Autorski tekstovi

Marko Pušica: Povratak države (2. deo)

Marko Pušica: Povratak države (2. deo)

Kada smo pojmovno odredili suverenost, možemo preći na razobličavanje savremenih stavova koji se kreću od toga da je suverenost u 21. veku, pre svega zbog integrativnih procesa u drugom planu ili je sasvim prevaziđena, a naročito iz razloga što postoje „države“ koje su veštački snabdevene suverenošću čime se relativizuje suverenost kao atribut države.


Tako dolazimo i do središnjeg predmeta analize, do tačke spajanja suverenosti kao atributa države  i aktuelne nove seobe naroda koja diktira proces resuverenizacije i vraćanje tradicionalnim modelima vođenja politike koji ne zavise od integrativnih procesa na nivou EU ili svetske zajednice.


Već smo spomenuli Rusku federaciju koja predvodi resuverenizaciju na globalnom nivou. Vraćanjem Krima pod svoju suverenu vlast na konkludentan način je prezentovano  rešavanje jednog teritorijalnog problema iz sovjetske prošlosti.


Još stariji primer predstavlja opravdana ruska intervencija tokom avgusta 2008. godine, kada su ruske oružane snage pružile vojnu pomoć Južnoj Osetiji i Abhaziji, nakon čega su gruzijski agresori proterani sa teritorije ovih republika.


Pojašnjenja radi, Južna Osetija i Abhazija su u vreme raspada Sovjetskog saveza bile za kontinuitet, a protiv nezavisnosti otcepljene Gruzije. Takođe, Ruska federacija je svojom intervencijom u Siriji još jednom potvrdila svoje suverenističko opredeljenje, jer je stala u odbranu Sirije i pružila joj pomoć u zaštiti suverenih prava nad svojom državnom teritorijom, koja je predstavljala teren za izvođenje „revolucije“ dirigovane iz evroatlantističkih centara. Upravo je na teritoriji Sirije instaliran fundamentalistički provizorijum, kolokvijalno nazvan Islamskom državom, čiji teror je i izazvao novu seobu naroda.


Sledeći valjan primer predstavlja Mađarska, koja je uprkos protivljenju EU preduzela niz suverenih mera i radnji, sa ciljem očuvanja svojih državnih granica i bezbednosti svojih građana. Od posebnog značaja je vojno prisustvo na granicama i angažovanje oružanih snaga na različitim zadacima radi saniranja problema koji je izazvala nova seoba naroda i nekontrolisano kretanje izbeglica.


Opravdanje za  preduzete mere od strane Mađarske povodom nekontrolisanog kretanja izbeglica, predstavlja opasnost od instaliranja fundamentalističkih grupa na njenoj teritoriji i preduzimanja terorističkih akata. Stoga je i stav Mađarske države da će u EU u bližoj budućnosti  preovladati mišljenje o novom rasporedu moći i vlasti, koji se mora promeniti u korist nacionalnih država nad institucijama EU.[1] Mađarska je u ovom slučaju, baš kao i Ruska federacija, kroz praksu potvrdila da suverenost kao atribut države nije samo njen sastavni deo, već i potvrda da država postoji.


Sa druge strane, postavili smo pitanje postojanja projektovanih „država“ i njihove perspektive. Ovde ćemo, primera radi, razmotriti odlike poslednjeg čeda globalnog političkog inženjeringa – samozvane države kometskih Arbanasa, koja se prostire na okupiranom delu državne teritorije Republike Srbije.


Pre svega, valja primetiti da je ovaj projekat nastao na negaciji suverenosti bivše SRJ, jer se radilo o delu državne teritorije Republike Srbije kao jedne republike članice poslednje jugoslovenske savezne države. Upravo iz ovog razloga projektovana „država“ je suprotstavljena ideji suverenosti.  Ova projektovana „država“ suverenost duguje zapadnom faktoru – EU, SAD i NATO, budući da su je snabdeli finansijskim, personalnim i infrastrukturnim kapacitetima, ne bi li iole ličila na državu.


Međutim, potpisivanjem niza sporazuma u Briselu, režimi Borisa Tadića i Aleksandra Vučića  priznali su državnost samozvane države kometskih Arbanasa, istovremeno kršeći Ustav i međunarodne ugovore o razgraničenju koje je Srbija (odnosno države pravne prethodnice) zaključila sa Albanijom.[2]


Protivpravnost ovog čina samozvanoj državi kometskih Arbanasa ne daje „otpust“, već dodatno ukazuje na negaciju suverenosti i nepostojanje perspektive za ozakonjenje nasilne secesije i okupacije dela teritorije Republike Srbije. Na negaciji prava se ne može zasnovati novo pravo.


Sada već možemo izvesti i konačan zaključak, odnosno možemo dati odgovore na postavljena pitanja sa početka ovog dela analize.


Suverenost je, dakle, imanentna državi, kako u smislu njenog nastanka, tako i u smislu njenog trajanja i života, jer kada suverenost nestane, sa njenim nestankom prestaje i država. Stoga se ona konstantno mora manifestovati radom konkretnih državnih organa koji u ime države vode državnu politiku, donose zakone i presude. U vezi sa tim je i očuvanje državne celovitosti i nadležnosti države u poslovima zaštite bezbednosti i javnog poretka.


Analizirani primeri Ruske federacije i Mađarske, posmatrani u svetlu aktuelne seobe naroda i bezbednosnih izazova, potvrđuju postojanje procesa resuverenizacije i vraćanja na tradicije nacionalne suverene države, koja nije ograničena nadležnošću bilo kakve naddržave ili svetske zajednice. Zato je i zapadna praksa projektovanja države, poput slučaja samozvane države kosmetskih Arbanasa, osuđena na propast.[3]


Resuverenizacija i Republika Srbija


Resuverenizacija u svetskim okvirima je u toku. U prethodnim redovima smo analizirali primere Ruske federacije i Mađarske, koji su po sebi dovoljni da izvedemo zaključak da je reč o tekućem i rastućem procesu. Autori niza projektovanih „revolucija“ koje su  izazvale novu seobu naroda, nisu ni slutili da će reafirmacija suverenosti kao način zaštite države prerasti u obrazac koji je sposoban da promeni političku sliku sveta.


Pred naletom izbegličkih masa urušava se poredak EU kao naddržave, sve mane EU postaju vidljivije i ono što je najznačajnije, štetne posledice ovih procesa ne pogađaju samo države članice EU, već i sve njihove državljane neposredno. Resuverenizacija razotkriva projektovane „države“ kao tvorevine privremenog karaktera, bez perspektive u novom političkom ambijentu koji će obeležiti povratak suverene države u svom totalitetu u međunarodne odnose.


Međutim, postavlja se pitanje šta će biti sa Republikom Srbijom, imajući u vidu činjenicu da su vladajući režimi poslednjih šesnaest godina bili ekstremno evrofanatični, uz male izuzetke. Iako nominalna politička bliskost aktuelnog režima sa Ruskom federacijom predstavlja nekakvo olakšanje, to ipak ne znači da postoje ideološka i politička bliskost, koje su jedino relevantne za proces resuverenizacije.


Takođe, iako je susedna Mađarska kao članica EU prešla preko briselskih diktata i otišla korak dalje u zahtevima da nacionalne države dobiju primat nad briselskom birokratijom u vreme kada nova seoba naroda može da pregazi Evropu, mađarsko iskustvo i povoljni efekti preduzetih mera nama nisu dovoljni.


To definitivno znači da u ambijentu političkih ucena EU, otvaranja poglavlja, najave ustavnih promena, sprovođenja masovne zakonodavne revizije koja se ogleda u više negativnih pojava, poput panjuridizacije, proliferacije pravnih propisa, pokretljivosti prava, promena u svojstvima zakona i poremećaja u hijerarhiji pravnih propisa,[4] nema prostora za vaspostavljanje snažne države i donošenje jasnih odluka od strane državnih organa.


 Aktuelni režim je nakon sprovedenih izbora otuđio suverenost od građana i poverio je EU, i to isključivo za potrebe birokrata u Briselu. Takođe, pravna norma iz uvoza je kod nas pobedila domaću političku odluku, te je u našim okvirima početak resuverenizacije u domenu borbe za prevlast srpskog stanovišta, primat srpskog prava i stvaranje patriotske pravne svesti.


U tom smislu, ruski filosof i pravnik Ivan Iljin veli: „Kod svakog naroda postoji drugačije osećanje prava i pravičnosti, drugačiji karakter, drugačija disciplina, drugačija predstava o moralnom idealu, drugačija politička vizija, drugačiji državni instinkt. Rečju, svaki narod ima drugačiji i osobit nacionalni duhovni akt.“[5] Zato je naš primarni zadatak da na državnom nivou definišemo šta sve obuhvata naš nacionalni duhovni akt, da bi pokrenuli proces resuverenizacije.


Dakle, možemo da zaključimo. Resuverenizacija će na generalnom planu doprineti stvaranju bezbednijeg sveta. Sprečiće veštački izazvane krize, kontrolisane  „revolucije“, građanske ratove, finansiranje i instaliranje fundamentalizma, likvidiraće projektovane „države“ i konačno vaspostaviti adekvatan sistem kolektivne bezbednosti bez potrebe postojanja  bilo kakve naddržave. Međutim, u ovom trenutku Republika Srbija ne prati ovaj trend. U našem slučaju, nova seoba naroda je izazvala kontraefekat – još veću uspavanost vlasti i trapavih pseudoelita, uz nedovoljne mere na planu državne i javne bezbednosti.

Ova situacija se mora promeniti. U našem slučaju takve promene najčešće nastaju kao neblagovremena reakcija na štetnu posledicu. Za promenu, krenimo konačno od uzroka. Reagujmo već danas!


Marko Z. Pušica
potpredsednik Dveri

 


Uputnice:


[1]  Ovakav stav Viktora Orbana, premijera Mađarske, iznet je tokom jula meseca ove godine u evropskoj štampi, pri čemu je posebno insistirao da se  prestane sa idealizacijom evropskog projekta, kao i da države članice opozovu ovlašćenja koja su data Briselu. Povod za ovakav stav nije samo izbeglička kriza, već i izlazak Velike Britanije iz EU, što u svakom slučaju potvrđuje krizu briselskih institucija.


[2]  Šire o tome: K. Čavoški, Veleizdaja, Catena mundi, Beograd, 2014; K. Čavoški, Neuki i neodgovorni tvorci novog Ustava Srbije, u: Ustav Srbije – kritička analiza, Beogradski forum za svet ravnopravnih, Beograd, 2007, str.67-68.


[3]  Samozvana država kosmetskih Arbanasa je pravi primer semantičke države, odnosno države koja je to samo po imenu, budući da je njena nezavisnost izvedena iz nasilne secesije, što znači da nije originerna. Marković pod originernošću podrazumeva sposobnost države za samoopravdanjem, jer država ne može biti izvedena iz drugog entiteta. Šire o tome: R. Marković, navedeno delo, str.152.


[4]  Šire o tome: M. Jovičić, Zakon i zakonitost, Radnička štampa, Beograd, 1977, str.205-266.


[5]  Ivan Iljin, Put duhovne obnove, Logos ANT, Beograd, 1998, str.123-124.


Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Marko Pušica

Rođen je 11.01.1980. godine u Smederevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Smederevu. Školovanje je nastavio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu je 2005. godine diplomirao na pravosudnom smeru. Po završetku osnovnih studija, paralelno sa stažiranjem u sudu i advokaturi, pohađao je i poslediplomske magistarske studije na smeru za ustavno pravo i politički sistem.

Pravosudni ispit pred Ministarstvom pravde je položio 2009. godine, nakon čega je nastavio porodičnu tradiciju i upisao se u Imenik advokata pri AK Požarevca. Samostalnu advokatsku praksu aktivno obavlja počev od 2010. godine. U advokatskoj praksi se pretežno bavi odbranama u krivičnim predmetima.

Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu je bio osnivač i predsednik Udruženja studenata Pravnog fakulteta „Nomokanon“ i tokom njegovog mandata su organizovane najuspešnije tribine, predavanja i manifestacije ovog udruženja („Stradanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji“, „Istina o Srebrenici“, „Dani Rusije na Beogradskom univerzitetu“ itd.).

Počev od 2003. godine, u nacionalnoj štampi i internet medijima je objavio veliki broj članaka, analiza i radova na različite teme iz ustavnog prava i političkog sistema. Povodom istih tema je imao više javnih nastupa.

Poslednjih godina, pored advokatske prakse, aktivno se bavi i naučnim radom u krivičnopravnoj oblasti, a objavio je više naučnih radova i učestvovao na više međunarodnih skupova i susreta u Republici Srbiji i inostranstvu (Ruska federacija, NR Kina). Član je upravnog odbora Udruženja za međunarodno krivično pravo.

Dugi niz godina se bavio sportskim streljaštvom i na više takmičenja je osvajao medalje.

Rezervni je pešadijski oficir Vojske Srbije.

Oženjen je i otac je jednog deteta.


Angažovanje u Dverima

Učestvovao je na prvom Saboru srpske omladine održanom na Filološkom fakultetu u Beogradu i nakon toga nastavio saradnju sa Srpskim saborom Dveri, kroz zajedničke akcije i tribine u okviru Srpske mreže.

U Dverima je obavljao više funkcija. Bio je osnivač i član Pravnog tima, član Rukovodstva, član Radne grupe za izradu statuta, član Prelaznog veća i koordinator Komisije za pravilnike. Tokom izbora održanih 2012. i 2014. godine bio je član Republičke izborne komisije ispred Grupe građana „Dveri“.

Kao potpredsednik pokreta, član je Predsedništva i predsednik je Saveta za ustavna pitanja, pravdu i zakonodavstvo.