Зоран Павловић: Косовски завет и његове злоупотребе

      Осим овога, још један мотив је употребљаван као начин за дискредитацију политичких неистомишљеника – мотив издаје Вука Бранковића. Неки актери на политичкој сцени су називани Бранковићима од стране оних који ничим нису доказали да су бољи нити да схватају смисао Косовског завета. Чак и ако су у праву, они који дају себи за право да некога назову издајником, морају личним примером да покажу како се брани земља и како се жртвује за отаџбину, како се следе идеали вечности садржани у вери православној. Тога у овом случају није било, већ само празна реторика због јевтине политичке користи.

Ова два мотива, извучена из контекста, без хришћанског објашњења, могла су да преваре верски неписмено бирачко тело, чиме се наносила штета не само у конкретном политичком случају, већ пре свега правом Косовском завету, који је тако погрешно тумачен и даље остајао суштински непознат српском народу. Такву погрешну реторику су радосно дочекали они на антинационалној страни, представници грађанског духа којима се кожа јежи на сам помен св. кнеза Лазара и Косова и за које је сав ужас балканских сукоба почео буђењем српског национализма. И деведесетих и данас њима је сметало косовско опредељење, с тим што им је у овом тренутку и Косово сметња на путу ка „бољој и срећнијој“ будућности у загрљају „напредних“ европских народа. Комунистичког анационалног васпитања, дакле потпуно национално и верски неписмени, користили су и користе крилатицу „небески народ“ да исмеју косовско опредељење и извргну руглу темељ српске националне мисли. Обраћајући се исто тако необразованом народу, лако су нашли следбенике који су прихватили њихово грађанско подсмевање ономе што је нашим прецима било вредно живота. Тако је, захваљујући социјалистичкој номенклатури и грађанским идеолозима, Косовски завет био и сада је осуђен на останак на маргини идеолошких размишљања, далеко од народа и посебно омладине.

ВЕРА У ХРИСТА, А НЕ МИТ

Косовски завет је српски доживљај Хришћанства, сведочанство да су косовски јунаци поистоветили своју судбину са Христовом судбином, као и сви они који су касније писали песме Косовског циклуса и сви они који су те песме преносили с колена на колено, који су их певали уз гусле у тамним ноћима турске владавине, и сви они који су их с надом у боље сутра слушали. Тако је стваран српски национални идентитет заснован на хришћанској вери у васкрсење. Као што је Христос васкрсао, и као што ће се десити васкрсење мртвих, тако су Срби веровали да ће васкрснути и поробљени народ српски и једнога дана постати слободан. Срби су страдали као што је Христос страдао, Косово је постало српски Велики Петак, после кога неминовно следи васкрсење, односно национално ослобођење.

За хришћанско тумачење боја на Косову уопште није битно да ли је Вук Бранковић издао или да ли је уопште било издаје, што је омиљена тема историчара, а што је у науци решено још у 19. веку. За разумевање српског хришћанског идентитета битно је да се схвати да је народни песник, а и сав народ који је те песме прихватао и преносио на будуће генерације као своје, личност Вука Бранковића узео за лик издајника Јуде. Да није Бранковић, ту улогу би одиграо неко други јер је неко морао да је одигра. Поред тога, у песмама је на још неким кључним местима повучена паралела са новозаветном историјом Господа Исуса Христа – Лазар је сам Христос који страда за спас српског народа, Кнежева вечера је очигледна копија Тајне вечере, а Косовка девојка, која вида ране јунацима, подсећа на жене мироносице које одлазе у недељу на Христов гроб.

Целу ту причу је цео српски народ прихватио као своју судбину чиме је сведочио своју веру у Господа Исуса Христа и Његово васкрсење. Та прича је током векова била извор ослободилачких стремљења српског народа, све до Кумановске битке 1912. која је прозвана осветом за Косово. Тадашњи Срби, 523 године после Косовског боја, одлазе у нови бој да освете косовске јунаке! Бољи доказ да је Косовски завет темељ српског националног идентитета не треба тражити.

Трајање Косовског завета кроз целу нашу историју непобитно сведочи о нашем хришћанском опредељењу. Таквог мишљења је и један од највећих српских историчара Радован Самарџић: „Један такав завет и једно такво опредељење нису ни легенда ни мит него идеја дубоко хришћанска, коју је, сасвим у склопу животне нужде, прихватио један истински побожан народ“. Међутим, и поред свих непобитних историјских доказа који потврђују ту тезу, постоје људи који ову тему другачије тумаче. Они се труде да негирају значај Косовског завета проглашавајући га за мит, у складу са нововековним атеистичким рационализмом, коме смета и вера и све што је хришћанског карактера, што наравно производи жељу да се хришћански трагови униште, што се чини и погрешним интерпретирањем. За атеисте Господ Исус Христос није Богочовек, већ оснивач религије у коју они не верују јер не могу да виде Бога својим очима и схвате својим умом. Неки сумњају чак и да је Христос постојао. Оно што следи је да је народни песник био у заблуди и тако заведен измислио причу у коју су веровале неке непросвећене народне масе. А данас је, по њиховом мишљењу, настало друго време, наука је узнапредовала, „доказано“ је да Бога нема, па самим тим и да је Косовски завет само један обичан мит, који нам је крајем 20. века нанео много зла јер је био узрочник ратова, српске агресије и још којечега. По мишљењу таквих, српски народ, ако жели боље сутра, мора под хитно да се одрекне тог „мита“, а то у преводу значи и своје вере, јер тај „мит“ није ништа друго него живи доживљај живе вере. То је још једно сведочанство агресивног атеизма неојакобинаца, који преко удара на Косовски завет ударају на Хришћанство, чиме се огољује њихово декларативно залагање за верске слободе, које у ствари значи слободу у оквиру црквене порте, а не активно сведочење Цркве у друштву. А то онда и није слобода.

„НЕБЕСКИ НАРОД“

За појачавање аргументације да је преко потребно да се привежемо за земљу служи и погрешно тумачење опредељења св. кнеза Лазара и косовских јунака за Царство небеско. Атеистичким тумачима и није познато шта то значи, већ им је циљ да од тога направе фарсу. За то је искоришћена крилатица „небески народ“, која треба да докаже сву бесмисленост Косовског завета и потребу његовог брзог заборављања. Из угла атеисте, који не верује у васкрсење мртвих и живот после смрти, опредељење кнеза Лазара је заиста бесмислено, те је стога и немогуће таквим људима објаснити смисао Лазареве жртве. Али је погубно што они своје ставове шире и нове генерације омладине остављају у духовном слепилу. Верски неписмен народ, привезан за овоземаљске материјалне вредности, склон је да поверује у све што му се медијским путем сервира, па тако и у атеистичко тумачење појма „небески народ“. Владајућем слоју из деведесетих та крилатица је користила да би подигли националну свест, али на погрешан начин јер осим изазивања гордости што смо ми „небески“, из чега произилази да су други испод нас, нису постигли ништа, већ су само продубили духовну празнину у којој се народ налазио. Идеолози либералног грађанског погледа на свет су се тој крилатици отворено подсмевали, јер како неко на крају 20. и почетку 21. века може у тако нешто да верује?

Нису у праву ни једни ни други. По тумачењу владике Атанасија (Јевтића), право значење опредељења св. кнеза Лазара за Царство небеско је испуњавање Христове поруке ученицима која гласи: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, а остало ће вам се све придодати“. То значи да хришћанин овде на земљи треба да тежи правди и истини Божјој, да испуњава Божије заповести, да живи литургијским животом. То је основ вере коју су Срби већински примили у другој половини 9. века, вере коју је утврдио Свети Сава својим деловањем и коју су својим страдањем посведочили косовски јунаци. Св. кнез Лазар и његови војници су се за Царство небеско определили много пре боја, својим хришћанским живљењем, што је у епској традицији представљено као причешће у Самодрежи цркви. После тога су отишли у бој да и на тај начин посведоче да су заиста хришћани, да се не плаше смрти јер верују у васкрсење мртвих, да им је Господ Исус Христос једини Пут, Истина и Живот, испуњавајући обе највеће Христове заповести – љуби Господа Бога свог и љуби ближњег свог, односно бранећи хришћанску Европу и бранећи своје ближње, а нема веће љубави него кад неко положи живот свој за ближње своје. Хришћански начин размишљања био је, не само по епским песмама, већ и по свим историјским изворима, нормалан за средњовековно друштво, а тако су размишљале и многе будуће српске генерације. Дакле, смисао косовског опредељења није да су Срби „небески народ“ што, иначе, не стоји ни у једној епској песми, већ да се тадашња генерација Срба, од владара св. кнеза Лазара до слуге Милутина определила за Царство небеско, односно за живот у Христу и на овом и на оном свету. Другим речима, Срби нису по дефиницији „небески народ“, већ се сваки Србин током свог живота опредељује или не опредељује за Царство небеско и то тако што живи или не живи литургијским животом у Цркви Христовој, што се причешћује или не причешћује, што поштује Божије заповести или их не поштује. А они који су живели и живе литургијским животом – у средњем веку, под турском влашћу, у 19. веку или данас, никада за себе не би рекли да су „небески народ“, већ би се, погружени у углу цркве, кајали и настојали да стекну хришћанско смирење. Правилно хришћанско размишљање искључује гордост коју изазива крилатица „небески народ“ и противно је сваком самоистицању, из чега произилази да је крилатица „небески народ“ сушта супротност хришћанском опредељењу за Царство небеско.

Нису се сви Срби у свим временима опредељивали за Царство небеско. Сведоци смо да је у 20. веку, до нашег времена, било много Срба, од комуниста до грађанских демократа, који су се томе подсмевали и отворено, и на речима и на делу, опредељивали за царство земаљско, царство материјално и пропадљиво, не размишљајући о греху и вечности и подајући се уживањима сваке врсте. Логична последица таквог живота без Бога је пад морала који је свима видљив.

* * *

Није нам намера да некоме намећемо да верује у Христово васкрсење нити да следи идеале св. кнеза Лазара и косовских јунака, народних песника и свих оних који су те песме слушали и преносили их својој деци уместо буквара. Али с друге стране, жалосно је што злонамерни кривотворе историјску истину, а она каже да су наши преци били дубоко религиозни и да им је та религиозност уливала снагу да издрже и најтежа искушења, што може и треба да буде узор новим генерацијама. Жалосно је што они који не верују у Лазареве идеале омаловажавају Косовски завет, што живу веру у васкрсење Господа Исуса Христа проглашавају митом, односно измишљотином, што, једном речју, мењају национални идентитет српског народа, покушавајући да од њега створе бесловесну масу која ће беспоговорно да прихвати нову грађанску идеологију и тако се утопи у свет без хришћанских и националних идеала. Оно што су започели комунисти наставиле су либералне демократе, и једни и други поникли из истог идеолошког извора – атеистичког и материјалистичког.

Али сва та жалосна размишљања су краткодахна. Живеће овај народ и живеће Косовски завет, као што је записао Радован Самарџић: „Косовско опредељење најдубље је усечена црта која обележава заједнички карактер Срба. Ако се том народу, као што се више пута хтело, из његове историјске свести силом избаци предање о Косову, то неће више бити исти народ. Он ће остати духовни богаљ. Чини се, међутим, да је корење српске самосвести толико, расплићући се, урасло у косовско тле да ће, и после најдубљег преоравања, понека жилица ипак надживети и то потоње зло и избацити нове изданке.“

У складу са тим је и порука свима нама који данас верујемо у Лазареве идеале, да будемо спремни да их својим личним примером сведочимо сваки дан, и у миру и у рату.