Autorski tekstovi

Marko Pušica: Povratak države (1. deo)

Marko Pušica: Povratak države (1. deo)

Poslednjih nekoliko godina sproveden je niz kontrolisanih „revolucija“ oličenih u tzv. arapskom proleću. One su se arapskim svetom širile domino efektom, s tim što se njihov praktični domašaj u finalu preneo na celokupnu svetsku zajednicu. Očigledno je da će ovaj događaj postati novi istorijski povod za određene promene u svetu, kroz prekomponovanje svetske geopolitičke slike, jer projektovane „revolucije“ već proizvode brojne posledice i menjaju postojeće geopolitičke odnose.


Kada uzmemo u obzir reakcije, držanje i preduzete mere od strane Ruske federacije i još par država koje ne pristaju na zapadni koncept izazivanja kriza, oružanih sukoba i prekrajanja granica, niti da se posledice takvih akata prenesu i na njihovu teritoriju, proizlazi da je era veštački izazvanih i kontrolisanih revolucija konačno završena. Ovaj istorijski događaj će doprineti konačnom preispitivanju uloge savremene države i državne politike u svim pravcima.


Naime, zapadni politički, obaveštajni i vojni centri su (zlo)upotrebili svoj aparat i agenturu i ideološkim radom na terenu uspeli da proizvedu rušenje legalnih i legitimnih vlada i šefova država, sa ciljem da se političko nasleđe prosvećenog arapskog nacionalizma, koji je, između ostalog, počivao na ideji države, zameni nestabilnim, anticivilizacijskim, te antidržavnim provizorijumima čije je uporište radikalni islamski fundamentalizam.


Ovaj svojevrsni nasilni uvoz i instaliranje islamističkog faktora sa ciljem stvaranja fundamentalističkih žarišta, a potom zaklanjanje istih iza fasade revolucionarnih zahteva i opravdane pobune protiv autoritarnih režima, trebalo bi da se proširi i van granica arapskog sveta, i to prema onim državama koje nisu deo evroatlantskih integracija, pri čemu su stvarni efekti ovog procesa takvi da su mnoge arapske države postale, ili su na dobrom putu da postanu propale države.[1]



U tom projektovanom sukobu, islamističkog nasilja sa domicilnim državnim tradicijama i stanovništvom, stvoreni su uslovi za novu seobu naroda, oličenu u moru izbeglih koji se kreću ka zapadu. Obavljena su i objavljena mnoga istraživanja, a utvrđena je i određena zakonomernost kretanja izbeglih, među kojima je i veliki broj fundamentalista, koji se, zahvaljujući liberalnim propisima EU lako mogu kretati i boraviti na njenoj teritoriji, a samim tim preduzimati i akte terorizma i nasilja.


Pri tom, ne treba zapostaviti mogućnost i njihovog boravka, te trajnog nastanjivanja i delovanja na teritoriji država koje se nalaze na maršuti ka zapadu. Zato su države koje se nalaze na maršuti ove seobe, posebno Republika Srbija, u obavezi da se zaštite i reaguju, umesto što preduzimaju radnje evidentiranja ili  mirno posmatraju nekontrolisano kretanje izbeglih preko svojih teritorija.


Tako je kretanje naroda, iako projektovano i usmeravano od strane reditelja niza „revolucija“, stvorilo potrebu da se na ovu pojavu energično odgovori i time budućnost civilizacije zaštiti od izazivanja novih oružanih sukoba.


Kako postojeći međunarodno-pravni multilateralni i bilateralni instrumenti ne garantuju efikasnu zaštitu tranzitnih država, kao ni samih izbeglica koje se u talasima kreću ka zapadu, to proizlazi da je jedino moguće rešenje aktuelnog problema – vraćanje savremenoj državi onih atributa koji su joj oduzimani, kako u svetskim procesima širenja ideologije globalnih ljudskih prava i ograničavanja vlasti, tako i u procesima evrointegracija koje se odvijaju na evropskom tlu.


Na haos izazvan novom seobom naroda, prva je reagovala Mađarska. Pravovremenim i adekvatnim merama, sa jasnim opredeljenjem da je država i dalje država, a da su državne granice i dalje nepovredive, uprkos činjenici da je reč o članici EU, Mađarska je valjano anticipirala sve štetne posledice tzv. izbegličke krize i udaljila se od modela koji je EU nametnula svojim članicama.


Primer Mađarske je najbolji obrazac koji potvrđuje na početku iznetu hipotezu da će nova seoba naroda promeniti svet, jer ne treba zaboraviti da su mnoge istorijske seobe naroda menjale svetska politička kretanja, da su menjale granice država i da su mnoge velike i snažne države tako nestajale. Dovoljno je podsećanje na Veliku seobu naroda i ozbiljan potres  Zapadnog rimskog carstva 375. godine, da bi samo nakon sto godina došlo do pada carstva.


Sa druge strane, u istim istorijskim okolnostima, Vizantija je, nasuprot Zapadnom rimskom carstvu, pomoću snažnih državnih tradicija, centralizovanog državnog ustrojstva i primenom političke i državne mudrosti opstala kao država, a ovo istorijsko iskustvo ne treba prepuštati zaboravu.


Dakle, nova seoba naroda koju su proizvele zapadna politička teorija i praksa, stvorila je uslove da dođe do preobražaja karaktera i uloge savremene države koja se mora vratiti svojim suverenističkim korenima.


Ovo novo kretanje, resuverenizacija, poprima globalne razmere i trenutno je u toku, a države koje se nalaze na putu nove seobe naroda, u obavezi su da stvari pravilno sagledaju, a potom i da delaju isključivo sa sopstvenog nacionalnog i političkog stanovišta. Obziri prema integrativnim procesima koje diktira zapad, ovde prestaju.


Vreme je za veliki povratak suverene nacionalne države kao subjekta u međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima.


Suverenost kao organski atribut države, a ne projekat


Kako definisati suverenost, a ne upasti u doktrinarne zamke ili u suvišno pobijanje vladajuće političke uspavanke o prevaziđenosti ovog pojma, koji je istovremeno i konstitutivni element države? Da li suverenost može postojati kao projekat i kakve su perspektive projektovanih „država“?[2]


Pre svega, za potrebe ove analize suverenost ćemo definisati u njenom prirodnom okruženju, u kontekstu državne vlasti i u skladu sa nespornim stavovima koje je opredelila ustavno-pravna književnost. Suverenost u svom totalitetu ne može obitavati van države i u drugačijem političkom ambijentu, posebno ne u ambijentu veštačkog birokratskog sistema kakav je EU.[3]


Zato ćemo prethodno pojmovno odrediti državu, koja se  definiše kao zajednica ljudi koji žive na teritoriji nad kojom se prostire vrhovna vlast.[4] Iz navedenog dalje proizlazi da je vrhovna vlast sinonim i sintagma koja deskriptivno određuje suverenost, a da je istovremeno sama suverenost jedan od tri atributa države (preostala dva su stanovništvo ili narod i državna teritorija).


Evgenije Spektorski je značenje države definisao upravo preko reči država – vlast „koja drži, održava zemlju i društveni poredak“.[5] Dakle, suverena državna vlast je ekskluzivno svojstvo države i razlikuje samu državu od ostalih organizacija u društvu[6], dok istovremeno, povezuje stanovništvo i teritoriju time što se suverena državna vlast manifestuje na državnoj teritoriji i stanovništvo joj je potčinjeno.


Suverenu državnu vlast odlikuju: nezavisnost (unutrašnja i spoljna), neprekidnost (trajanje bez obzira na personalne promene državnih funkcionera) i nedeljivost (iako se može vršiti preko više različitih organa, ona je jedna i jedina vlast u državi).[7]


Stoga, možemo zaključiti da je suverenost organski atribut države,  da je personifikacija suverenosti pravo i obaveza državnih organa da je konsumiraju u poslovima vođenja državne politike, donošenja zakona i sudovanja, a da se ove nadležnosti ne mogu preneti ili poveriti bilo kom drugom subjektu ili naddržavnoj tvorevini.


Ovaj tradicionalni model je poremećen ideološkim kretanjima u periodu nakon Drugog svetskog rata, pa je tako, primera radi, politička stvarnost vulgarizovala suverenost idejom ujedinjenja Evrope kroz EZ, a potom kroz formu EU. Prenošenjem državnih nadležnosti na EU kao naddržavnu tvorevinu, države su se odricale suverenosti kao organskog atributa, te su ostale uskraćene da suvereno  vode državnu politiku, donose zakone i presuđuju u krivičnim i građanskim stvarima. Države ograničene na opisani način ne  mogu efikasno odgovoriti na izazove koje diktira nova seoba naroda, jer rad svojih vlada, parlamenata i sudova moraju saobraziti interesima i pravu briselskih evrobirokrata, umesto da delaju saglasno nacionalnom interesu…


Marko Z. Pušica
potpredsednik Dveri

 


Uputnice


[1] Propalom državom se, između ostalog, smatra ona država kojoj nedostaje atribut suverene centralne vlasti i koja nestaje,  iako ona još uvek ima neke obrise subjektiviteta, posebno u međunarodnim odnosima (poseduje DKP, članica je međunarodnih organizacija i tsl). Doktrina smatra da propalu državu treba razlikovati od situacije u kojoj neka država prolazi kroz težak period koji je privremenog karaktera, poput revolucije ili građanskog rata, s tim što je najbitnija odlika takve države nestajanje sa političke karte. Šire o tome: B. Krivokapić, Aktuelni problemi međunarodnog prava, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str.86-87.


[2]  Pod projektovanom „državom“ podrazumevamo  veštački stvorene države, nastale putem nasilnih secesija delova jedne suverene države, koje su u praksi bile podržavane od strane zapadnih sila, poput samozvane države kosmetskih Arbanasa. Ova pojava je i posledica negacije suverenosti u međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima.


[3]   Iako EU čine države članice, njihov pravni sistem, međunarodnopravni subjektivitet, a samim tim i suverenost su ograničeni pravnim sistemom i politikom EU kao naddržave.


[4] R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2008, str.151.


[5]  Isto.


[6]  Isto.


[7]  Isto, str.152.


Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Marko Pušica

Rođen je 11.01.1980. godine u Smederevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Smederevu. Školovanje je nastavio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu je 2005. godine diplomirao na pravosudnom smeru. Po završetku osnovnih studija, paralelno sa stažiranjem u sudu i advokaturi, pohađao je i poslediplomske magistarske studije na smeru za ustavno pravo i politički sistem.

Pravosudni ispit pred Ministarstvom pravde je položio 2009. godine, nakon čega je nastavio porodičnu tradiciju i upisao se u Imenik advokata pri AK Požarevca. Samostalnu advokatsku praksu aktivno obavlja počev od 2010. godine. U advokatskoj praksi se pretežno bavi odbranama u krivičnim predmetima.

Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu je bio osnivač i predsednik Udruženja studenata Pravnog fakulteta „Nomokanon“ i tokom njegovog mandata su organizovane najuspešnije tribine, predavanja i manifestacije ovog udruženja („Stradanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji“, „Istina o Srebrenici“, „Dani Rusije na Beogradskom univerzitetu“ itd.).

Počev od 2003. godine, u nacionalnoj štampi i internet medijima je objavio veliki broj članaka, analiza i radova na različite teme iz ustavnog prava i političkog sistema. Povodom istih tema je imao više javnih nastupa.

Poslednjih godina, pored advokatske prakse, aktivno se bavi i naučnim radom u krivičnopravnoj oblasti, a objavio je više naučnih radova i učestvovao na više međunarodnih skupova i susreta u Republici Srbiji i inostranstvu (Ruska federacija, NR Kina). Član je upravnog odbora Udruženja za međunarodno krivično pravo.

Dugi niz godina se bavio sportskim streljaštvom i na više takmičenja je osvajao medalje.

Rezervni je pešadijski oficir Vojske Srbije.

Oženjen je i otac je jednog deteta.


Angažovanje u Dverima

Učestvovao je na prvom Saboru srpske omladine održanom na Filološkom fakultetu u Beogradu i nakon toga nastavio saradnju sa Srpskim saborom Dveri, kroz zajedničke akcije i tribine u okviru Srpske mreže.

U Dverima je obavljao više funkcija. Bio je osnivač i član Pravnog tima, član Rukovodstva, član Radne grupe za izradu statuta, član Prelaznog veća i koordinator Komisije za pravilnike. Tokom izbora održanih 2012. i 2014. godine bio je član Republičke izborne komisije ispred Grupe građana „Dveri“.

Kao potpredsednik pokreta, član je Predsedništva i predsednik je Saveta za ustavna pitanja, pravdu i zakonodavstvo.