Autorski tekstovi

Vladimir Dimitrijević: Balkan balkanskim narodima, ali stvarno ideje Kneza Mihaila (3. deo)

Vladimir Dimitrijević: Balkan balkanskim narodima, ali stvarno ideje Kneza Mihaila (3. deo)


Formiranjem Balkanskog saveza sa Kneževinom Srbijom kao stožerom, balkanski pravoslavni narodi su se aktivno uključili u rešenje Istočnog pitanja. U 2017. godini navršava se 150 godina od zaključenja dva ključna knez Mihailova sporazuma za formiranje Balkanskog saveza – ugovora sa Grčkom i sporazuma sa Tajnim bugarskim centralnim komitetom. Uloga ruskog ambasadora u Carigradu, Ignjatijeva, bila je nezaobilazna u formiranju Balkanskog saveza šezdesetih godina 19. veka.


 


Prvi Balkanski rat


Ideja Balkan balkanski narodima ponovo je oživela pred Prvi balkanski rat, u kome su pravoslavne balkanske zemlje trebale da likvidiraju poslednje ostatke turske države na Balkanu, te posledično okončaju u 19. veku započeti proces nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. U Kraljevini Srbiji glavni nosioci ideja svesrbskog oslobođenja i ujedinjenja i balkanske saradnje bili su, pored Narodne radikalne stranke Nikole Pašića, i elitni oficiri organizovani u okviru polutajne nacionalno-patriotske organizacije «Crna ruka».


U ovoj 2017. godini navršava se sto godina od sudskog procesa, koji je na Solunskom frontu vođen protiv vodećih „crnorukaca”, u kome je streljan njihov vođ Dragutin Dimitrijević Apis.


Obračun sa „crnorukcima” u tzv. Solunskom procesu je morao, zbog njihovog prethodnog uticaja, odlučujuće da dovede do konačnog odustajanja Vlade Kraljevine Srbije od srpskog ratnog cilja i njegovu zamenu jugoslovenskim ratnim ciljem, kao jednim od modela delimične realizacije ideje Balkan balkanskim narodima.


 


Tragedija jugoslovenstva


Za pobedu ideje jugoslovenskog umesto svesrpskog ujedinjenja bila je ključna 1917. godina, kada je u julu mesecu na konferenciji održanoj na ostrvu Krfu izdata zajednička Deklaracija (Krfska deklaracija) Vlade Kraljevine Srbije i Jugoslovenskog odbora (kao predstavništva austro-ugarskih Jugoslovena) o osnovnim principima uređenja buduće zajedničke, jugoslovenske države. Konačni trijumf ideje jugoslovenskog umesto svesrpskog ujedinjenja u 2017. godini, kao model delimične realizacije ideje Balkan balkanskim narodima, nerazumljiv je van konteksta Februarske revolucije u Rusiji i svrgnuća cara Nikolaja II.


Tradicionalni srbski neprijatelji, Englezi, nastojali su da spreče srbske integracije i da ih pretvore u jugoslovenske. Čak i oni koji su nam bili «prijatelji», smatrali su Srbe predstavnicima «prljavog Orijenta» i naslanjali se na svoje Europejce, Hrvate. Vikam Stid je, na račun Nikole Pašića, 1924. godine objavio, u napisu «Posle trideset godina»: »Srbiji kao i svuda naše simpatije i pomoć biće ukazani ne  u cilju podržavanja orijentalnih težnji, koje su već nagnute svom padu, nego onim novim i demokratski orijentisanim elementima u čijim će rukama da leži budućnost Jugoslavije.»(8)


Pod tim elementima, naravno, treba podrazumevati one koji su bespogovorno odani britanskim interesima.


 


Balkan Balkancima uoči Drugog svetskog rata


Ideja Balkan balkanski narodima ponovo je aktuelizovana pred Drugi svetski rat (1934. g.), formiranjem Balkanskog pakta (Jugoslavija, Rumunija, Grčka, Turska), kao institucionalnog pokušaja da se obezbedi mir na Balkanu. Kao deo plana da se obezbedi mir na Balkanu, realizacijom ideje Balkan balkanskim narodima, pre tačno sto dvadeset godina, 1937. godine, zaključen je ugovor o nenapadanju između Jugoslavije i Bugarske. Kao jedan od stožera balkanskog okupljanja uoči Drugog svetskog rata, Kraljevina Jugoslavije, na inicijativu kralja Aleksandra, 1934. godine formira Balkanski institut koji je trebao da pruži naučnu podršku razvitku ideje Balkan balkanskim narodima.


Shodno takvom cilju, ovaj Institut je 1937. godine izdao, kao drugu svoju publikaciju, monografiju najčuvenijeg međuratnog istoričara Vladimira Ćorovića «Borba za nezavisnost Balkana». Do danas će to ostati nezaobilazna studija za proučavanje ideje Balkan balkanski narodima u različitim istorijskim periodima i odnosa velikih sila prema ovoj ideji.


 


Pokušaj pod Komunizmom


Posle Drugog svetskog rata ponovo oživljuje ideja Balkan balkanskim narodima, u vidu podsticaja zvanične Moskve da dođe do formiranja jugoslovensko-bugarske unije. Planovi za realizaciju ove ideje doživljavaju svoj vrhunac 1947. godine, da bi 1948. godine ona predstavljala jedan od razloga za razmimoilaženje i sukob između Broza i Staljina. U 2017. godini obeležavamo sedamdeset godina od posleratnog neuspeha da se kroz formu jugoslovensko-bugarske unije realizuje stara ideja Balkan balkanskim narodima.


I ovde su Britanci imali ulogu podmetača klipova u točkove. Vrlo brzo su Tita prebacili na svoju stranu, tako da je postignut dogovor da, u slučaju rata NATO-a i Varšavskog ugovora, Jugoslavija bude na strani NATO-a.


 


Značaj Rusije na Balkanu


Veliki ruski naučnik, Evgenije Spektorski, koji je  u Kraljevinu Jugoslaviju pred boljševicima, u svom značajnom ogledu «Principi evropske politike Rusije u 19. i 20. veku» ističe da je ruska politika na Balkanu često bila proglašavana sebičnom. Međutim, nije tako: mirovni sporazumi koje je Rusija potpisivala posle ratova s Turskom jasno ukazuju da je ova velika država zaista želela da Balkan pripadne balkanskim narodima. Sporazum u Jedrenu 1829. godine bio je, kako je govorio Nekljudov, «jedan od spomenika ruske političke velikodušnosti koji najviše zapanjuju»: Rusija je obezbedila nezavisnost Grčkoj, autonomiju Srbiji, kao i Moldaviji i Vlaškoj, pri čemu je odbila da predlog francuskog ministra Polinjaka koji je Petrogradu nudio da prisajedini te oblasti pod uslovom da ne sprečava Francusku da zauzme Belgiju i Luksemburg.


Pariski mir, sklopljen 1856. godine, Rusiji je oduzeo pravo stečeno još Kučuk-kajnardžijskim mirom, da pruža „čvrstu zaštitu hrišćanskom zakonu i hramovima njegovim“. Spektorski kaže: “Ta misija (zaštite balkanskih hrišćana, nap. V.D.) je prešla na zapadnoevropske države, koje su to shvatile krajnje samosvojno, jer, kada su sedamdesetih godina (19. veka, nap. V.D.) počela tzv. turska zverstva, zapadne simpatije nisu bile na strani ugnjetavanih hrišćana, nego na strani Turaka. Rusija nije izdržala, i ustala je u odbranu hrišćana. Car Aleksandar Drugi izjavio da nema pretenzije prema Carigradu.


Posle pobede nad Turcima, po San-Stefanskom sporazumu, Bugarska, Rumunija, Srbija i Crna Gora proglašene su nezavisnim državama. Rusija je dobila samo Kuldžu, koju je dala Rumuniji u zamenu za deo Besarabije koji joj je oduzet po Pariskom ugovoru. Pa ipak, Rusija je optužena za osvajačku politiku, i sudili su joj na Berlinskom kongresu(1878) uprkos pravilu da se „pobedniku ne sudi“.“(9)


Po Spektorskom, sudije koje su Rusiji sudile zbog „osvajačke politike“ na Balkanu, u Berlinu su se ponašale krajnje licemerno: Englezi su Turcima oteli Kipar, a Beč je okupirao, uz vojnu intervenciju, Bosnu i Hercegovinu. Zato je Ivan Aksakov primetio da, čim se u Evropi digne buka zbog ruske agresije, znajte da se zapadnoevropska država sprema da, bez imalo griže savesti, osvoji nečiju zemlju.


Za vreme Prvog svetskog rata, pokrenuto je pitanje Carigrada. Rusija, koja je do tada samo tražila neutralizaciju istog i slobodan prolaz kroz moreuze, videla je da se Konstantinopolj nudi čas Bugarima, čas Grcima, i prvi put je objavila svoje pretenzije prema gradu na Bosforu, što je, po Spektorskom, kod Engleza izazvalo povratak na doktrinu Dizraelija o Rusiji kao večnom neprijatelju Engleske na Istoku. A onda je došla revolucija, u kojoj je Zapad želeo da dojučerašnju carsku saveznicu iskida na komade, i prigrabi delove za sebe. Tako je Balkan ( pre svega pravoslavni Balkan ) na dugo vremena ostao bez svoje pokroviteljke.


Ako sve ovo znamo (a znamo, naravno, ako to želimo, i ako nas ne plaćaju „fondovi za otvoreno društvo“& slične „udruge“ ), obnove savezništvo, na opšte dobro i zarad uspostavljanja istinske globalne ravnoteže.


 


Šta je Ataka rekla o Dverima?


Dakle, tako je bilo u prošlosti. Sadašnjost vidimo, a budućnost nas čeka, i zavisi, između ostalog, i od naše borbe. Zato ovde donosimo deo transkripta emisije na bugarskoj televiziji Alfa, iz koje se jasno vidi ko su ljudi iz Atake i šta im je cilj.


 


Evo šta možemo čuti (10):


„Delegacija političke partije ATAKA bila je u zvaničnoj poseti u Beogradu po pozivu srpske partije DVERI. S bugarske strane prisutni su bili: zamenik predsednika Narodnog Sobranja Javor Notev, njegov kolega iz parlamentarne grupe Pavel Šopov, kao i savetnik Noteva, Nikolaj Dimitrov iz omladine nacionalista. Prema predstavnicima Atake i Dveri balkanski narodi treba da sačuvaju svoje nacionalne tradicije i da izgrađuju ekonomski suverenitet svojih država. Od strane domaćina susretu su prisustvovali potpredsednik Dveri – Predrag Mitrović, narodni poslanici Marija Janjušević i Zoran Radojičić, kao i nacionalni koordinator za manjine, Goran Igić.“


Javor Notev je, posle posete, izjavio: „Izuzetno smo zadovoljni onim što videli i onim što nam je rečeno tokom susreta sa rukovodstvom Dveri i sa narodnim poslanicima te partije u srpskom Parlamentu. Ovo je naš drugi susret i radujem se da smo ustanovili dodirne tačke, bliskost ideja između poslanika Atake i poslanika Dveri; ideja koje se zasnivaju na prijateljstvu, na bratstvu između dva naroda - srpskog i bugarskog, i ideja koje su osnovi zajedničkih rešenja za bolju budućnost obeju država koja su predložena od strane narodnih poslanika i članova ovih dveju partija. Nadam se da će ova saradnja uskoro dovesti do vidljivih, očiglednih rezultata za dobro svih bugarskih i srpskih građana, koji su nas poslali u najviše organe vrhovne vlasti u obe zemlje.“


Pavel Šopov, poslanik partije ATAKA: “Vidi se koliko smo bliski ideološki, vidimo da smo na konzervativnim pozicijama zato što smo rodoljubive organizacije, zato što se zalažemo za socijalnu tržišnu privredu, zato što smo partije u kojima se veruje u pravoslavne dogme i pravoslavno učenje, koje nas povezuje i smatramo ubuduće da možemo da uradimo mnogo zajedničkih stvari. Te stvari mogu da budu kako u tekućoj politici, u aktuelnim problemima, koji mogu da budu rešavani u ovoj složenoj situaciji u Evropi i svetu, zato što je ona izuzetno složena, isto tako i u konkretnim stvarima, koje mogu da donesu korist za naše dve zemlje u trgovini, u ekonomiji.


Ja mislim da stvari mogu da budu postanu uzajamne i da budu na korist našim zemljama i u odnosu na odnose sa Evropom. Vidi se da i Dveri i mi smo za savez u Evropi, ali ne u ovom vidu, već za savez Evrope nacija, kako je to formulisao De Gol, pre nekoliko decenija. Ne Evropska Unija briselskih evrobirokrata, ne za EU koja bi bila upravljana kao u vreme komunizma, gde se nameću ideje i volja evropskim narodima, već za Evropsku uniju suverenih naroda.


Vidi se da u Srbiji ima i drugih političkih snaga, iz onoga što se čulo u razgovoru, koje imaju slične ideje i Dveri i Ataka mogu da budu most između naših patriotskih partija, zato što i u Bugarskoj ima i drugih partija, koje takođe imaju patriotsko stanovište, a odatle, možda je smelo reći, i možda izgleda kao mašta, ti odnosi mogu da se rašire i da idu ka drugim pravoslavnim zemljama i narodima, ka drugim partijama sa ovakvim stanovištima, da se pretvore u savez ili alijansu partija, koje su bliske ideološki i iz Makedonije, Grčke, Rumunije, Crne Gore, a zašto da ne – možemo da se proširimo i ka Evropi, ka Višegradskoj četvorki, prema zemljama, koje imaju, što i vidimo u ovom momentu, drugačiji pristup u političkom smislu, i trenutno u aktuelnoj politici.”


Nikolaj Dimitrov, mladi član ove stranke, naglasio je: „Analogna partiji Ataka u Srbiji je partija Dveri. To je mlada partija, prvi put je u parlamentu, sa sedam poslanika, a bili su i u koaliciji. Snažni su suparnici vladajućoj partiji Vučića, koje je trenutno, od juče je postao Predsednik zemlje. Dveri imaju stanovišta protiv neoliberalizma, protiv su kolonijalnog odnosa, slično i našim shvatanjima. Oni drže do pravoslavlja, kao osnove svoje kulture i društva. To preklapanje sa partijom Ataka, može da nas učini snažnijim na Balkanu, ako nastavimo saradnju. Posetili smo srpski parlament. U celini cela situacija je da vlada medijski mrak.


Mi smo razgovarali sa Dverima i 90% medija su prozapadni. Ne govori se toliko o NATO-u, koliko o EU. Tamo sam, moram priznati, shvatio bolje značaj Atake, jer zahvaljujući partiji Ataka i Vašem radu, malo ili mnogo, ovde u Bugarskoj, zahvaljujući i TV Alfa, vide i drugu tačku gledišta šta je EU i koliko nam nanosi štete u suštini. Tamo zapažamo neke procese – kako je g. Šopov rekao u neformalnom delu – vidimo jednu Srbiju koja podseća na Bugarsku u vreme Berova. Tojest, u državnim rukama su telekomunikacije, pošta, a sve drugo im je na prodaju. Za mesec dana biće koncesija za 400 izvora pijaće vode, to im zahteva Mogerini i govori im o bržem ulasku Srbije u Evropsku uniju.“


Vođa Atake, Volen Siderov, izjavio je: „Paradoks je da znamo manje o nama bliskim državama, nego o onima koje su udaljenije. Na primer, u parlamentu, ja ću dati jedan primer, tamo postoje grupe prijateljstva, u praksi, sa svim zemljama. Orijentisao sam se prema državama, koje su susedi Bugarske, koje su pravoslavne, plus Rusija, razume se, opet iz istog razloga, jer je bliska duhovno i pravoslavna je država. Priključio sam se kao član grupa prijateljstva sa Rumunijom, sa Srbijom, sa Makedonijom, sa Grčkom. Većina narodnih poslanika poglede upire ka udaljenijim zemljama, verovatno razmišljajući o egzotičnim putovanjima i parlamentarnom turizmu.


Za mene, pak, važno je da znamo šta se dešava u nama susednim zemljama, zato što, zaista, ih gubimo iz vida, što je i paradoksalno i štetno, zato što nama u Bugarskoj manje je jasno šta se dešava u Rumuniji, Srbiji, nego šta je u Velikoj Britaniji. Bregzit, SAD... Neprestano nas zasipaju vestima ko je šta rekao u Londonu i ko je šta rekao u nekoj američkoj saveznoj državi, a šta se dešava u Srbiji – takve teme nema u vestima.“


Dakle, dragi čitaoci, ovo je Ataka. A za Dveri znate ko su. Opredeljivanje Dveri da sarađuje sa jednom evroskeptičnom i proruskom partijom koja je u bugarskom Parlamentu, i koja se hrabro bori za ideju da Balkan pripadne balkanskim narodima velika je i hrabra politika u Srbiji danas, za koju su, trenutno, samo Dveri dovoljno sposobne i odlučne. Potpisnik ovih redova je član Političkog saveta Dveri upravo zato što vidi i zna o čemu je reč. I ovaj tekst je zato pisan. Koji čita, da razume.


 


Umesto zaključka


Mnogi će reći: „To, o čemu je ovde reč, puka je fantazija. NATO i EU jači su nego ikad, i na granicama su Rusije. Imperija neće dati Balkanu da se oslobodi. Zar su Amerikanci slučajno napravili svoju balkansku špijunsku tvrđavu – ambasadu baš u Beogradu? Zar je Bondstil slučajno tamo gde je Jovan Cvijić rekao da je ključna tačka za kontrolu Balkana? Okanimo se fantazija i budimo realni!“


I stvarno: u ovom trenutku rasuđivanje „realista“ (čiji je Vučić predstavnik upravo kao konvertit sa ranijih, patriotskih pozicija) izgleda apsolutno tačno. Pa ipak, ipak… Istorija nije završena!


Srbski književnik Momo Kapor nas, s one strane groba, podseća: „Najveći deo Mlade Bosne osuđen je 1914. posle atentata na nadvojvodu Ferdinanda na dugogodišnje robije i najveći broj njih je dočekao časnu starost u svojim domovima sa unucima i praunucima. Robijao je čak i Ivo Andrić, a akademik Vaso Čubrilović doživeo je sto godina. Šta je ostalo od te najmoćnije evropske carevine svih vremena? Novogodišnji koncert „Na lepom plavom Dunavu“ u bečkoj operi i ništa više!“ (11)


Nijedno zemno carstvo nije trajalo večno, pa neće ni vašingtonsko – briselsko. Zadatak je svih ljudi koji znaju istinu i vole slobodu da se bore za istinu i slobodu. I Balkan mora biti oslobođen, i vraćen balkanskim narodima. Zato je pravi čas da svedočimo da laž „carinske unije“, koja od Balkana treba da pravi deponiju Zapada, ne može sobom zakloniti pravičnost one stare krilatice: „Balkan balkanskim narodima!“


„Go softly on“, rekao bi Fortinbras u Šekspirovom „Hamletu“.


dr Vladimir Dimitrijević

(treći od tri dela)


Uputnice ( Internetu pristupljeno 25. marta 2017):

8. Vukašin R. Perović: Enciklopedijski i politički komentar «genocida», Prva četnička enciklopedija, knjiga 1, sveska 3, Izdanje pisca, Minhen, 1973, str. 96

9. Elena Bondareva: Pax Rossica. Russkaя gosudarstvennostь v trudah istorikov zarubežья, Veče, Moskva, 2012, str. 425

10. Alfa.bg:

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. god. u Čačku, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju.

Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu - grupa za srpski jezik i književnost, sa opštom književnošću (1994. god.) gde je magistrirao (2010. godine), a takođe i doktorirao (2016. godine.)

Autor je niza knjiga i zbornika na razne teme duhovnosti i kulture.