočili bi jednu vrlo haotičnu situaciju, u smislu malopre iznetih postavki, ali i jasnu sliku ukoliko govorimo o interesima i volji same vlasti. Tako, te zakone koji danas važe, u dobrom delu možemo podeliti na one, koji su loši sami po sebi, a koje vlasti, ne da ne menjaju, već zdušno sprovode, a mnoge dobre i smislene, krše, gotovo na dnevnom nivou. S druge strane, ti glasovi o kojima govorimo, kao i sveukupni ambijent koji ih prati, ne predstavljaju ništa drugo, do izrugivanje demokratiji.


Kupovina glasova, krađa, sveukupna manipulacija koja direktno utiče na izjašnjavanje građanina- birača na nekim izborima, govore nam da danas, nema reči o demokratiji, ni pravnoj državi, u bilo kom smislu. Reč je o diktaturi ili u najmanju ruku: autokratskoj vlasti, koju deli jedan korak od mogućnosti, da se može okarakterisati i kao diktatorska. Stoga da, protesti i demonstracije su i više nego legitimno sredstvo. Ujedinjavanje opozicije i svih ljudi koji žele da budu slobodni i da misle svojom glavom, nužna je stvar, u trenutku u kome, opet ponavljam, nemate izbore, nemate institucije, nemate ništa. U trenutku u kome nemate državu.


Borba za demokratiju nije ni farsa, ni fraza. Nije ni akcija strane službe, ni tajnih organizacija. Borba za demokratiju je pokušaj stvaranja preduslova za stvaranje normalnog društva i normalne države. I da, izvojevavši pobedu u toj borbi, ne bi u prvi mah ostvarili i ekonomski, kulturni i svaki drugi prosperitet. To su neke druge borbe. No njih nećemo ni moći da pokrenemo, dok prethodno ne stvorimo preduslove za tako nešto. Ali budite sigurni: dok se ne izborimo za demokratiju, nećemo moći da očekujemo nikakav napredak u bilo kojoj sferi našeg društveno- političkog života, šta više, nećemo ni imati pravo na tako nešto. „Borba za demokratiju“ nije samo pravo, „borba za demokratiju“ je obaveza, dužnost svakog pojedinca- građanina koji bi želeo da živi u boljoj, uređenijoj, u slobodnoj državi. „Borba za demokratiju“ je „pravo „da tražimo pravo“, da živimo bolje. Ostale ponude građanima, odavno su postale prazne i istrošene.

 


Ivan Grbić, Dveri Zvezdara

(foto: Aleksej Merinov)


Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Ivan Grbić