Autorski tekstovi

Prof. dr Tamara Milenković-Kerković: Radujmo se…

Prof. dr Tamara Milenković-Kerković: Radujmo se…


Dakle, radujmo se... Prve reči pesme o kratkoći života bolonjskog biskupa koje su proglašene studentskom himnom i odom akademskog sveta sarkastična su oda kreščenda u procesu dekadencije srpskog obrazovnog sistema. Sve je bilo predvidljivo za one koji žele da vide.


Srpska Vlada je 20. juna donela Odluku o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2017. godinu. To nije prvi podzakonski akt kojim Vlada Republike Srbije racionalizuje broj zaposlenih u javnom sektoru kao ni broj zaposlenih na svim nivoima obrazovanja.


Ovim je aktom, međutim predviđeno smanjenje „više od 2700 radnih normi (jedna norma označava puno radno vreme - jako farisejski naziv za zaposlene, prim. autora) u osnovnom i srednjem obrazovanju“ a što će po navodima Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave dovesti do „efikasnije raspodele resursa i bolje organizacije školstva“. Od 11.500 zaposlenih koji će u javnom sektoru ostati bez posla u 2017. godini, gotovo svaki četvrti će biti zaposleni  u prosveti.


To Ministarstvo zove „racionalizacijom i prvom ozbiljnom reorganizacijom u prosveti“. Najvažniji parametar stepena razvijenosti jedne države je izdvajanje za nauku i obrazovanje. To je mera budućnosti nacije. Srbija je po izdvajanju za nauku na poslednjem mestu u Evropi, jer po podacima iz 2012. godine izdvaja samo 0,3% bruto društvenog proizvoda u odnosu na zemlje EU gde je prosek 1,8%. Učešće budžetskih izdvajanja za visoko obrazovanje uključujući i studentski standard je od 0,97% u 2008. godini palo na 0,86% u 2014. godini sa tendencijom daljeg pada.


Devastacija srpskog visokog obrazovanja ima svoju istoriju  u kojoj je potpisivanje tzv. Bolonjske deklaracije i uvođenje u sistem visokog obrazovanja 2005. godine bio samo jedan od koraka. Umesto vraćanja studenata na fakultete i omogućavanja njihove mobilnosti što je bio osnovni cilj, dobili smo kompromise u vidu simplifikacije i besmislenog suženja nastavnih programa koji su svedeni na nivo srednjoškolskih bez ikakvog praktičnog znanja ili razvoja veština, smanjenje dubine znanja, kvazibodovanje, preopširne udžbenike, staromodan kadar, profesore koji su prekonoći postali nastavnici, preopterećenost studenata, fingiranje predispitnih obaveza, akreditovane  brojne sumnjive fakultete različitih vlasnika čije diplome vrede jedino na partijskom tržištu rada, dobili smo rektore privatnih univerziteta sa falsifikovanim britanskim diplomama, dobili smo ministre i gradonačelnike sa plagiranim doktoratima, predsednika države koji diplomski rad brani u nedelju na fakultetu čije ime ne zna, dobili smo diplomirane eufemizirane „starlete“ sa sklonošću ka diplomatiji, dobili smo sistem visokog obrazovanja, gde je po nekim istraživanjima svaka deseta izdata diploma lažna.


Dobili smo suludo povećanje prosečne ocene i degradaciju ocena, najviše ocene iza kojih stoji sumnjivo znanje i još sumnjivije zvanje,  pomamu za akademskim stepenima i zvanjima kao i hiperinflaciju doktora nauka. Dobili smo objavljivanje bezvrednih naučnih radova u još bezvrednijim naučnim časopisima kod kojih je vredan jedino četvorocifreni iznos u evrima koji se plaća za objavljivanje radova.


Da dodamo tome aferu „Indeks“ sa 87 optuženih za korupciju u 160 krivičnih dela, koja od 2007. godine čeka sudski epilog, a optuženi u međuvremenu postaju dekani ili predaju na istim fakultetima, bezbrojne vođene i nevođene postupke pred Etičkim komitetima Univerziteta, nemogućnost zauzdavanja samovolja dekana ili rektora,   dobili smo pojedine fakultete u svim univerzitetskim centrima koji su „srce tame nepotizma“, a javni interes na brojnim fakultetima zastrašujućom brzinom ustupa pred privatnim.


Pred svom ovom dekadencijom država je bila, a i sada je, potpuno autistična i nema. Devastirano sudstvo, nakon demokratske reforme pravosuđa, samo se izuzetno moglo da nosi sa svim ovim posledicama organizovanog slabljenja visokog obrazovanja. Država nijednim instrumentom ni mehanizmom nije stala na stranu borbe protiv nepotizma, korupcije i nadmoći privatnog nad javnim interesom u visokom obrazovanju. Država je pokazala da joj do visokog obrazovanja nije ni stalo.


A i zašto bi kada i od onih 0,8% BDP koje država u obrazovanje i nauku ulaže,  značajan deo te investicije preliva u privrede najrazvijenijih zemalja kroz emigraciju najobrazovanijeg sloja stanovništva. Država se tu pokazala kao uspešan investitor. 


Odluka Vlade o smanjenju broja zaposlenih u visokom obrazovanju, ali i na svim drugim nivoima obrazovanja sigurno je doneta pred ekonomskim pritiskom i silom potpisanih ugovora sa Svetskom bankom i MMF o smanjenju troškova u javnoj upravi. Mnogim fakultetima to će otežati ili onemogućiti predstojeći akreditacioni proces, kao što je i podmlađivanje profesorskog kadra zaustavljeno pre desetak godina. Ali to je, kako nam objašnjavaju „deo puta koji nema alternativu“. Pacta sunt servanda


To što će svi problemi visokog obrazovanja i profesora univerziteta čiji je poslodavac država, postati nakon toga još veći, poslodavca ne zanima. Nakon domaće privrede koja je sistematski uništena u neo-liberalnom „krstaškom ratu“, na redu je visoko obrazovanje. Istini za volju, sve ovo vreme i otpor profesora fakulteta opštem urušavanju vrednosti bio je izolovan ili slabašan, sveden na retke ali hvale vredne pojedince.


Obrazovanje je jedna od poslednjih odstupnica u odbrani srpskog nacionalnog identiteta i jedna od retkih odbrana lobotomizacije Srbije.


Umesto poznatih reči studentske himne Vivat Academia, vivant professores, uskoro će se na srpskim fakultetima pevati samo njeni poslednji slogovi:


Vivat et res publica

Et qui illam regit!


Živela republika

I oni koji vladaju!

 

Prof. dr Tamara Milenković-Kerković

Niš, 11. 07. 2017.


Podeli vest:

Biografija : Tamara Milenković-Kerković