Autorski tekstovi

Zoran Pavlović: Današnji Srbi i kosovsko pitanje

Zoran Pavlović: Današnji Srbi i kosovsko pitanje

U savremenom svetu narod bi trebalo da se pita za sve bitne odluke, na izborima ili na referendumima. U krajnjem, i kosovsko pitanje bi trebalo da se rešava na taj način. Nas zanima kako današnji Srbi gledaju na to pitanje, i kakav bi, na osnovu utiska o tome, mogao da bude njihov odgovor na nekim izborima ili referendumu.


Utisak je da postoji četiri grupe Srba koje imaju neki stav o kosovskom pitanju:


1.     Oni koji u svemu slušaju vladajuću stranku, kakav god ona imala stav;

2.     Oni koji bi hteli da se reše Kosova, bez obzira koja je stranka na vlasti;

3.     Oni koji bi hteli da Kosovo ostane u Srbiji, bez obzira koja je stranka na vlasti;

4.     Oni koje ovo pitanje uopšte ne zanima.


Prva grupa je trenutno najbrojnija. Postoje građani Srbije koji svoj stav usaglašavaju sa stavom vladajuće stranke. Čini se da oni i nemaju svoje mišljenje, već njihovom glavom misli šef vladajuće stranke. Dokaza za to ima pregršt, i mogu se videti svakog dana. Kada šef kaže da se bori za Kosovo i da neće priznati nezavisnost, i njegovi sledbenici tako misle. Kada šef otvoreno izjavi da srpske sudije treba da se uključe u kosovsko pravosuđe, što znači da polože zakletvu kosovskom predsedniku, kada šef kaže da se ponosi potpisanim briselskim sporazumima, kojima su, uzgred da kažemo, predavane, jedna po jedna, nadležnosti države Srbije samozvanoj kosovskoj državi, i šefovi sledbenici tako misle. Jednom rečju, sledbenici velikog vođe nemaju svoj stav. Ili, možda, i ne znaju šta da misle? Ili, možda, ne razumeju o čemu se radi? Ili su „bombardovani“ mnoštvom informacija i ne mogu da se snađu, pa prepuštaju omiljenom vođi da misli umesto njih? Ili bespogovorno veruju vođi, prepuštajući mu svoju sudbinu u njegove čvrste ruke? Ili su kupljeni od vladajuće stranke, i misle kao ona jer im je interes koji su dobili preči od Kosova? Biće da je sve ovo pomalo, a možda je najveći procenat onih koji se u krupna politička pitanja, kao što je kosovsko pitanje, ne razumeju, iz raznih razloga, a pre svega zbog neobrazovanja i nedostatka pravih istinitih informacija u svetu okupiranih medija. Ovaj sloj naroda uglavnom ne traži druge informacije na internetu, uglavnom čita žutu štampu i uglavnom konzumira laku zabavu. Ovaj sloj narod dopušta veleizdaju ne znajući šta čini.


Druga grupa, a to su oni kojima je Kosovo teret na leđima, ima potpuno drugačiji način razmišljanja od prve grupe. Oni znaju šta hoće, oni su ideološki utemeljeni, oni ne menjaju stav preko noći. Oni su otvorene pristalice zapadnog malograđanskog potrošačkog društva, oni su vaspitani da im nacionalno pitanje ne bude bitno. Takvih nema mnogo.


Treća grupa su oni koji se nikada ne bi odrekli Kosova, koji bi sve svoje snage stavili u službu bilo koje vlasti koja bi se iskreno borila za očuvanje južne pokrajine. U njima prevladava tradicionalistička svest, oni su veliki poznavaoci nacionalne istorije i običaja, uglavnom pobožni. I njih ima relativno malo.


Četvrti su oni kojima je politika uopšte na poslednjem mestu u svesti, pa i ona koja se tiče Kosova. Oni ne izlaze na izbore, oni se bave svojim životima, brinu da prežive, izvedu decu na put. Oni su dobrim delom razočarani u političke stranke, smatraju da su svi isti. Oni ne poznaju istoriju dovoljno, njihova istorijska svest je stvarana u komunističko-demokratskom školskom sistemu. Takvih ima dosta.


Prva grupa je ključna, ona odlučuje, a kada se stavovi vođe koji vodi taj društveni sloj poklope sa stavovima osvedočenih zaljubljenika u sve što je zapadno i liberalno, onih kojima je Kosovo najmrskija srpska reč, koja ih podseća na žrtvu i odricanje, tada imamo najpogubniju kombinaciju. Tom dublu treba dodati i nezainteresovane, i eto odgovora na pitanje šta će biti sa Kosovom, najverovatnije iduće godine.


Trudimo se da ne budemo pesimisti, ali je surova realnost jača od nacionalnih snova. U ovakvom odnosu snaga moguć je samo jedan scenario. Bez obzira da li će biti referenduma (u šta ne verujemo) ili će ponovo narod na izbore, ili će ovaj sastav vlasti doneti odluku, ona je jasna. Onaj mali broj nacionalno svesnih Srba neće moći da se suprotstavi otvorenoj veleizdaji. Medijska mašina i drugi marifetluci biće iskorišćeni da, uz blagoslov zapadnih sila, kosovsko pitanje bude rešeno na srpsku štetu i sramotu. Ostaje samo da vidimo na koji način.


 Onim Srbima koji su svesni istorijskog trenutka ostaje samo jedna mogućnost: da se bore za probijanje istine, da svedoče u Skupštini i van nje da postoje ljudi koji nisu spremni da izdaju, da u ovoj zemlji još žive potomci velikih Srba kojima je sloboda bila preča od svega. I to nije malo. Sadašnja veleizdaja je ipak samo privremen čin. Duboko smo uvereni da će kosovsko opredeljenje opstati, da ono nikada ne može da bude ugušeno, i da će se u dogledno vreme pojaviti neki Srbi da preokrenu situaciju u srpsku korist. Oslobođenje medija i pravilno koncipirana obrazovna politika, mogu da dovedu do toga da veći deo naroda spozna važnost nacionalne politike, da shvati ulogu države i prepozna sopstvenu odgovornost za njenu sudbinu. To vreme ne mora da bude daleko. Svetska politika se menja iz godine u godinu, može i domaća. Sve što se potpiše može i da se poništi. Do tada treba sačuvati upaljenu baklju slobode i prenositi je što dalje.


 


Zoran Pavlović, član Predsedništva Dveri


Podeli vest:

Biografija : Zoran Pavlović

Rođen 26. 9. 1972. u Beogradu. Diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 2001. radi kao profesor istorije u Osnovnoj školi „Despot Stefan Lazarević“ u Beogradu. U istoj školi je od 2007. do 2009. bio član Školskog odbora, a od od 2009. do 2011. pomoćnik direktora.

Na radnom mestu u školi bio je koordinator i realizator velikog broja kulturnih manifestacija, a njegovi učenici su osvajali nagrade na opštinskim, gradskim i republičkim takmičenjima. Objavio je više stručnih radova iz oblasti obrazovanja, kao i monografiju o školi u kojoj radi.

Objavljivao je tekstove na političke, istorijske i kulturološke teme, u više časopisa i internet stranica, i učestvovao na javnim tribinama posvećenim političkim i istorijskim pitanjima. Uređuje „Glas Svetog Trifuna“ (parohijski časopis hrama Svetog mučenika Trifuna na Zvezdari).


Angažovanje u Dverima

U Dverima sarađuje od januara 1999. godine. Od 2012. je član Uprave Povereništva Dveri Zvezdara, a u Pokretu je bio i na sledećim dužnostima: član Beogradskog rukovodstva, koordinator Saveta za obrazovanje i nauku, član Tima za lokalnu politiku, član Statutarne komisije, član Prelaznog veća i koordinator za grad Beograd.

Bio je urednik glavnog sajta Srpskog pokreta Dveri, a još uvek uređuje časopis i sajt „Dveri Zvezdara“. Trenutno je član Predsedništva i Organizacioni sekretar Pokreta.

Jedan od autora prosvetnog programa Srpskog pokreta Dveri o osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju i Statuta Pokreta i koautor „Strategije razvoja lokalne politike Pokreta Dveri“ i „Akcionog plana sprovođenja aktivnosti lokalnih povereništava u toku predizborne kampanje“.

Od 2012. do 2016. godine bio je član Saveta za društvene delatnosti Gradske opštine Zvezdara, kao opozicioni predstavnik Pokreta Dveri.

Član uređivačkog odbora Izdavačke kuće „Catena mundi“ i predsedavajući Upravnog odbora UG „Srpski Sabor Dveri“.

Dobitnik je gramate NjS patrijarha srpskog Irineja„za njegovu pokazanu nesebičnu ljubav i revnost prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi a posebno na njegovom uloženom trudu na polju misionarskog rada i organizovanju verskog života“ pri hramu Svetog Velikomučenika Trifuna u Beogradu

Poštovalac i poklonik Svete Gore.

Proglašen za ličnost 2012. godine od strane dnevnog lista „Politika“.