Autorski tekstovi

Ivan Grbić: Nasilje u porodici – politika i pozitivno pravo

Ivan Grbić: Nasilje u porodici – politika i pozitivno pravo

Kao i pojmovi poput ljudskih prava, demokratije, slobode ili „evropskih vrednosti“, i pojam nasilja u porodici, u današnje vreme, postao je neizostavni deo svake „main stream“ politike ili nešto šire, oblasti „političke korektnosti“, pojma, koji danas više označava mogući političko-ideološki pravac, nego nešto što bi na osnovu etimološkog značenja i opšte prihvaćenog shvatanja istog, mogli smatrati samo određenim načinom političkog delovanja i ophođenja prema neistomišljenicima sa jedne strane, kao i odnosa sa javnim mnjenjem, s druge.

Takođe, zanimljivo je to, što kod svih prethodno pomenutih pojmova, uključujući i nasilje u porodici, nailazimo na ogroman raskorak između jezičko-logičkih značenja tih pojmova i stvarnog stanja, odnosno realne upotrebe istih u javno-političkom životu.

Tako se susrećemo sa situacijom, da se pojam ljudskih prava i zalaganje za njihov značaj, upotrebljava na način da se čoveku uskrati što veći broj ljudskih i svakih drugih prava. Korišćenjem pojma demokratije, nastoji se da se suzbiju sva demokratska načela i institucije, počev od slobode govora, pa do slobodnog izjašnjavanja na opštim i drugim izborima.

Pojam slobode se, što je danas već svima poznato, odavno koristi ne bi li se izvršila okupacija nekog naroda ili države. A pojam „evropskih vrednosti“ verovatno nema potrebe ni komentarisati, stoga nećemo gubiti vreme baveći se tom banalnom temom.

Kada govorimo o pitanju nasilja u porodici, prvenstveno je neophodno da napravimo jasna razgraničenja između stvarnog stanja i izmišljenog (ideološki predstavljenog), koji svoje uporište, svaki od ova dva na svoj način, nalaze u pozitivnom pravu i uopšte u pravnom poretku neke zemlje, kao i između smisla samog pojma (njegovog značaja i svrhe) i njegove zloupotrebe, s druge strane.

Sama tema nasilja u porodici, u kontekstu socijalnog fenomena, vrlo je osetljiva, pa se i eventualna analiza u tom pogledu mora sprovoditi vrlo pažljivo i naravno stručno. Stoga će se naše viđenje ovog fenomena zasnivati na pravno-političkim argumentima, kritici zakonskih rešenja, kao i političkih ciljeva vladajućih dogmi.


Nasilje u porodici i pozitivno pravo

Trenutno važeći Porodični zakon, koji je na snagu stupio 2005. godine, osim toga što je svojom sadržinom doneo više različitih izmena, u odnosu na prethodno važeći Zakon o bračnim i porodičnim odnosima, uveo je i jednu značajnu novinu, koja se ogleda u toj „modernoj“ oblasti porodičnog prava, a u pitanju je nasilje u porodici. Ova novokomponovana oblast porodično-pravne teorije i prakse, smeštena je u glavu sedam Porodičnog zakona Republike Srbije, a najvažniji članovi posvećeni istoj, jesu član 197, 198, 199 i član 200 PZ-a.

Samo uvođenje ove oblasti u pravni život, posledica je ničeg drugog, do političkih odluka (naredbi), donetih u popularnom Briselu i Vašingtonu, a sprovedenih, zarad čuvenog „evropskog puta“, u našem pravnom sistemu, od strane tadašnjih kolonijalnih upravnika ove zemlje i politikanata, kako domaćih, tako i stranih, zaposlenih na privremenom radu u Beogradu. I to je jasna stvar. Stoga je i sadržina ove oblasti, smeštena prevashodno u član 197 Porodičnog zakona, morala biti nestručno, laički, proivoljno ispunjavana i oblikovana, ali s jasnim dogmatskim predznakom i političkim ciljem.

Oblast „nasilje u porodici“, koja je po svojoj prirodi više nego osetljiva i koja ne bi smela „preko noći“ da se konstruiše i „uglavi“ u pravni sistem jedne zemlje, u našem slučaju je doživela upravo takvu sudbinu.

No, s obzirom da nismo od onih, koji unapred sude i presuđuju, bez dokaza i činjenica, iznećemo na uvid javnosti više formulacija, stavova i tačaka, samog po sebi problematičnog, člana 197 Porodičnog zakona.

Prvi u nizu laički, nestručno i tragi-komično formulisanih stavova, jeste stav 1. dotičnog člana, koji nam kaže sledeće:

„Nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.“

Za razliku od ostalih definicija ovog člana, ova je najmanje bezazlena i ponajviše pravnički formulisana. Međutim, u samoj definiciji ipak nailazimo na jedan čudan način određivanja čina nasilja. Naravno, očekuje se da stav 1. na jedan izrazito opšti način definiše oblast kojom će se baviti. I to se vidi u formulacijama, koje se tiču telesnog integriteta i duševnog zdravlja, no terminom „spokojstvo“, zakonodavac nam je još na samom početku stavio do znanja, kako će izgledati i naredne odredbe. U tom smislu, postavlja se pitanje: šta je to spokojstvo?

Može li to da bude eventualno hrišćansko značenje tog termina? Je li to možda nešto, što bi „običan čovek“ mogao da podrazumeva pod „miran san“ ili „čista savest“ ili pak „lagodan život“?

Smisao zakonskih formulacija i definisanja određenog fenomena, pojave, normirane zakonom, jeste preciznost na prvom mestu. I to je jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija karakteristika pravne norme.

Tako, ukoliko naiđemo na neke zakonske odredbe, koje se bave nekim konkretnim društvenim problemom ili pitanjem, koji je po svojoj sadržini više nego osetljiv (poput nasilja u porodici), pa je i visok stepen stručnosti, pri definisanju iste, nužna pretpostavka praktične svrsishodnosti i zadovoljenja načela pravednosti, a one suprotno tome, budu neodređene, preširoke i laičko-politikantski formulisane, biće nam jasno, da njihov cilj nije rešavanje nekog problema u društvu, već izazivanje istog.

Stoga je, ovakav način konstruisanja neke odredbe, čista zloupotreba, kao i sredstvo pomoću kojeg se, kao što smo i rekli na početku teksta, ostvaruju ciljevi, suprotni izvornom smislu, zbog koga je i ustanovljeno neko načelo, pojam ili neka pravna norma.

Za razliku od stava 1, gde se ne može jasno naći stvarna želja zakonodavca u pogledu zloupotrebe pojmova kojim se koristi ili prostog nerazumevanja istih, što je ipak malo teže zamislivo, sledeće odredbe će nam pokazati neviđenu besmislenost pojedinih formulacija u formalnopravnom smislu, ali i način na koji se vrši više puta pominjana zloupotreba.

Međutim, preskočićemo stav 2. i pre njega analiziraćemo stav 3. člana 197 Porodičnog zakona, koji nam „objašnjava“, ko se sve smatra članom porodice. Na prvom mestu, to su supružnici ili bivši supružnici (tačka 1), zatim deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu (srodstvu po usvojenju), odn. lica koja vezuje hraniteljstvo (tačka 2).

Nakon ovih lica, označenih kao članovi porodice, što se može prihvatiti, jer se zaista radi o članovima porodice, s ponekim izuzetkom, koji bi u teoriji takođe mogao biti prihvaćen kao takav, zakonodavac počinje da proširuje svoje definisanje ovog pojma, te nastavlja u sledećem stilu: Članovima porodice smatraju se i „lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu“ (tačka 3), zatim „vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri“ (tačka 4).

U ove dve tačke širenje smisla članovi porodice jeste nesumnjivo, no još uvek se ne može reći da se ne radi, barem u neku ruku, o članovima porodice, pa makar i u najširem mogućem smislu. No, nas prevashodno interesuje tačka 5, koja je prevazišla svaku mogućnost za i najmanji stepen razumevanja: članovima porodice se smatraju i „lica koja su bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odn. imaju zajedničko dete ili je ono na putu da bude rođeno, iako nisu živela u zajedničkom domaćinstvu.“

Na ovom primeru vidimo, da zakonodavac čak ni ne skriva nameru da obesmisli ustanovu, kakva je porodica. Ovaj način formulisanja jedne pravne odredbe, ne predstavlja samo ozbiljan izazov za lica koja se bave pravom, za sudove i pravnike praktičare uopšte, već i za sve građane, koji bi se u nekom trenutku eventualno susreli sa životnom situacijom, koja je regulisana zakonom na jedan ovakav način.

Samim tim, građani su lišeni i elementarne sigurnosti, koja može biti uspostavljena i čiju egzistenciju obezbeđuje isključivo postojanje preciznih normi, predviđenih nekim zakonom.

Verovatno da pitanje nesigurnosti koju ona prouzrokuje, nije i najozbiljnija greška ili možda zloupotreba zakonodavca. Pitanja koja se postavljaju s razlogom jesu i ova: koja su to lica u nekakvoj „vezi“ (emotivnoj ili seksualnoj)?

Šta je to uopšte „veza“? Takođe, kakva je to situacija u kojoj je „dete na putu“? Profesor porodičnog prava, Slobodan Panov, zaključuje sledeće: „Prema zakonskoj formulaciji, osoba koja se profesionalno bavi pružanjem seksualnih usluga – prostitut(ka) i konzument takvih usluga, jesu članovi porodice, tj. zaštićeni subjekti ustanove nasilja u porodice“

Dakle, zaključak uvaženog profesora je više nego na mestu. Upravo je to situacija, koju su „inspiratori“ zakonodavca, pri donošenju ove odredbe imali u vidu. Tako oni doživljavaju porodicu. Ili je uopšte i ne doživljavaju na bilo koji način, niti je posmatraju kao relevantnu društvenu ustanovu.

Prof. Panov nastavlja svoju analizu:

„Uzgred, pominjemo i uvredljivu zakonsku stilizaciju za aktivnu emotivnu/seksualnu relaciju: PZ kaže da su ova lica još uvek u emotivnoj/seksualnoj vezi. Zamislite, kada bi primenjivali lepotu ove zakonske formulacije, poznanike/prijatelje pozdravili zakonskom formulom da su još uvek u vezi. Da li to PZ zna za trajanje veza ili je to himna prolaznosti lepih emocija? Da je ipak u pitanju talenat, svedoči konac koji delo krasi: mogući subjekti nasilja u porodici jesu i lica čije je dete na putu da bude rođeno. Kako se nijedan zakonodavac nije setio te lepe i mudre formulacije? Šta je to put rođenja deteta? Da li je to medicinski pojam ili početak i finale tog puta imaju pravno značenje? Da li je reč o začetku/nasciturusu?“

Kao što smo više puta napomenuli, pitanje nasilja u porodici jeste jedno političko pitanje par exelance. Ono se koristi u obračunu sa političkim protivnicima, u medijima je zastupljeno na jedan veoma karakterističan način, a koristi se i kao sredstvo ucene od strane EU na tom „evropskom putu“. Zbog toga nas postojanje ovih nakaradnih normi ne sme iznenaditi, jer se neke druge, mnogo gore od ovih, već duže vreme spremaju ne bi li stupile na snagu.

Pored stava 1. i 3, član 197 PZ-a sadrži, naravno, i stav 2, kojim se predviđaju dela, koja se smatraju nasiljem u porodici. S tim u vezi, kao čin nasilja u porodici smatraju se, na prvom mestu: „nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede“ (tačka 1) i „izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenjem telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu“ (tačka 2).

Prve dve tačke ovoga stava zanimljive su iz dva razloga. Prvi se ogleda u tome, što se samo pretnja ubistvom smatra nasiljem u porodici, kao i nanošenje (ili pokušaj nanošenja) telesne povrede, dok se samo ubistvo zanemaruje i po odredbama ovog zakona, ono se ne definiše kao akt nasilja.

Drugi jeste vezan za činjenicu, da se pretnjom ubistva ili nanošenjem telesne povrede bliskom članu porodice, čini delo nasilja u porodici, dok prema istom licu, samo nanošenje povrede, kao i ubistvo o kojem smo govorili, nisu dela nasilja po ovom zakonu.

Prof. Panov u tom smislu iznosi i primer: „Pretnja ljubavniku ili ljubavnici jednog supružnika, od strane drugog, jeste delo nasilja u porodici i može sa sobom povlačiti meru iseljenja nasilnika iz stana, a da pritom niko ne zabranjuje ljubavniku-ci da se u isti useli.“

Sledeća zanimljiva tačka jeste tačka 5 ovoga stava, koja predviđa sledeće: Nasiljem u porodici se smatra i „ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima“. Iz ove zakonske formulacije možemo da zaključimo, da bi i situacija u kojoj roditelj zabranjuje detetu da „kasno“ dolazi kući ili da ne komunicira sa, primera radi, „nepoznatim i sumnjivim licem iz komšiluka“, mogla da predstavlja čin nasilja u porodici.

Naravno, teorija ima različite stavove po ovom pitanju, no naši pravnici, među kojima je verovatno veći deo častan i pošten, nisu dozvolili zloupotrebe ili barem preterane zloupotrebe u tom smislu, držeći se samo onoga „šta je napisano i kako je napisano“. Inače, odavno bi se susreli sa problemima, porodično-pravne prirode, koji su umnogome prisutni u zemljama zapadne Evrope, Severne Amerike, Australije…

I na kraju, genijalno predviđena tačka 6: Nasiljem u porodici smatra se i „vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje“. Ko definiše šta je to „drsko“ ponašanje, određuje njegov opseg i prirodu? Šta je to „bezobzirno i zlonamerno ponašanje“?

Dakle, opet se susrećemo s identičnim načinom formulisanja pravne odredbe. Dete i roditelji, a naravno i supružnici, veoma često, što danas nažalost nije redak slučaj, bivaju „drski“ jedni prema drugima u mnogim životnim situacijama. Uvrede su prisutne u velikoj meri.

No, da li to znači da bi se svi u tom slučaju trebalo smatrati nasilnicima i kao takvi odgovarati pred zakonom na različite načine? Ne govori se ovde o konstantnim uvredama ili bezobzirnom i zlonamernom ponašanju koji bi imali trajniji karakter. To bi i moglo da se uzme u razmatranje.

Ali, to se u zakonu ne naglašava, stoga se i jedan jedini akt takvog ponašanja, jednog člana porodice prema drugom, može smatrati nasiljem u porodici, a to je već ozbiljan problem. U tom slučaju, najmanje devedeset devet odsto celokupnog čovečanstva moglo bi se smatrati nasilnicima u smislu ovog zakona, uzimajući u obzir formulu da „niko nije savršen“.


Nasilje u porodici kao medijsko-politička tema

Kao dominantna tema jesenjeg saziva Narodne skupštine Republike Srbije, prošle 2016. godine, nasilje u porodici jeste obeležilo ogroman broj rasprava, ali i neka nova zakonska rešenja, umnogome beznačajna i jalova. No, to nije važno. Važno je samo, da ta tema bude dominantna, kako u političkom životu, tako i u javno-medijskom prostoru.

Ukoliko bi se vršila analiza za prethodnu godinu, na osnovu koje bi se napravila statistika vezana za rangiranje tema, koje su obeležile medijski prostor te godine, sem eventualnih „estradnih skandala“, novih ili starih rijaliti zvezda i Aleksandra Vučića, kao posebne teme, srodne prethodno pomenutim, u samom vrhu te liste bila bi i tema nasilja u porodici. Mediji se time hrane, zarađuju na tome, a izgleda da opet nije ni samo novac u pitanju, već jedna od više poznatih tačaka u sklopu strategije za razaranje porodice. Jer, sama zakonska rešenja nisu dovoljna. Ona obezbeđuju mogućnost upotrebe sile, ali sila je ponekad samo kontraproduktivna i stvara efekte suprotne željenim i očekivanim. Stoga se svest ljudi mora oblikovati jednim konstantnim medijskim pritiskom, manipulacijom, koja je mnogo svrsishodnija u tom smislu. Zato je potrebno da tema nasilja u porodici bude dominantna.

Potrebno je to, da se reč „porodica“ i reč „nasilje“, u medijima ne upotrebljavaju odvojene jedna od druge, u različitim kontekstima i medijskim pričama i izveštajima, već isključivo jedna pored druge, jedna uz drugu, na način da običan čovek, kada pomisli na porodicu, automatski pomisli i na nasilje. I o tome se radi. Jasno je, da ukoliko želite da uništite neko društvo, krenućete u obračun sa osnovom toga društva, a to je nesumnjivo porodica.

U tom kontekstu, ne bi bilo teško razumeti ni situaciju, u kojoj bi vlastodršci usvojili i neka mnogo gora i strašnija, po svojoj prirodi, zakonska rešenja, od ovih, donetih još pre dvanaest godina. I taj proces je daleko odmakao. Odveć su spremljena rešenja, koja bi stupila na snagu u dogledno vreme. No, situacija u kojoj se svet nalazio do skoro, više nije ista.

(Neo)liberalne mantre i floskule bivaju poražene na svakom sledećem koraku i u svakom narednom okršaju. Stoga će i pitanje nasilja u porodici, kao propagandnog štiva te liberalne mašinerije, ubrzo doći na mesto koje mu pripada. Tada to neće biti priča o nasilju u porodici, koja bi to nasilje trebalo da podstakne i produbi.

To je mesto, sa koga će ova tema moći da se analizira, istražuje na stručan i savestan način, a eventualna rešenja će tako samo ići za tim, da ovaj problem iskorene. Možda taj trenutak neće odmah nastupiti, ali pričekajmo malo. Novo vreme se ipak bliži. Ako ništa drugo, danas je barem to neupitno.


Ivan Grbić

Izvor: Dveri Zvezdara

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Ivan Grbić