Autorski tekstovi

Izveštaj iz rezervata Srbija

Izveštaj iz rezervata Srbija

U Turskoj, svi nivoi obrazovanja su besplatni: vrtići, osnovne i srednje škole, fakulteti. Privatni fakulteti se plaćaju, ali su lošijeg nivoa od državnih. Sindikati ne dozvoljavaju zapošljavanje preko veze. Žene odlaze u penziju sa 55 godina, a muškarci sa 65 godina. Kad se umirovljuju, država im daje otpremninu u vrednosti stana koji odgovara broju članova njihove porodice u mestu u kome žive i rade.

Svaka žena koja rodi troje i više dece ima pravo na državnu penziju, pri čemu može da ostane i na svom radnom mestu, ako to želi. Država bakama se daje 150 evra mesečno da paze na svoje unučiće dok roditelji rade.


Prosvetni radnik u Turskoj

Nedavno se iz Turske vratila predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, Jasna Janković, koja je učestvovala na skupu u organizaciji najvećeg tamošnjeg sindikata u oblasti obrazovanja, Egitim Bir Sen, na kome su bili predstavnici preko četrdeset zemalja. Ona je članstvu USPRS poslala svoj izveštaj, čije ću osnovne teze izneti.

U Turskoj, svi nivoi obrazovanja su besplatni: vrtići, osnovne i srednje škole, fakulteti. Privatni fakulteti se plaćaju, ali su lošijeg nivoa od državnih. Profesorska norma je 15 časova (kod nas 18), a svaki čas preko toga se dodatno (i to dobro) plaća. Plate prosvetara se kreću od 1.000 do 1.500 evra (ako rade prekovremeno).

Škole su izvrsno opremljene, svaka učionica ima „pametnu tablu“. Direktori obrazovnih ustanova imaju veliki uticaj, ali sindikati su dovoljno jaki da ne dozvoljavaju ni direktorima da rade šta hoće. Licenca za rad se dobija posle strogog državnog ispita, čija osnova je turski jezik i islamska veronauka, koja se smatra temeljnom vrednošću vaspitanja.

Sindikati ne dozvoljavaju zapošljavanje preko veze, niti da u sistem uđu nekvalitetni kadrovi. Svako može da izrazi želju gde će da radi, ali država određuje mesto zaposlenja prema svojim potrebama, pa prosvetni radnici skupljaju bodove na osnovu kakvote rada i premeštaju se u veća mesta u skladu sa listom napredovanja.

Žene odlaze u penziju sa 55 godina, a muškarci sa 65 godina. Kad se umirovljuju, država im daje otpremninu u vrednosti stana koji odgovara broju članova njihove porodice u mestu u kome žive i rade.

Svaka žena koja rodi troje i više dece ima pravo na državnu penziju, pri čemu može da ostane i na svom radnom mestu, ako to želi. Na predlog prosvetnog sindikata, turska država je pokrenula i tzv. „Nana projekat“: bakama se daje 150 evra mesečno da paze na svoje unučiće dok roditelji rade.

Za to vreme, saznajemo da Srbija ima manje prosečne plate nego u dve trećine afričkih zemalja. Plate prosvetara su oko 400 evra (u Turskoj, nekvalifikovana radna snaga ima veće prihode).


Kako je u mom gradu?

Čačak, grad u kome živim, imao je, 1992, čak 44 575 zaposlenih, od čega i velikoj i maloj privredi 34 500 ljudi. Velike i dobro opremljene fabrike, kakve su bile „Sloboda“, Fabrika reznog alata, CER i PKS Lateks izvozile su skoro polovinu svoje proizvodnje.

Fabrika hartije i drvenjače snabdevala je tržište sa 30 hiljada tona srednje finog papira, a Mlekara je dnevno prerađivala 30 hiljada tona mleka.

Fabrika slada, sastavni deo čuvenog BIP-a (Beogradske industrije piva), mogla je da godišnje preradi sto hiljada tona pivarskog ječma, i bila je, po kapacitetu, druga u Evropi, odmah iza slične fabrike u Berlinu.

„Žitopromet“ je u silose smeštao šest hiljada vagona tona žitarica, i imao je električni mlin i fabriku stočne hrane.

Konfekcija „Prvi oktobar“ zapošljavala je hiljadu žena, a „Tehnos“ je prerađivao otpadni aluminijum i izvozio ga u Japan.

Odlično su radile građevinske firme „Hidrogradnja“ i „Ratko Mitrović“, kao i „Litopapir“. Pekara „Ishrana“ proizvodila je 30 hiljada vekni hleba dnevno.

Bila je izuzetno razvijena i mala privreda. (Svi ovi podaci dobijeni su ljubaznošću gradonačelnika Čačka iz ovog perioda, g. Rodoljuba Petrovića).

A onda su SR Jugoslaviji uvedene strahovite sankcije „međunarodne zajednice“, i sve je krenulo nizbrdo. Čačak je dodatno osakaćen bombardovanjem 1999. godine. Posle svega je došao 5.oktobar, i krenula je „bećarska privatizacija“, koja je od ovog grada napravila pustoš. Nema ni CER-a, ni PKS Lateksa, ni „Žitoprometa“, ni Mlekare…

Po anketi sprovedenoj među 10% starije đačke populacije 2015. godine, tek svaki deseti učenik želi da ostane u svom rodnom gradu.


Šta hoću da kažem?

Hoću da kažem nešto veoma jednostavno: stanje u Srbiji je takvo da je pitanje do kada ćemo izdržati. Mi smo narod koji je stavljen u rezervatske uslove Indijanaca i Aboridžina, sa ciljem da izumre. Jer, Imperiji Vašington–Brisel treba ovaj prostor, a ne treba mu domaće stanovništvo.

Primer standarda prosvetnih radnika Turske u ovom članku dat je da bi se pokazalo šta znači kad zemlja ne živi po diktatu MMF-a i Svetske banke, a primer propadanja Čačka je naveden da se vidi koliko su nas naši zapadni „prijatelji“ do sada razorili.

Bliski odnosi sa Rusijom i Kinom su nam nada, ali Rusija, pre Balkana, mora da reši geopolitičke probleme najbližeg okruženja, poput Ukrajine, a Kina, sasvim logično, misli pre svega na svoje, a ne naše, ekonomske interese.

U ovom času, Srbija je zemlja mladih koji hoće da iz nje zauvek odu i staraca koji tavore i čekaju – zna se šta. Hoće li nas Bog pogledati pre konačne propasti, ne znam. Znam da je patrijarh Pavle rekao da će On pomoći ako bude imao kome da pomogne.


dr Vladimir Dimitrijević

Izvor: Fond strateške kulture

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]