Autorski tekstovi

Vladimir Dimitrijević: Balkan na udaru Zapada (2. deo)

Vladimir Dimitrijević: Balkan na udaru Zapada (2. deo)

Prema „kritici balkanističkog diskursa“ Bogoljuba Šijakovića (7)

Kako su nas tumačili?

Balkan je, uvek, trebalo sprečiti da ostvari nezavisnost. Uostalom, Balkan nije samog sebe ni imenovao: učinila je to Evropa, preko nemačkog geografa Johana Augusta Cojnea 1808. On je prvi put upotrebio ime "Balkan" da bi izbegao uobičajeni naziv "evropska Turska". Promene imena značila je promenu u strukturama evropske moći: Otomanska imperija je polako postajala "bolesnik sa Bosfora", a Zapadna Evropa se spremala da krene u borbu za "svoj" Jugoistok.

Lozinku „Balkan balkanskim narodima“ uobličio je francuski ministar spoljnih poslova De Brolji, govoreći u svojoj Skupštini 1833. Ta parola nije bila plod panhumanizma i ideologije "ljudskih prava" začete u revoluciji 1789, nego činjenice da se oslabljena Francuska suprotstavljala željama Rusije i Habzburške monarhije da, posle sloma Turske, Balkan podele po svome. Zatim dolazi 1878, kada Berlinski kongres pokazuje da Evropa dotični prostor neće prepustiti samom sebi; za njim Pariska mirovna konferencija 1919, kada Zapad oblikuje balkanske prostore u skladu sa političkom zaštitom od mogućeg obnovljenog nemačkog uticaja.

Kako veli Ištvan Bibo u svojoj knjizi "Beda malih istočnoevropskih država": "Ovo područje nije u stanju da se konsoliduje ne zbog toga što je iskonski varvarsko, nego se ono varvarizovalo usled niza nesrećnih istorijskih događaja koji su ga potisli s puta evropske konsolidacije, tako da se na taj put nije moglo ni vratiti. Nažalost, nisu mu mnogo ni pomogli da se vrati, štaviše, u nekim slučajevima su ga i izravno i sprečili u tome".

-

Kako su nas „balkanizovali“?

U zapadnoevropskim rečnicima se jasno vide predrasude o ovom prostoru: kod Evropljana, izraz "balkanizacija" ("podela jedne oblasti na manje međusobno neprijateljske države") suprotan je izrazu "skandinavizacija", koji je vrednosno neutralan. Biti "balkanski" unapred znači nešto negativno.

Kako je istakla Marija Todorova u svojoj vrsnoj studiji "Imaginarni Balkan", Zapadu je isti poslužio kao "zgodna zamena za emocionalno pražnjenje", pošto orijentalizam više nije "politički korektan" (zbog mogućnosti optužbi za evrocentrizam, rasizam, kolonijalizam i hrišćansku netrpeljivost prema islamu). Jer: "Balkan se nalazi u Evropi, Balkanci su belci, uglavnom su hrišćani, pa se zato projektovanjem frustracija na njih mogu zaobići uobičajene rasno ili verski obojene insinuacije" (Todorova).

-

Stereotipi o Balkanu

Stereotipi o Balkanu funkcionišu krajnje praktično-politički: Balkan je takav kakav jeste (ružan, prljav, zao, posvađan), pa se podrazumeva da "civilizovani" Zapad na njemu mora stalno intervenisati, da bi ga "prosvetlio", "urazumio", uveo u "međunarodnu zajednicu". Balkan je "evropsko bure baruta" ("pri čemu se prećutkuje najzanimljivije: ko to bure puni barutom, ko proizvodi fitilj, u čijoj je ruci upaljač“ ( Bogoljub Šijaković). Balkanci su tradicionalisti i patrijarhalci, ljudi podaničkog mentaliteta, drski, surovi, podmukli Vizantinci, skloni prevari i pljački, neradu i privilegijama.

Naročito je važna uloga kolonizatora kao civilizatora, to jest: ne žele oni nas da potčine, nego da nas preobraze; ne žele naš prostor, nego naše prosvećivanje; nije im stalo do balkanskih saobraćajnica, nego do "ljudskih prava"; ne trebaju im vojne baze, nego "multikulturalnost i multietničnost". Nasilje i manipulacija ne dozvoljavaju kolonizovanom da kaže kako on jeste na način na koji jeste: to mu je onemogućeno zato što je kolonizovani "niže biće", pripadnik drugorazredne, vizantijske civilizacije.

Sve je već viđeno: Austro-Ugarska je Bosnu i Hercegovinu okupirala da bi ih "civilizovala", sprečavajući vizantijsku Rusiju da ostvari svoje "agresivne ciljeve" na Balkanu. Benjamin Kalaj je već radio na stvaranju bosanske nacije i bosanskog jezika; Beč je već imao svoju "Komisiju za balkanska istraživanja" koja je proizvodila znanje čiji je cilj bio potčinjavanje. 

-

Nije nego!

Setimo se samo da je pljačka grčkog nacionalnog blaga, Mikene, Knososa, Partenona, itd. na Zapadu pravdana time da sadašnji Grci ne mogu biti potomci starih Grka, i da Sofokle i Fidija više priliče civilizovanom Zapadu nego prljavom Levantu! 

Stalno nas obmanjuju, tvrdeći, javno ili prikriveno, između ostalog, i ovo:

Za ratove i zločine na Balkanu nije kriva politika velikih sila, nego "činjenica" da su Balkanci "genetski zločinci";

Nisu Turci na Balkanu, dok su vladali, raseljavali i proganjali čitave zajednice, nisu vršili prisilnu islamizaciju, nisu uzimali danak u krvi - nego su Balkanci takvi kakvi jesu, svagda s nožem u zubima i spremni na klanje;

Nije Hitler želeo da sa Dunava protera Srbe, kao "nesposobne da budu nosioci jedne nezavisne države", niti je ustašama dao pravo da menjaju "etničku sliku" Hrvatske - nego su Srbi, svojim tribalizmom, glavni i jedini krivci za ono što se dešavalo na Balkanu krajem XX veka;

Nije Novi svetski poredak sličan Hitlerovom "novom poretku“, nego su Balkanci nesposobni da sami rešavaju konflikte.

-

Zbog čega se moramo boriti?

Ako se ne budemo borili, nestaćemo. Jer, ako Balkan ostane otpad evropskog "kolektivnog nesvesnog", može mu se opet desiti da postane otpad osiromašenog uranijuma bačenog putem "civilizatorskih" bombi. ("Balkan je postao skladište negativnih karakteristika, deponija nepoželjnih stvari, - i bukvalno: deponija radioaktivnog otpada pristiglog u vidu 31 000 bombi (samo ovih bombi!) sa osiromašenim uranijumom koliko su avioni NATO, po izričitom priznanju generalnog sekretara NATO Džordža Robertsona, razasuli po Srbiji i Crnoj Gori u nedavnom ratu", kaže Bogoljub Šijaković u svojoj „Kritici balkanističkog diskursa“.) Srbi moraju da znaju šta znači to da su proglašeni za "nepopravive Balkance".

Setimo se samo reči Ante Pavelića izrečenih u intervju u španskom fašističkom listu „Arriba" 26. maja 1943: "Balkanski je duh imao ekspanzivnu moć koja je uspjela da prodre do granica Beča. Austro-Ugarska je imala snage da goni taj duh ka Jugoistoku, gdje više nije predstavljao nikakvu opasnost. Dužnost je Hrvatske da nastavi sa ovim pritiskom na balkanske običaje dok ih ne svede u njihove prave granice".Balkanofobija kao nadasve srbofobija, vaploćena u austrijsko-nemačku invaziju i okupaciju Srbije i Crne Gore 1914-1918, u nacističko-fašističku okupaciju i ustašku kamu 1941-1945, kao i u bombe NATO-pakta 1995. i 1999. koštala je Srbe, u 20. veku, preko tri miliona ljudskih života.


-

dr Vladimir Dimitrijević

(drugi od tri dela)

-

Uputnice:

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]