Da li sudije u Srbiji sude u strahu od Vučića i njegovih kumova?
Obraćam se javnosti povodom najnovije manifestacije skandaloznog nezakonitog postupanja nosilaca sudske vlasti u Republici Srbiji u više slučajeva sa, najverovatnije, političkom i koruptivnom pozadinom. Ovi slučajevi još jednom ilustruju atmosferu opšteg bezakonja i vladavine političke tiranije režima Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke koja je protivno Ustavu i zakonima preuzela punu kontrolu nad pravosuđem, koje postupa po političkim diktatima režima i režimu bliskih moćnika, bez obaziranja na zakone.
U parničnom postupku Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5892/17, ovaj sud, odnosno sudija Marina Brkić je presudom usvojila tužbeni zahtev tužioca Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića i bivšeg direktora državnog preduzeća „Elektromreža Srbije“, protiv mene i obavezala me da mu platim 50.000 dinara na ime naknade štete zbog povrede ugleda i časti, mojim izjavama iz intervjua na televiziji N1 u vreme kampanje pred predsedničke izbore 2017. godine.
Međutim, sud nije odbacio tužbu, koju je u ime tužioca podneo advokat Boris Bogdanović, iz kancelarije Bogdanović i Vasiljević, čiji partner je ranije bio Aleksandar Đorđević, sada bivši direktor BIA, iako je grafološkim veštačenjem renomiranog srpskog sudskog veštaka grafologa utvrđeno da advokat Bogdanović nije potpisao podnetu tužbu. Sud je pri tome zanemario odredbe Zakona o parničnom postupku, kojima je propisano da tužba, kao i svaki podnesak upućen sudu, mora da sadrži potpis podnosioca (članovi 98 i 192), kao i da će sud odbaciti podnesak koji je u ime stranke podneo punomoćnik koji je advokat ako je nepotpun (članovi 101 i 294), pri čemu je podnesak nepotpun ako ne sadrži sve zakonom propisane elemente, među kojima je potpis podnosioca, kao i da će sud odbaciti tužbu koja je nepotpuna. Kao obrazloženje svoje odluke da ne odbaci neurednu tužbu, što je na osnovu zakona bio dužan da učini, sud se pozvao na odredbe Kodeksa profesionalne etike advokata, pošto je od strane advokata Bogdanovića sudu sugerisano da je na osnovu tog kodeksa tužbu potpisao njegov advokatski pripravnik, iako je kao potpisnik označen advokat Bogdanović, koji pri tome nije ni negirao da nije potpisao podnetu tužbu.
Dakle, parnični sud u Republici Srbiji donosi i obrazlaže svoje odluke pozivajući se na Kodeks profesionalne etike advokata, i to odredbe koje su očigledno suprotne odredbama Zakona o parničnom postupku, koji je glavni izvor prava za parnični postupak. Mislim da je jasno da ovakva skandalozna odluka ne bi bila doneta da tužilac nije kum Aleksandra Vučića, a njegov punomoćnik iz advokatske kancelarije usko povezane sa aktuelnim režimom.
Posedujemo informacije da je i u drugim slučajevima, gde pomenuti advokat Boris Bogdanović zastupa „Pireus banku“, sud donosio slične nezakonite odluke, gde je činjenicu da advokat nije potpisivao žalbe i druge podneske zanemarivao, odnosno pravdao pozivanjem na Kodeks profesionalne etike advokata, suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku. Tako, u parnici pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 16707/10, sudija Maja Živković je donela rešenje kojim nije dozvolila ponavljanje postupka, iako je veštačenjem utvrđeno da u ranijem postupku advokat Bogdanović nije potpisao odgovor na tužbu niti žalbu protiv presude, kao ni druge podneske tokom postupka, a u kojima je on označen kao podnosilac. Sud se i ovde pozvao na odredbe Kodeksa profesionalne etike advokata, nazivajući ga podzakonskim propisom, primenjujući njegovu odredbu koja je očigledno suprotna Zakonu o parničnom postupku. Naravno, i ovde je jasno da je odlučujući uticaj na donošenje ovakve odluke imala činjenica da je odluka u interesu jedne strane banke i njenog advokata iz režimske kancelarije.
U predmetu Pž. 792/17, sudije Privrednog apelacionog suda Ljiljana Milovanović, Vesna Todorović i Đorđe Jovanović doneli su rešenje kojim su potvrdili prvostepenu odluku, takođe u interesu „Pireus banke“ i advokata Borisa Bogdanovića, za kog je veštačenjem utvrđeno da nije potpisao odgovor na tužbu, za koju situaciju Zakon o parničnom postupku jasno propisuje da se smatra da odgovor na tužbu nije podnet (članovi 298 i 300 Zakona o parničnom postupku), u kojoj situaciji, uz ispunjenje i nekoliko drugih zakonskih uslova, sud donosi presudu zbog propuštanja kojom usvaja tužbeni zahtev. Pomenute sudije Privrednog apelacionog suda u obrazloženju svoje odluke pozivaju se na odredbe Kodeksa profesionalne etike advokata, prema kojima advokatski pripravnik u slučaju opravdane odsustnosti advokata može potpisati podnesak koji ne trpi odlaganje. Odredbe koje su primenjene u jasnoj su suprotnosti ne samo sa odredbama Zakona o parničnom postupku, već i Zakona o advokaturi, koji predviđa (član 29) da je advokat dužan da na svaki podnesak ili dopis koji sastavi stavi svoj potpis i pečat.
Da nisu sve sudije spremne da postupaju protivno zakonu u interesu banaka, režimskih tajkuna i režimskih advokata, govori slučaj iz Privrednog suda u Beogradu, gde je žalba advokata Borisa Bogdanovića kao punomoćnika „Pireus banke“ odbačena jer je utvrđeno da je nije potpisao. Međutim, sudija koja je donela ovakvu zakonitu odluku sankcionisana je premeštajem, kako ne bi zauzimala mesto kolegama koje su poslušnije režimu.
Opisano postupanje sudova, koji umesto zakona Republike Srbije primenjuju interni propis Advokatske komore Srbije u situacijama kada to odgovara miljenicima režima, doprinosi opštoj slici bezakonja i tužnog stanja u oblasti vladavine prava u Srbiji, koje su čak i strane države i organizacije, inače zainteresovane samo za finalizaciju svog projekta odricanja Srbije od Kosova i Metohije, počele da primećuju i ističu. Postavljam pitanje šta bi se dogodilo ako bi npr. neko udruženje građana svojim statutom predvidelo za svoje članove pravo da se ponašaju na neki način koji je suprotan zakonu, recimo u ophođenju prema sudijama ili javnim tužiocima, odnosno da li bi sudovi u svojim odlukama primenjivali odredbe tog statuta pre i suprotno odredbama zakona koje npr. zabranjuju vređanje ili fizičke napade na pravosudne funkcionere? Kuda vodi i kuda može odvesti bezakonje koje sprovode upravo sudovi koji bi trebalo da budu čuvari zakona i reda u državi? Da li su opšti pozivi pravosudnih funkcionera na odbranu nezavisnosti sudstva zapravo samo pozivi na odbranu nezavisnosti sudova od zakona koje su dužni da primenjuju? Da li sudovi, za koje smo već ukazali da imaju ugovore sa „Pireus bankom“ o VIP kreditiranju sudija, koji krše zakone zarad interesa moćnika i svojih ličnih interesa zaslužuju mobilizaciju javnosti radi zaštite njihove navodne nezavisnosti, ili zaštitu zapravo zaslužuju građani koji su prepušteni na milost i nemilost takvih delilaca pravde?
Autor je narodni poslanik i predsednik Srpskog pokreta Dveri.