Autorski tekstovi

Obraćanje na građanskom protestu u Čačku 25. januara 2019.

Obraćanje na građanskom protestu u Čačku 25. januara 2019.

Rođen sam 1969, i učestvovao sam na svim protestima za bolju Srbiju od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000, ali i kasnije, kad sam na ulicu izlazio da branim porodične vrednosti i kad sam pored spomenika Knezu Mihailu u Beogradu govorio protiv Vučićevog i Dačićevog potpisivanja Briselskog sporazuma. Mnogo puta smo mi, koji smo protestovali, doživeli razočarenje od onih od kojih smo, kao narodni predstavnici u Skupštini Srbije, očekivali da će se izboriti za bolju Srbiju, i sad nemamo pravo na grešku.

Ovi građanski protesti zbog toga moraju biti velika pobuna za odbranu pravne države, koju je Vučićev klovnokratski režim ukinuo, po načelu čileanskog diktatora Pinočea: “Za prijatelje sve, za neprijatelje zakon“. U zemlji u kojoj je sve bespravno, od Beograda na vodi do zapošljavanja Vučićevih (ro)bota u javnim službama, ne smemo zaboraviti: jedini lek je PRAVNA DRŽAVA.


Ove godine slavimo osam vekova autokefalne SPC, najstarije institucije našeg naroda. Za dva dana slavimo Svetog Savu, koji je Srbiji ostavio Zakonopravilo, zbornik crkvenograđanskog prava težak šest kilograma ( „Velika povelja sloboda“ data baronima kralja Džona Bez Zemlje samo je jedan pergament). Nebitna je priča da su neki Srbi u Srednjem veku jeli zlatnim kašikama – bitno je da je Srbija u doba Nemanjića bila pravna država, u kojoj Dušanov zakonik nalaže nezvisnost sudstva.   Ako želimo istinsku obnovu, moramo se ugledati na svete pretke, koji su sa uverenjem da „pravda drži zemlju i gradove”, znali da od uspostavljanje vladavine zakona nema prečeg, ni važnijeg državnog posla. Ne smemo nikad zaboraviti da smo naslednici vizantijske pravne kulture, baštinici Savinog Zakonopravila i Dušanovog zakonika i visoke pravne svesti izražene u zavetnim rečima „nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”. Mi smo obavezni da potomcima ostavimo nepodeljenu i na dobrim zakonima ustrojenu Otadžbinu, u kojoj će snaga zakona biti od jača sile i samovolje svakog pojedinca. Treba da budemo svesni da je i posle dva veka našoj Otadžbini danas nasušno potrebna istina sadržana u pouci izrečenoj na početku novovekovne obnove srpske državnosti, da je „zakon vilajetu to što je jednom čoveku hrana, piće, vazduh, odelo i kuća, kako čovek, kad hrane, pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe”. Neophodan nam je pravni patriotizam.

 


Pravni patriotizam je neophodan:

1.       Zato što svako istinsko samožrtveno služenje Otadžbini mora započeti borbom za zakonitost i pravnu jednakost, zato što samo država u kojoj zakon gospodari nad voljom pojedinca može biti Otadžbina svih njenih građana;

2.       Zato što jedino pojedinac stvarno zaštićen u svojim pravima može biti veran svojoj Otadžbini;

3.       Zato što se ljubav prema Otadžbini prvorazredno ispoljava kroz dobrovoljno potčinjavanje svih građana njenim zakonima;

4.       Zato što od delotvorne primene zakona zavisi snaga autoriteta vlasti naše Otadžbine, kako pred svojim građnima, tako i pred strancima;

5.       Zato što je patriotska borba za pravno uređenu Otadžbinu životni interes svih koji Srbiju doživljavaju kao svoju državu, bili oni Srbi ili pripadnici nacionalnih manjina;

6.       Zato što je borba za pravnu jednakost najbolja škola nacionalne solidarnosti, pravičnosti i požrtvovanosti;

7.       Zato što se vladavinom zakona Otadžbina čuva od političkog avanturizma i  revolucionarnih potresa;

8.       Zato što se patriotizam lišen pravne svesti pretvara u demagogiju, demagogija vodi u tiraniju, a tiranija u društvene nemire, inostranu intervenciju i sigurnu smrt Otadžbine;

9.       Zato što nas istorija gorko uči da patriotizam koji žrtvuje zakonitost i pravnu jednakost čini da Otadžbina nekome bude majka, a drugom maćeha.


Zbog toga podržavam ove proteste, a i vas, dragi sugrađni, pozivam na to da ustanete u odbranu pravne države, kao i naši ugledni profesori pravnih fakulteta, koji su istakli  da se građanskim protestima pridružuju „s uverenjem da postojeći nosioci vlasti – na čelu s Predsednikom Aleksandrom Vučićem – svojim kontinuiranim postupanjem doprinose razgradnji i zatiranju institucija ustavne demokratije.“


Odredba Ustava Srbije prema kojoj „uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku“ jeste već duže vreme mrtvo slovo na papiru, jer Predsednik Republike daje sebi za pravo da najavljuje promene u krivičnom zakonodavstvu i kaznenoj politici(iako je to nadležnost Narodne skupštine po čl. 99 st. 1 tač. 7); odbija ostavku ministra policije (iako su ministri za svoj rad odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini po čl. 125 st. 3); „sa sigurnošću“ tvrdi da određena lica nisu krivičnopravno odgovorna (iako vlast presuđivanja pripada sudovima prema čl. 143 st. 1); daje izjave o napretku u istrazi (iako je prema slovu Ustava javno tužilaštvo državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela po čl. 156 st. 1).


Umesto da odredbu iz čl. 111 Ustava, prema kojoj šef države „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“, shvati kao obavezu da podnese ostavku na mesto predsednika političke partije, Predsednik Republike koristi svaku priliku da istakne vlastitu stranačku pripadnost i pokaže otvorenu netrpeljivost prema političkim protivnicima.    


Na taj način aktivno doprinosi klimi radikalne političke polarizacije društva u kojoj se svaka kritika nosilaca vlasti doživljava kao napad na državu. Ta opasna tendencija da se vladajuća politička većina i njen lider poistovećuju s državom u direktnoj je suprotnosti sa slovom Ustava koji kaže da „političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi.“ (Čl. 5 st. 4).


 Zbog svega napred rečenog, Srbija je danas mesto na kojem je čitav set temeljnih političkih prava i sloboda doveden u pitanje. Iako Ustav garantuje da u „Republici Srbiji nema cenzure“ (čl. 50), sloboda mišljenja i izražavanja (čl. 46) je pod stalnim udarom, kao i sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva (čl. 73); medijske slobode su na najnižem nivou, iako prema slovu Ustava „svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju“ (čl. 51); u takvim uslovima, najzad, i ustavna odredba koja kaže da su „izbori slobodni“ (čl. 52) postaje u velikoj meri obesmišljena.“    


Neka ovaj naš pohod bude za slobodnu Srbiju i za pravdu, jer pravda drži zemlju i gradove.


 

Vladimir Dimitrijević

Podeli vest:

Komentari (1)

  1. Недељко Никитовић

    Одличан говор господина Димитријевића! Кад један председник, који је по занимању правник и факултет је завршио са десеткама, се овако понаша према законима, шта треба очекивати од његових напредних сарадника? Зато је потребна промена не само власти, већ целокупног система, заснованог на владавини права и формирање система вредности, заснованог на Светосавским начелима. Молитвама Светог Саве, Бог ће сачувати Србију и народ.

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]