Autorski tekstovi

Razmišljanja starog bundžije /o studentskim protestima i novom DOS-u

Razmišljanja starog bundžije /o studentskim protestima i novom DOS-u

Od 9. marta 1991, preko jesenje – zimskih protesta 1996/ 1997. i 5. oktobra 2000, do dverjanskih „porodičnih šetnji“ i protesta protiv izdaje Kosova i Metohije u Briselu, koju su učinili Vučić i Dačić, učestvovao sam na svim demonstracijama protiv izdaja i prevara srbskog naroda u poslednjih trideset godina.


I zato ne mogu a da sa pažnjom ne posmatram mlade ljude koji izlaze na ulice naših gradova da bi, posle farse od predsedničkih izbora 2017. godine, pokazali svoje nezadovoljstvo.


Vidim, mladi traže smenu Maje Gojković zbog raspuštanja Skupštine u toku predizborne utakmice; smenu članova RIK-a zbog nepoštovanja odluka Ustavnog suda o glasanju na KiM; smenu članova REM-a zbog neuvažavanja žalbi opozicije na sramno stanje u medijima; utvrđivanje ispravnog biračkog spiska i nove parlamentarne izbore ako se ovi zahtevi na ispune.


Sve liči na martovske zahteve 1991, kada smo tražili oslobađanje RTS-a i istinsku demokratizaciju Srbije. Srce mi je, dakle, na strani studenata, ali razum me upućuje na razmišljanje.


 


A zašto? Zato što pamtim


Pamtim 1991, kada smo iz svojih studentskih domova krenuli da oslobađamo uhapšene 9. marta, i da se ne smirimo dok režim ne napravi suštinske ustupke opoziciji, uz stvaranje demokratske atmosfere u kojoj bi izbori bili istinska volja naroda, a ne farsa. Bili smo opkoljeni od strane specijalaca kod Terazijske česme, i odoleli smo.


A onda je došao glumac Branimir Lečić, mahao plišanim mecom i govorio „tika-taka“ (kao, Slobi je odzvonilo ), napravio „plišanu revoluciju“ i od nas budale. Ne samo on, ali je on bio glasnogovornik tog „plišanog“ smirivanja, koje je sav protest svelo na „njet“, što bi rekli Rusi.


Sećam se kako je, u te dane, jedan student hrabro kritikovao Slobodana Miloševića, neposredno mu se obraćajući. I taj student, avaj, beše Dragan Đilas. I čitao sam, u knjizi Nikole Miloševića, „Politički spomenar od Broza do DOS-a“, kako je Dragoljub Mićunović sa studentima otišao na razgovor sa Slobom, pa, kad su proširili listu zahteva, dotični rekao Mićunoviću:“Mićune, nismo se ovako dogovorili“.


Pamtim i kad smo se zatvarali na fakultetima, i kad su Filološki i Filozofski fakultet 1992. bili stubovi slobode u ondašnjoj Srbiji. Tada su nas, na RTS-u, optuživali da jedemo hranu namenjenu bolesnicima u bolnicama, a nama je narod iz svih krajeva Srbije donosio hranu, verujući u mladost kao budućnost svoje zemlje. I onda dođe DEPOS, pa se posvađaše, pa se podeliše, i od uspeha studentskog protesta ne bi ništa.


Ko ne pamti krađu lokalnih izbora 1996/1997, kada je SPS Nišlija Mile Ilić priznao da su krali, i objasnio kako, i kada smo, danima i mesecima, na ulicama branili izbornu volju građana, sve sa pištaljkama, šerpama i loncima, i kada je donet „lex specialis“ da se pokradeno vrati? A onda se raspade Koalicija „Zajedno“, jer se saznalo da se Zoran Đinđić usred protesta viđao sa Miloševićem, istim onim Miloševićem kome će Vuk Drašković (a Đinđić i Drašković su bili stubovi koalicije) kasnije postati partner u Vladi Republike Srbije.


Tada se pojavio i „srbski patriota“ Čedomir Jovanović koji je, u studentskom protestu koji je išao nezavisno od okupljanja pristalica Koalicije „Zajedno“, nosio ikonu Svetog Save i vikao „Pomaže Bog“, iako nije bio kršten. Svi znamo gde je ovaj veliki „svetosavac“ kasnije okončao. Tada su i dverjani, poput Branimira Nešića, bili studenti – organizatori protesta, koji su shvatali da neko pokušava da studentima manipuliše, i nastojali da manipulacije spreče.


Da i ne govorim o 5. oktobru 2000. godine, kada je narod iskreno ustao u odbranu slobode i pravde, a dobio DOS-manlije, Đelića, Dinkića i drugosrbijance na vlasti, pri čemu je OTPOR, kako je Boško Obradović u ono vreme pisao, bio „američki SKOJ“. Već i vrapci na grani znaju kakva je uloga zapadne Imperije u rušenju Miloševića, o čemu je pisao Tim Maršal (1).


Naravno da znamo sve i o tobož spontanom „arapskom proleću“, koje je Bliskom Istoku donelo krvave pokolje i rat u Siriji koji i danas traje; znamo i o krvavom prevratu na Ukrajini, koji je počeo kao socijalni protest u Kijevu, a završio pucanjem snajperista u masu (snajperisti su bili strani agenti ) i dovođenjem nacista iz „Desnog sektora“ da smene Janukoviča i montiraju na vlasti NATO Porošenka. Gledamo i šta se dešava u Makedoniji, gde je opozicioni kandidat dobio ogromnu podršku Soroša da bi rušio vlast koja ne pristaje da Arbanasima da status nacionalne manjine. Sve se to zna, i pamti.


Mladi danas imaju pravo na pobunu protiv jednog sistema koji ih vodi u propast (2). Ali, mladi danas moraju biti oprezni, da im opet ne prodaju rog za sveću, jer se jasno vidi da se strategije nasilnih svrgavanja režima, koje su dobro razrađene u zapadnim laboratorijama, nude i na našem terenu (pažljivo čitajmo uputstvo anonimnih savetodavaca za izvođenje protesta, za koje se ne zna ko su, šta su i kakve su im namere (3).


Peti oktobar 2000. je iskoristio, kako rekoh, opravdani gnev naroda protiv režima, da bi u Srbiju na vlast doveo poslušnike NATO Imperije. Treba se setiti da DOS nikad ne bi dobio narodno poverenje da na čelo istog nije stao jedan rodoljub, dr Vojislav Koštunica. On je upotrebljen kao „mamac“, a zatim su on i DSS uklonjeni s vlasti, jer se više nisu uklapali u vašingtonsko – briselsku „agendu“. Nikolić i Vučić su iskoristili opravdane proteste Dveri protiv Tadićeve izborne krađe 2012, za koju se Nikolić kleo da će je „ispitati“, a onda su, čim su naprednjaci dograbili vlast, Dveri uklonjene sa obzorja medijske stvarnosti u Srbiji, i priča o krađi izbora pala je u vodu.


Danas je sasvim moguće da neko sprema novi petooktobarski scenario. I da će pokušati da upotrebe studente, ali i neke druge, da bi, posle svog čoveka Aleksandra Vučića, opet na vlast doveli nekog svog čoveka, koji će nastaviti da razara Srbiju. Tu mogućnost Boško Obradović uočio je još 2014. godine, kada je rekao:“Sada ne smemo upadati u dve krajnosti: niti se treba pridružiti novom američkom SKOJ-u oličenom u nekom novom OTPOR-u ili Pajtićevom Demokratskom bloku (DOS-u), čiji će zadatak biti da pritiska Vučića da se odrekne poslednjih elemenata nacionalnog suvereniteta i da se nudi Zapadu kao alternativa koja će mu još vernije služiti, niti u Vučiću najedanput treba videti osvešćenog srpskog nacionalistu /…/.“ (4)


Pred same izbore, na blogu novinara Predraga Popovića intervju je dao Amir Bislimi, donedavni poslovni direktor Demokratske stranke, i svakako upućen čovek. Tom prilikom je rekao: „Na Tviteru sam, doduše podugačko, napisao šta i kako opozicija treba da uradi ako hoće da pobedi Vučića. To je jedina formula, odgovorno tvrdim.


Dakle, svi pravi opozicionari (DS, ĐB, Jeremić i Obradović) treba da sednu za sto i naprave dogovor u tri tačke.


  1. Zajedničko delovanje, pravljenje novog „Saveza za promene“ na čijem čelu bi bio nekompromitovani, ugledni nestranački čovek, na primer Nikola Kojo, Dragan Velikić ili akademik Teodorović.
  2. Bojkot parlamenta i protestne šetnje sve dok se ne omoguće fer i demokratski uslovi za održavanje izbora.
  3. Internacionalizacija problema, što podrazumeva mirne proteste i čak kampovanje ispred ambasada SAD, Nemačke, Velike Britanije, Francuske i Italije.


Zatim odlazak petočlane delegacije u Vašington, Njujork, Berlin, Brisel, Pariz i Rim, kako bi upoznali poslanike i određene birokrate, kao i najuticajnije medije u tim državama, sa stanjem u Srbiji. Novi „Savez za promene“ imao bi samo jedan zadatak, a to je rušenje Vučićevog režima i stvaranje uslova za fer i demokratske izbore. Programske i ideološke razlike ne bi se uzimale u obzir, jer, kad se sruši Vučićev režim i stvore demokratski uslovi za izbore, svaka stranka može da nastupa kako hoće i sa kim hoće, u skladu sa svojim programom. Ovo je jedina formula i jedino rešenje, sve ostalo je utopija i gubljenje vremena.“ (5)


Ako Srbiju treba da vode likovi kakav je sramni srbofob Nikola Kojo, ili drugosrbijanski bard Dragan Velikić, onda treba dobro razmisliti zašto bi jednom novom „Savezu za promene“ bio potreban neki novi Koštunica, tipa Boška Obradovića.


I nemojmo zaboraviti: Vučića i SNS je napravio Boris Tadić, sa svojim bliskim saradnikom Mikijem Rakićem, a drugosrbijanci su hvalili Vučića kad god je izdao neki srbski interes. Sada vidimo plodove ovog frankenštajnovskog poduhvata. To im ne smemo zaboraviti. Kao što su Dveri odavno rekle: OVI TREBA DA ODU,  A ONI DA SE NE VRATE. I zato odmah treba krenuti u nove bitke u Narodnoj skupštini države Srbije.


 


Dr Vladimir Dimitrijević


  


Uputnice:


(1) NSPM: Tim Maršal: Rušenje Miloševića Amerikanci, Nemci i Britanci platili 60 miliona dolara, u Briselu predlagano čak i ubistvo predsednika SRJ


(2) FSK: Statistika ne laže: Mladima u Srbiji preti siromaštvo


(3) Sigurno.org


(4) NSPM: Boško Obradović: Pištolj na slepoočnici – ili šta će Vučić izabrati po pitanju Rusije


(5) Predrag Popović: Intervju Amir Bislimi: Opozicija je slaba i ucenjena, pobediće Vučić


Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]